Origen Adamantije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Origen, hrišćanski filozof

Origen Adamantije (grč. Ὠριγένης Ἀδαμάντιος,[1] Ōrigénēs Adamántios; rođen 185. u Aleksandriji, umro 254. u Tiru),[2] bio je filozof i bogoslov, autor mnoštva biblijsko-kritičkih, egzegetskih, dogmatskih, apologetskih i poučnih dela, a takođe i propovedi i pisama.[3][4][5]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Origen je rođen u Aleksandriji kao najstariji od sedmoro dece, i već kao dečak pokazivao je izuzetnu talentovanost. Njegov otac koji se zvao Leonida bio je učitelj grčkog jezika, koji mu je pružio jedno izvrsno obrazovanje, a od majke jevrejke sa kojom je često pevao biblijske psalme naučio je hebrejski. U Aleksandriji je posećivao predavanja Pantena i Klementa. Do sedamnaeste godine je stekao takvu slavu da je njegov otac bio poznat kao »Leonida otac Origenov«. Zbog njegovog snažnog tela i izuzetne snage nazivali su ga „Tvrdi“.

Godine 202. pod vladavinom Septimija Severa došlo je do velikog progona hrišćana, njegov je otac, odbivši da negira postojanje Hrista, odvučen iz kuće i odveden u Cezareju. Dok su se njegova majka i braća šćućurili u strahu, Origen je zahtevao da prati svoga oca na putu mučeništva, shvativši da on to misli ozbiljno, njegova je majka uzela njegove sandale i sakrila ih. Ali to ga nije odvratilo od namere da krene za njima. Trčeći bosonog za vojnicima koji su tukli njegovog oca, vikao je i preklinjao ga da se zbog njih ne odrekne vere.

Nakon smrti Leonida, kao što je to bio običaj, rimske su vlasti zaplenile svu njegovu imovinu i ostavile mu osiromašenu porodicu bez igde ičega. Origen je bio prihvaćen od jedne jako bogate gospođe, koja se jedno kratko vreme brinula o njegovom daljnjem školovanju i obrazovanju.

Vođenje škole[uredi | uredi izvor]

203. kada je Klement napustio položaj dekana teološke škole, Origen je sa osamnaest godina izabran za njegovog naslednika. Škola je bila pod strogim nadzorom episkopa Dimitrija sa kojim će se on mnogo puta sukobiti. Preko dana je Origen predavao gramatiku a noću se posvetio proučavanjem Biblije, tako da je mogao da izdržava majku i šestoro braće.

Po Mateju 19,12; Origen je odlučio da se kastrira zbog duhovnih razloga. Današnji naučnici sumnjaju u tu tezu. Moguće je da ta tvrdnja dolazi od strane njegovog protivnika Dimitrija. Origen je podučavao gramatiku, prirodne nauke, filozofiju i prevodio Bibliju. Učenike je podelio u dve grupe, on je uzeo naprednije, a Heraklo, s kojim se upoznao na Klementovim predavanjima, uzeo početnike. Uz te obaveze, Origen se posvetio i temeljitom proučavanju Platona, stoika i pitagorejaca.

Origenovo učenje ušlo je u osnove mnogih bogoslovskih sistema, kako pravoslavnih tako i jeretičkih. Osobito Origenu stavljaju u krivicu čestu apelaciju jeretika Arija prema njegovim delima i autoritetu. Arijevo usmeravanje prema Origenu bilo je, po napomeni uvaženog naučnika, „ne u tom smislu da je Arije usvojio misli tog učitelja, već pre u tome što je Arije zloupotrebio mnoge Origenove izraze“ (ep. Jovan, „Istorija Vaseljenskih Sabora“, Novočerkask. 1893. str. 4. /na ruskom/).

Poznanstvo sa Ambrozijem[uredi | uredi izvor]

Između 212. i 213. upoznaje se sa Ambrozijem jednim bogatim Rimljaninom koji postaje njegov mecen i poslodavac. Ambrozije je Origenu osigurao sedam pisara, koji su svakodnevno zapisivali sve šta je Origen diktirao, a zatim su te tekstove davali četrnaestorici ulepšavajućih pisara (kaligrafima) koji su ih prepisivali. Ambrozije će sve do svoje smrti ostati Origenov poslodavac.

Origen je na mestu dekana teološke škole ostao dvadeset i osam godina, sa malim prekidima koje je koristio za svoje učenjaške i teološke potrebe.

Suprostavljanje Celsu[uredi | uredi izvor]

Sedamdeset i pet godina pre Origenovog rođenja hrišćanstvo je uzdrmala knjiga „Istinita reč“ od grčkog filozofa Celsa, da je zapretila opasnost od potpunog gušenja nove vere. Odlučivši da je vreme za pobivanje Celsovih optužbi, Origen je napisao svoje najvažnije delo koje je potpuno sačuvano.

Godine 250. zatekao se Origen u Tiru kada je rimski car Decije Trajan (201–251) započeo ponovni progon na hrišćane, tu je i uhvaćen i bačen u tamnicu gde je bio mučen. Po Euzebiju Origen je bio mučen do smrti, danima je bio bičevan, vezan za ruke i noge, i da je od tih posledica i umro. Drugi izvori po Jeronimu, govore da je bio pušten 251. nakon smrti Decija i da je 254. umro prirodnom smrću .

Dela[uredi | uredi izvor]

Osnovnim dogmatskim radovima Origena smatraju se „Protiv Celsa" (u osam knjiga) i „O prvim načelima“, gde je snažno izražen apologetski karakter. To je delo prvi naučno dogmatični pokušaj zahteva stare crkve. U osnovna dela Origena iz biblistike i egzegeze potrebno je pomenuti tumačenje na knjigu Postanja, Pesmu nad Pesmama, Jovanovo i Lukino jevanđelje, poslanicu Rimljanima. Origenova dela se nalaze u PGr. XI-XVII. Jevsevije Pamfil mu posvećuje VI knjigu svoje Istorije.

Origenovo bogoslovlje osuđeno je kao jeres na Petom Vaseljenskom Saboru (553. godine u Carigradu), po inicijativi imperatora Justinijana, kada je analizirao njegovo učenje i zatim uputio poslanicu Mini, patrijarhu Konstantinopolja. U toj poslanici izloženo je deset anatematizama. Zaključna tačka glasi: „Anatema i Origenu, prozvanome Adamant, koji je izložio to nečasno i prestupno učenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili ih štiti ili na neki način radi na tome da se one ponove..." (pom. delo, pp. 279).

Kako Oci na Petom Vaseljenskom Saboru nisu ustanovili osobena pravila, mi na anatemu Origena nailazimo u prvom pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora, u kome se ponavlja odluka sa Petog Sabora: „Teodora Mopsuestijskog, Nestorijevog učitelja, i Origena, i Didima, i Evagrija, koji su obnovili jelinske basne, i prelazak i ponovno rađanje tela i duše, učenje koje je protivno veri u vaskrsenje mrtvih... saborno smo predali prokletstvu i odbacili“. Kako se može videti, Origenovo ime se nalazi među imenima ostalih jeretika.

Origenovo tumačenje knjige Postanja: PGr. XII

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prestige, G. L. (1940). „Origen: or, The Claims of Religious Intelligence”. Fathers and Heretics (PDF). Bampton Lectures. London: SPCK. str. 43. Pristupljeno 4. 9. 2009. 
  2. ^ The New Catholic Encyclopedia. Detroit: Gale.2003. ISBN 978-0-7876-4004-0.
  3. ^ ἀδάμας. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project
  4. ^ „adamant”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 20. 8. 2014. 
  5. ^ Finn, Richard (2009). „Origen and his ascetic legacy”. Origen and his ascetic legacy, in: Asceticism in the Graeco-Roman World. Cambridge University Press. стр. 100—130. ISBN 9780511609879. doi:10.1017/CBO9780511609879.005. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]