Јован Илић

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Јован Илић (вишезначна одредница).
Јован Илић
Jovan Ilic.jpg
Јован Илић
Лични подаци
Датум рођења(1824-08-15)15. август 1824.
Место рођењаРесник,
Датум смрти12. март 1901.(1901-03-12) (76 год.)
Место смртиБеоград,

Јован Илић - исправно је Илијћ[1] (Ресник, 15. август 1824 — Београд, 12. март 1901) био је српски књижевник, министар правде и државни саветник.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1824. године у Реснику код Београда. Отац води порекло из Ниша а мајка из Подгорице, од Алексића. Након основне школе оде у Крагујевац, где као гимназијалац уживао "благодјејаније" (интернат). Гимназију је дакле учио у Крагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Еперјешу и Бечу. Јавља се он 1844. године у "Прашови" (Еперјешу) пренумерант једне српске књиге као Јован Илијћ Србијанац.[3] Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је Бранка Радичевића, пријатељ Симе Милутиновића Сарајлије, активан је члан као члан напредне омладине, а 1848. године са добровољцима Стевана Петровића Книћанина учествовао у борби против Мађара.[4] Члан је Либералне странке, борбен на Светоандрејској скупштини када је биран за секретара. Илић је био "прави" Шумадинац: "отворен, одлучан, смео и поносит заступник и бранич свега што је својина народа српскога".[5]

Био је писар Државног савета (од 1847), коректор Српских новина, професор у Неготину, Шапцу и Београду, члан Великог суда (од 1859)[2], министар правде (1869—1871)[2] и државни саветник (1873—1882)[2].

Умро је 1901. године у Београду. Његови синови су књижевник Драгутин Илић и песник Војислав Илић.

Књижевни рад и критички осврт[уреди | уреди извор]

Илић је објавио три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.

Прва збирка његових песама испевана је у духу псеудокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је целу једну збирку источњачких песама Дахире.

Романтично-идилични спев „Пастири“ испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено.

Спада у певане песнике српске књижевности, на чије стихове су компоновали Стеван Мокрањац (Пембе Ајша, Прва Руковет), Станислав Бинички (Кад ја видех очи твоје), Даворин Јенко (Двори Даворови), Владимир Ђорђевић (Дилбер-Ана).

Јован Илић најбоље представља оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и Илић ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, Илић је један од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.

Живећи повучено и скромно, на старински традиционалан начин, у малој кући на Дорћолу, коју је Антун Густав Матош сугестивно описао. Целог живота је на глави носио фес, писао јужним наречјем, обожавао народну поезију. Илић је са своја четири сина, створио од свог дома мали књижевни центар у коме су се окупљали најистакнутији представници књижевног, уметничког и позоришног света (Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Антун Густав Матош, Тоша Станковић и др.)ради плодне измене мисли и пријатељског разговора.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Збирке песама:
Песме - Београд 1854,
Песме (II) - Нови Сад 1858,
Пастири (еп) - Београд 1868,
Дахире - Београд 1891,
Песме (III) - Београд 1894,
  • Стручне расправе:
Кратка историја Грка и Турака за младеж - Београд 1853
Поглед на садашње стање наше - Београд 1859,
Српска писменица, Нови Сад 1860

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1901.
  2. ^ а б в г Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 256. 
  3. ^ "Похвала Марку Аурелију", превод, Београд 1844.
  4. ^ "Политика", Београд 1924. године
  5. ^ "Нова искра", Београд 1902. године

Литература[уреди | уреди извор]

- Љубомир Недић: Из новије српске лирике - Београд 1893,
- Љубомир Стојановић: Предговор у књизи Песме (III) - Београд 1894,
- Љубомир Стојановић: Јован Илић, српски песник - Босанска вила 1895,
- А. Г. Матош: Јован Илић, Личне успомене, - Бранково коло 1901.
- Јаша Продановић: Јован Илић СКГ 1901 књига 2 св. 2,
- Јаша Продановић: Предговор целокупним делима - Београд 1929.
- Енциклопедија Југославије ЈЛЗ - Загреб 1988, текст др. Уроша Џонића проф Филозофског фак. у Београду

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Илић&oldid=25759726”