Јован Илић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Јован Илић (вишезначна одредница).
Јован Илић

Јован Илић
Јован Илић

Биографија
Датум рођења (1824-08-15) 15. август 1824.
Место рођења Ресник
Датум смрти 12. март 1901.(1901-03-12)(76 год.)
Место смрти Београд

Јован Илић (Ресник, 15. август 1824Београд, 12. март 1901) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.

Биографија[уреди]

Рођен је 1824. године у Реснику. Гимназију је учио у Крагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Еперјешу и Бечу. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је Бранка Радичевића, пријатељ Симе Милутиновића Сарајлије, активан је члан као члан напредне омладине, а 1848. са добровољцима Стевана Петровића Книћанина учествовао у борби против Мађара. Члан је Либералне странке, борбен на Светоандрејској скупштини. Био је писар Државног савета (од 1847), коректор Српских новина, професор у Неготину, Шапцу и Београду, члан Великог суда (од 1859), министар правде (18691871. и државни саветник (1873—1882). Умро је 1901. године у Београду. Његови синови су књижевник Драгутин Илић и песник Војислав Илић.

Књижевни рад и критички осврт[уреди]

Илић је објавио три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.

Прва збирка његових песама испевана је у духу псеудокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је целу једну збирку источњачких песама Дахире.

Романтично-идилични спев „Пастири“ испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено.

Спада у певане песнике српске књижевности, на чије стихове су компоновали Стеван Мокрањац (Пембе Ајша, Прва Руковет), Станислав Бинички (Кад ја видех очи твоје), Даворин Јенко (Двори Даворови), Владимир Ђорђевић (Дилбер-Ана).

Јован Илић најбоље представља оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и Илић ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, Илић је један од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.

Живећи повучено и скромно, на старински традиционалан начин, у малој кући на Дорћолу, коју је Антун Густав Матош сугестивно описао, Илић је са своја четири сина, створио од свог дома мали књижевни центар у коме су се окупљали најистакнутији представници књижевног, уметничког и позоришног света (Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Антун Густав Матош, Тоша Станковић и др.)ради плодне измене мисли и пријатељског разговора.

Библиографија[уреди]

  • Збирке песама:
Песме - Београд 1854,
Песме (II) - Нови Сад 1858,
Пастири (еп) - Београд 1868,
Дахире - Београд 1891,
Песме (III) - Београд 1894,
  • Стручне расправе:
Кратка историја Грка и Турака за младеж - Београд 1853
Поглед на садашње стање наше - Београд 1859,
Српска писменица, Нови Сад 1860

Литература[уреди]

- Љубомир Недић: Из новије српске лирике - Београд 1893,
- Љубомир Стојановић: Предговор у књизи Песме (III) - Београд 1894,
- Љубомир Стојановић: Јован Илић, српски песник - Босанска вила 1895,
- А. Г. Матош: Јован Илић, Личне успомене, - Бранково коло 1901.
- Јаша Продановић: Јован Илић СКГ 1901 књига 2 св. 2,
- Јаша Продановић: Предговор целокупним делима - Београд 1929.
- Енциклопедија Југославије ЈЛЗ - Загреб 1988, текст др. Уроша Џонића проф Филозофског фак. у Београду

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: