Oružana industrija Rusije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Industrija naoružanja Rusije, poznata i kao odbrambena industrija Rusije, je strateški važan sektor i veliki poslodavac u Ruskoj Federaciji.[1] Od 2024. zapošljava oko 3,5 miliona ljudi širom zemlje i čini 20% svih radnih mesta u proizvodnji u Rusiji.[2][3]

Predsednik Vladimir Putin smatra da je građanski rat u Siriji dobra platforma za reklamiranje sposobnosti ruskog naoružanja koje može da poveća prodaju ruske vojske.[4][5] Rusija je činila 22% globalne prodaje oružja u 2013–17,[6] ta cifra je pala na 16% u 2018–22 (statistika SIPRI -ja).[7][8] Rusija je 2023. godine prvi put bila treći najveći izvoznik oružja, odmah iza Francuske. Ruski izvoz oružja pao je za 53% između 2014-18 i 2019-23. Broj zemalja koje kupuju glavno rusko oružje opao je sa 31 u 2019. na 12 u 2023. Države u Aziji i Okeaniji dobile su 68% ukupnog ruskog izvoza oružja u 2019-23, pri čemu Indija čini 34%, a Kina 21%.[9]

Njujork tajms je u članku od 13. septembra 2023. godine, pozivajući se na američke i evropske zvaničnike, objavio da je Rusija prevazišla međunarodne sankcije i da je njena proizvodnja raketa sada premašila predratne nivoe. Takođe je objavljeno da Rusija sada proizvodi više municije nego Sjedinjene Države i Evropa zajedno i da može proizvesti 200 tenkova i dva miliona jedinica municije za godinu dana, prema zapadnim izvorima.[10] CNN je 11. marta 2024. izvestio, pozivajući se na zapadne obaveštajne zvaničnike, da Rusija trenutno proizvodi oko 250.000 artiljerijskih granata mesečno ili oko 3 miliona godišnje, što je skoro tri puta više od količine koju SAD i Evropa proizvode za Ukrajinu.[11]

Ekonomski značaj[uredi | uredi izvor]

Odbrambena industrija Rusije zapošljava oko 3,5 miliona ljudi od 2024. Sevmaš direktno zapošljava 30.000 ljudi. Ukupan prihod 20 najvećih kompanija u industriji u 2009. bio je 12,25 milijardi dolara.[12] Ruski brodograditelji i proizvođači pomorskih raketa preživeli su težak period tranzicije sa komandne na tržišnu ekonomiju i zadržali veštine potrebne za razvoj naprednih borbenih sistema. Sa nedavno dobijenim porudžbinama za podmornice Projekta 955 i Projekta 885, udeo domaćih vojnih porudžbina u portfelju Sevmaša porastao je na preko 70%.

U poseti Severodvinsku, tadašnjem zameniku premijera ruske vlade zaduženom za odbrambenu industriju, Dmitrij Rogozin rekao je da lokalni brodograditelji imaju ugovore za izgradnju osam nuklearnih podmornica četvrte generacije do 2020. godine i da stižu još narudžbine. On je dalje rekao da se raniji program ukidanja podmornica treće generacije revidira tako da će „ovi brodovi dobiti novije rakete i biti podvrgnuti nizu napora za popravku koji će im omogućiti da služe još sedam godina“.

U novembru 2011. godine, rusko ministarstvo odbrane dodelilo je Sevmašu ugovore za izgradnju četiri strateške podvodne krstarice projekta 955A Borej-A naoružane interkontinentalnim balističkim raketama Bulava. Ova naredba dolazi nakon izgradnje tri projekta 955 Borej (Jurij Dolgoruki, Aleksandar Nevski i Vladimir Monomah). Ruska mornarica je naručila i pet brzih jurišnih podmornica projekta 885M Jasen-M, pored glavnog broda K-329 Severodvinsk. Tačan iznos ovih ugovora nije objavljen. Poznato je samo da je Aleksandar Nevski izgrađen po ugovoru vrednom 23 milijarde rubalja.

Zamenik premijera Jurij Borisov je u martu 2020. rekao da ruska vlada namerava da restrukturira dugove ruskog vojno-industrijskog kompleksa u iznosu od 750 milijardi rubalja, od kojih će polovina biti otpisana. Borisov je to rekao na forumu Ministarstva industrije i trgovine Tatarstana.[13]

Poslednji površinski borac na nuklearni pogon izgrađen u Sankt Peterburgu bio je Petar Veliki. Krstarica od 23.800 tona, četvrta i poslednja u seriji Atlant (posle Ušakova, Lazareva i Nahimova) puštena je u rad 1998. godine i služi Severnoj floti. Sanktpeterburški brodograditelji nastavljaju da rade na civilnim projektima. Završili su jednu plutajuću nuklearnu stanicu za proizvodnju električne energije poznatu kao Projekat 20870 deplasmana od 21.500 tona. Naručeno je još šest takvih stanica i pet ledolomaca na nuklearni pogon. Tokom poslednjih 20 godina Moskva je više puta pokušavala da privuče tursku vojsku svojom naprednom tehnologijom.

Učinjen je novi pokušaj na izložbi IDEF 2013. Rusija je predstavila svoj jurišni helikopter Ka-52 Aligator baziran na Ka-50 i Mi-28NE Night Hunter. Predlog da se sa Ankarom započne zajednički razvoj raketnog sistema zemlja-vazduh bio je možda najintrigantniji razvoj IDEF-a 2013. SAM bi bio zasnovan na ruskom sistemu S-300 V Antej-2500. Pored Anteja, Moskva je ponudila i raketni sistem zemlja-vazduh „Buk-M2E” i „Tor-M2E”, kao i kombinovani raketno-artiljerijski sistem „Pancir-S1”. Izložene makete uključivale su tenk T-90S, borbeno vozilo za vatrenu podršku Terminator, borbeno vozilo pešadije BMP-3M, oklopni transporteri BTR-80 i BTR-80A, višecevni raketni bacač Smerč, Kornet i Metis- M protivtenkovski raketni sistemi, haubica Msta-S 152 milimetra, samohodni minobacač 2S9 120 milimetara i samohodni automatizovani artiljerijski sistem Vena.

Turska je bila prva zemlja članica NATO koja je izgradila bliske vojne i tehničke veze sa Moskvom. Peru će potpisati ugovor za nadogradnju flote lovaca Mikojan MiG-29 Fulcrum u Limi, Peru je zainteresovan za kupovinu 700 kamiona Kamaz i nove serije helikoptera Mi-8 / Mi-17 od Rusije. Peru takođe razmatra kupovinu 100 tenkova T-90S.

Državne narudžbe[uredi | uredi izvor]

Predsednik Dmitrij Medvedev sa zaposlenima u Sevmašu u julu 2009. Sevmaš je najveća ruska brodograditeljska kompanija i jedini proizvođač nuklearnih podmornica u zemlji.

Tokom kriznih godina ruske privrede, vojna industrija zemlje preživljavala je uglavnom od izvoza. Danas su domaće vojne nabavke važan izvor prihoda za industriju. Državne porudžbine za vojnu opremu su značajno porasle tokom poslednjih decenija. Dok je 2002. godine državni nalog za odbranu iznosio samo 62 rublje milijardi, do 2007. suma je porasla na 302,7 RUB milijarde. Kada se računa u stalnim cenama iz 2000. godine, ovo predstavlja povećanje za faktor dva.[14]

Očekivalo se da će državni nalog za odbranu za 2009. iznositi rekordnih 1,2 triliona RUB, što pokazuje povećanje od 70 milijardi RUB u odnosu na prethodnu godinu. Očekivalo se da će porudžbina biti povećana za dodatnih 40 milijardi RUB za 2010. i za 60 milijardi RUB za 2011.[15] Vojno-industrijska komisija Rusije je odgovorna za nadzor nad raspodelom i sprovođenjem Državnog naloga za odbranu. Putin je 2005. godine pokrenuo program konsolidacije industrije kako bi glavne kompanije za proizvodnju aviona doveo pod jednu krovnu organizaciju, Ujedinjenu avio-kompaniju (UAC). Cilj je bio da se optimizuju proizvodne linije i minimiziraju gubici. Program je bio podeljen u tri dela: reorganizacija i upravljanje krizama (2007–2010), evolucija postojećih projekata (2010–2015) i dalji napredak u okviru novostvorene strukture (2015–2025). Komitet za odbranu Državne dume objavio je da će potrošnja nacije za odbranu, uključujući istraživanje i razvoj na istraživanje i razvoj, iznositi ukupno 16,3 milijarde dolara (487 milijardi rubalja) u 2010., 19,2 milijarde dolara (574 milijarde rubalja) u 2011., 24,3 milijarde dolara (726 milijardi rubalja) u 2012. i 38,8 milijardi dolara (1,16 biliona RUB) u 2013. Dok će se ukupna potrošnja za odbranu povećati, iznos izdvojen za istraživanje i razvoj će pasti sa trenutnog nivoa iz 2010. od 22 na 16 procenata do 2013. Modernizacija naoružanja će umesto toga dobiti značajan deo ukupnog potrošnja, sa 13 procenata predviđenih za fiskalnu 2010. godinu, 15 procenata za 2011. i 2012. i 14 procenata za 2013. Glavni prioriteti nabavke su sledeći: interkontinentalne balističke rakete RS-24, balističke rakete za lansiranje podmornica Bulava, Su-24 lovci, lovci dugog dometa Su-35, podmornice, korvete, fregate i sistemi komandovanja i upravljanja na bojnom polju. Plan za 2010-2013 predstavlja samo mali deo (16%) tog iznosa, nešto više od 2,9 biliona RUB (98,6 milijardi dolara). Vlada namerava da potroši 19 triliona RUB (613 milijardi dolara) tokom naredne decenije na modernizaciju oružanih snaga.[16]

UAC, jedan od takozvanih nacionalnih šampiona i uporediv sa EADS-om u Evropi, uživao je značajnu finansijsku podršku ruske vlade i ubrizgavao novac kompanijama koje je stekao da poboljšaju njihov finansijski položaj. Isporuke civilnih aviona povećane su na 6 u 2005. godini, a 2009. godine industrija je isporučila 15 civilnih aviona u vrednosti od 12,5 milijardi rubalja, uglavnom domaćim kupcima. Od tada je Rusija uspešno testirala mlazni lovac pete generacije Suhoj Su-57 i započela komercijalnu proizvodnju regionalnog aviona Suhoj Superdžet 100, kao i razvoj niza drugih velikih projekata. Putin je 2007. godine stvorio Ujedinjenu brodogradnju, što je dovelo do oporavka brodogradnje u Rusiji. Od 2006. godine uloženo je mnogo napora u konsolidaciju i razvoj Državne korporacije za nuklearnu energiju Rosatoma, što je dovelo do obnove izgradnje nuklearnih elektrana u Rusiji, kao i velike aktivnosti Rosatoma u inostranstvu, kupovinom ogromnih udela u vodećim svetskim kompanijama za proizvodnju uranijuma. i izgradnju nuklearnih elektrana u mnogim zemljama, uključujući Indiju, Iran, Kinu, Vijetnam i Belorusiju. 2007. godine osnovana je Ruska nanotehnološka korporacija sa ciljem da podstakne nauku i tehnologiju i visokotehnološku industriju u Rusiji. Suština novog sistema je da podstakne industriju da kontinuirano smanjuje proizvodne troškove i poboljša upravljanje resursima. Profit proizvođača direktno zavisi od ušteda koje ostvaruje tokom serijske proizvodnje modernog oružja. Ovo zahteva efikasnije upravljanje resursima, smanjenje troškova proizvodnje i povećanje ekonomske efikasnosti proizvodnje.

Ruski ministar industrije i trgovine Denis Manturov je u julu 2023. tvrdio da je mesečna proizvodnja raketa i municije premašila proizvodnju iz cele 2022. godine [17] On je takođe krajem decembra 2023. rekao da je proizvodnja i snabdevanje ruskih trupa sistema naoružanja „na određenim pozicijama“ porasla 10-12 puta tokom cele godine.[18] Ministarstvo odbrane Rusije je u završnom izveštaju o aktivnostima u 2023. godini navelo da je od februara 2022. proizvodnja artiljerijske municije povećana za 17,5 puta, tenkova za 5,6 puta, IFV-a za 3,6 puta, oklopnih vozila za 3 puta. ,5 puta i dronovi za 16,5 puta.[19] Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je 2. februara 2024. da je u poslednjih 18 meseci ruska odbrambena industrija otvorila 520.000 novih radnih mesta i da je povećala proizvodnju pancira za 10 puta i uniformi za 2,5 puta.[20] Ruski premijer Mihail Mišustin izjavio je 3. aprila 2024. da je proizvodnja automobila i oklopnih vozila povećana 3 puta u 2023. godini, sredstava za uništavanje 7 puta i opreme za komunikacije, elektronsko ratovanje i izviđanje 9 puta.[21]

Izvoz[uredi | uredi izvor]

Suhoj Su-30 ruskih vazduhoplovnih snaga u letu iznad Rusije u junu 2010. Borci Suhoj su popularni izvozni proizvodi ruske vojne industrije.

U 2012. ruski vojni izvoz dostigao je još jednu rekordnu sumu od 15 milijardi dolara, pri čemu je struktura vojnog izvoza postala uravnoteženija. Najveća prodaja bila je u avio-opremi – 37 odsto. Ukupan izvoz kopnenog naoružanja i vojne opreme porastao je na 27 odsto. Istovremeno, udeo pomorske opreme i protivvazdušnih sistema povećan je na 18 odsto, odnosno 15 odsto. Rusija je drugi najveći svetski izvoznik konvencionalnog naoružanja posle Sjedinjenih Država. Rosoboroneksport je u 2012. godini primio 1.877 upita stranih klijenata, a nakon razmatranja prijava potpisano je 1.309 ugovora. To je 2,5 puta više nego 2011. godine. Najpopularnije vrste naoružanja koje se kupuju iz Rusije su lovci Suhoj i MiG, PVO sistemi, helikopteri, tenkovi, oklopni transporteri i borbena vozila pešadije. Rusko oružje je izvezeno u 60 zemalja. Najznačajnije isporuke otišle su u zemlje jugoistočne Azije i azijsko-pacifičkog regiona – 43 odsto. Drugo najznačajnije tržište ostaje Bliski i Srednji istok, zajedno sa Severnom Afrikom – 23 odsto.[22] Za period 2014–18, Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira, SIPRI, otkrio je da je ruski izvoz glavnog oružja porastao za 17 procenata između 2009–2013. i 2014–18. Rusija je isporučila oružje u 56 država i pobunjeničkim snagama u istočnoj Ukrajini 2010-14.[6]

Od 2007. godine konzorcijum Rosoboroneksport koji kontroliše vlada ima legalni monopol na izvoz ruskog oružja. Sav izvoz mora da se odvija preko Rosoboroneksporta, iako je 22 firme dozvoljeno da samostalno izvoze rezervne delove i komponente. U 2010. ukupan izvoz ruskog oružja iznosio je 10 milijardi dolara. Udeo Rosoboroneksporta iznosio je 8,6 milijardi dolara, a razliku čine nezavisni dobavljači.[23]

Nezavisni vojni think-tank Centar za analizu strategija i tehnologija sa sedištem u Moskvi analizirao je identifikovani izvoz ruskog oružja u 2009. Udeo različitih tipova oružja bio je sledeći: 61% Vazduhoplovstvo, 21% Kopneno, 9% Pomorsko, 8% PVO i 1% ostalo. U periodu 2010–11, Alžir je bio najveći kupac (sa učešćem u izvozu od 29%), zatim Indija (25%) (nekada je Indija bila najveći uvoznik u smislu količine, a i dalje je najveći uvoznik u smislu vrednosti /plaćeni novac) i Kina (10%). Vijetnam je postao najveći ruski kupac oružja u smislu novih ugovora potpisanih 2009. godine, posebno zbog velike porudžbine za šest podmornica projekta 636M klase Kilo. Očekuje se da će Vijetnam u budućnosti znatno povećati svoj udeo u izvozu ruskog oružja. Ruski vojni izvoz između 2008. i 2011. iznosio je 29,8 milijardi dolara. Prva tri kupca su Indija (8,2 milijarde dolara), Alžir (4,7 milijardi dolara) i Kina (3,5 milijardi dolara). Ovi uvoznici su činili 55,47 odsto njenog ukupnog izvoza u tom periodu.[24]

Izvoz ruskog oružja po godinama [25] [26] [27] [28] [29] [30] [31] [32]
2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018
3,7 milijardi dolara 4,8 milijardi dolara 5,6 milijardi dolara 5,8 milijardi dolara 6,1 milijardi dolara 6,5 milijardi dolara 7,4 milijarde dolara 8,3 milijarde dolara 8,8 milijardi dolara 10,0 milijardi dolara 13,2 milijarde dolara 15,2 milijarde dolara 13,2 milijarde dolara 10 milijardi dolara 14,5 milijardi dolara 15 milijardi dolara 15 milijardi dolara 19 milijardi dolara

Od 2012. godine Rusija je uspela da zadrži svoju poziciju drugog izvoznika oružja u svetu, uprkos gubitku prodaje na nekim tržištima kao što su Libija i Indija, prodajom proizvoda na nova tržišta u Africi i Latinskoj Americi. „Između 2012. i 2015. Indija će ponovo postati uvoznik broj jedan (14,3 milijarde dolara), a umesto Alžira sledi Venecuela (3,2 milijarde dolara). Vijetnam će biti na trećem mestu, sa uvozom od 3,2 milijarde dolara. Tako da Azijsko-pacifički region sada čini više od polovine isporuka kompanije. Poslednjih godina Rusija je odobrila izvozne zajmove u vrednosti od oko 7 milijardi dolara po ugovorima o naoružanju. Ovo je omogućilo izvozu Rosoborona da potpiše nove poslove sa Mjanmarom, Malezijom, Indonezijom, Šri Lankom i Vijetnamom. Moskva je odlučna da zadrži svoj udeo na indijskom odbrambenom tržištu i da zadrži status drugog po veličini svetskog izvoznika odbrane. Prošle godine Rosoboroneksport je potpisao nove ugovore u vrednosti od 17,6 milijardi dolara, što predstavlja povećanje od 150 odsto u odnosu na 2011. godinu. Portfolio ugovora kompanije dostigao je impresivnih 37,3 milijarde dolara. Rusija je na drugom mestu po izvozu oružja u svetu. Moskva isporučuje oružje i vojnu opremu u 66 zemalja, zaključila je sporazume o vojnoj i tehničkoj saradnji sa 85 zemalja, a njen portfelj narudžbina za odbrambene proizvode trenutno iznosi neverovatnih 46,3 milijarde dolara. Ruski globalni izvoz oružja dostigao je 15,2 milijarde dolara u 2012, što je 12 odsto više u odnosu na prethodnu godinu, navodi se da su Venecuela, Peru, Brazil, Argentina i Meksiko zainteresovani za kupovinu helikoptera i sistema protivvazdušne odbrane. Grigorij Kozlov, šef sektora za izvoz helikoptera Rosoboroneksporta, rekao je da postoji dobar potencijal za saradnju praktično sa svim zemljama u regionu, a posebno sa Brazilom, gde se uspešno koriste helikopteri Mi-35M. Glavni partner u regionu je tradicionalni prijatelj Rusije – Venecuela. Ona je sada drugi najveći kupac ruskog oružja, posle Indije, koga Rusija treba da nastavi. Suhoj Su-57 lovac pete generacije i BrahMos supersonična krstareća raketa višestruke upotrebe su najvidljiviji ishodi zajedničke proizvodnje sa Indijom.[33] Centar za analizu svetske trgovine oružjem procenjuje vrednost opreme koju je Karakas nabavio od ruske odbrambene industrije na 4,4 milijarde dolara. Ovo uključuje 24 lovca Su-30MK2V, 100.000 jurišnih pušaka AK-103, više od 40 višenamenskih helikoptera Mi-17V-5, 10 jurišnih helikoptera Mi-35M2, tri teška transportna helikoptera Mi-26T2 i 5.000 SVD snipera. Indija zajedno sa Rusijom radi na dva odbrambena projekta - FGFA i višenamenski transportni avion, koji je već u fazi detaljnog projektovanja.

Nedavno je Rusija sklopila ugovore o oružju sa UAE,[34] Saudijskom Arabijom, Irakom[35] i Egiptom.

Pravni osnov[uredi | uredi izvor]

Pre 1998. godine, Ruska Federacija nije imala sveobuhvatan zakon o kontroli izvoza, nasleđe iz Sovjetskog Saveza, u kojem je pravni osnov za mnoge stvari bio nejasan ili tajan. Pravni osnov za procedure kontrole izvoza počivao je na nekoliko predsedničkih dekreta, vladinih rezolucija i saveznog zakona o državnom regulisanju spoljnoekonomske delatnosti (1995). Od 1992. do 1997. Rusija je izradila kontrolne liste za raketne, biološke, hemijske, nuklearne i proizvode dvostruke namene i izdala propise koji regulišu izvoz ovih artikala.[36] U to vreme, ruski izvoznici kontrolisanih artikala morali su da dobiju dve dozvole, jednu od Federalne službe za valutnu i izvoznu kontrolu (VEK, pod nadležnošću Ministarstva odbrane), a drugu od Ministarstva trgovine. Od 3. jula 1998. (datum kada je Državna duma usvojila sveobuhvatni savezni zakon o 'Vojno-tehničkoj saradnji Ruske Federacije sa stranim državama'), jedino telo nadležno za izdavanje dozvole radi pod nadležnošću Ministarstva Odbrana. Što se tiče robe i usluga dvostruke namene, ruska vlada je u rezoluciji potpisanoj 22. januara 1998. godine izdala uredbu o kontroli izvoza „uhvati sve“. Prema rezoluciji, ruskim firmama je zabranjeno da prodaju robu dvostruke namene ako znaju da će se koristiti za oružje za masovno uništenje, čak i ako te stavke nisu posebno pomenute na „kontrolnim listama“. Sveobuhvatni savezni zakon 'O kontroli izvoza' stupio je na snagu 29. jula 1999. godine. Zakon predviđa da liste izvozne kontrole treba da sačinjava predsednik, uz konsultacije sa Skupštinom i predstavnicima industrije. Ovo predstavlja značajnu promenu u odnosu na prethodne propise, koji su izvršnoj vlasti davali isključivo diskreciono pravo u pogledu sadržaja lista. U tom smislu, zakon pruža novu osnovu za politiku kontrole izvoza, osnažujući druge aktere osim onih iz samo izvršne vlasti.[37]

Kompanije[uredi | uredi izvor]

PVO raketni sistem S-400 Trijumf proizvođača Almaz-Antej
Fregata klase Krivak INS Trikand klasa fregata koje je dizajnirala i izgradila Ujedinjena brodograditeljska korporacija

Prema Centru za analizu strategija i tehnologija (CAST), najuspešniji poslovi u sektoru su kompanije za vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu. Rejting centra za 2007. stavlja proizvođača raketa za protivvazdušnu odbranu Almaz-Antej na najvišu poziciju (prihod od 3.122 dolara milijardi), a sledi Suhoj (1.863 dolara milijardi) i Irkut Corporation (1.207 milijardi dolara). Ove kompanije zapošljavaju 81.857, preko 30.000 i 11.585 ljudi.[38] U 20 najboljih kompanija, rast vojne proizvodnje je u proseku iznosio više od 25% u 2007.[38]

U 2008. kombinovani prihod 10 najvećih ruskih vojno-industrijskih kompanija porastao je za 26% u odnosu na prethodnu godinu i iznosio je skoro 12 milijarde dolara. Najveća kompanija je ponovo bila Almaz-Antei, koja je povećala svoj prihod na 4,3 milijarde dolara. Ruski helikopteri su 2008. proizveli 122 aviona, povećavši prihod sa 724 miliona dolara na 1,7 milijardi dolara. Uralvagonzavod je zaradio 640 miliona dolara tako što će napraviti 175 tenkova T-90: 62 za rusku vojsku, 60 za Indiju i 53 za Alžir, prema CAST-u.[39]

Šest najvećih kompanija industrije u 2009. godini, na osnovu prihoda, bile su:[40]

  1. Almaz-Antej – sistemi protivvazdušne odbrane
  2. Ujedinjena avio-proizvodna korporacija – avioni sa fiksnim krilima
  3. Tactical Missiles Corporation – rakete vazdušnog i pomorskog baziranja
  4. Ruski helikopteri – helikopteri
  5. Uralvagonzavod – glavni borbeni tenkovi
  6. Ujedinjena brodograditeljska korporacija - podmornice, korvete, fregate, nosači aviona.

Problemi[uredi | uredi izvor]

Problemi u industriji uključuju visok nivo duga, inflaciju i nedostatak kvalifikovanog osoblja. Značajan deo povećanja ruskog budžeta za vojne nabavke jede inflacija: dok je ukupna stopa inflacije u zemlji u 2008. bila 13%, u određenim kategorijama oružja ta cifra je bila više od 30%.[41] Mnogi kvalifikovani radnici se približavaju starosnoj dobi za penziju, a mladi diplomci oklevaju da uđu u industriju zbog niskih plata i nedovoljnih mogućnosti za karijeru. Dalji rast će zahtevati ozbiljnu nadogradnju proizvodnih kapaciteta, kao i ulaganje u veštine i obuku.[42] Jurij Solomonov, glavni konstruktor ICBM Topol-M i Bulava, rekao je da je Rusija 10-15 godina ispred svojih rivala u razvoju strateškog nuklearnog naoružanja, ali 30 godina zaostaje u razvoju konvencionalnog naoružanja. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, ruska nuklearna brodogradnja je transformisana u nešto mnogo manje. Činilo se da su se ključna preduzeća na obali Crnog mora nalazila na teritoriji sada nezavisne Ukrajine – koja je proglasila nenuklearni status. Doduše, ova preduzeća nisu imala mnogo veze sa tehnologijom nuklearnog pogona, osim nekih ambicija kasnih 1980-ih kada je sovjetska mornarica planirala izgradnju nosača aviona na nuklearni pogon. Ruska odbrambena industrija pokazala se neravnopravnom izazovu proizvodnje bojnih brodova i drugih BMP-3, BMD teških boraca tenkova T-90, artiljerije, projektila, svemirske tehnologije, nuklearne tehnologije, čak i nedostatka državnih sredstava.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bowen, Andrew. „Russian Arms Sales and Defense Industry”. Congressional Research Service. Pristupljeno 14. 10. 2021. 
  2. ^ Roth, Andrew (15. 2. 2024). „A lot higher than we expected': Russian arms production worries Europe's war planners”. The Guardian. Pristupljeno 1. 3. 2024. 
  3. ^ „Russian defense chief points to significant increase in drones, ammunition”. TASS. 2024-02-20. Pristupljeno 2024-03-10. 
  4. ^ „Syria's war: A showroom for Russian arms sales”. Aljazeera.com. Pristupljeno 16. 12. 2017. 
  5. ^ Villasanta, Arthur Dominic (25. 4. 2017). „Putin Says Syrian Civil War Boosting Russia's Arms Sales Worldwide”. Chinatopix.com. Pristupljeno 16. 12. 2017. 
  6. ^ a b „Trends in International Arms Transfers”. Pristupljeno 18. 12. 2019.  SIPRI
  7. ^ „Russian Arms Exports Fall as Ukraine War Limits Supplies – Think Tank”. The Moscow Times (na jeziku: engleski). 2023-03-13. Pristupljeno 2023-05-02. 
  8. ^ Mohamed (2023-03-15). „IntelBrief: Ukraine War Erodes Russian Arms Sales”. The Soufan Center (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-05-02. 
  9. ^ „European arms imports nearly double, US and French exports rise, and Russian exports fall sharply”. Stockholm International Peace Research Institute. Pristupljeno 11. 3. 2024. 
  10. ^ Barnes, Julian E.; Schmitt, Eric; Gibbons-Neff, Thomas (13. 9. 2023). „Russia Overcomes Sanctions to Expand Missile Production, Officials Say”. The New York Times. Pristupljeno 2023-11-22. 
  11. ^ Lillis, Katie Bo; Bertrand, Natasha; Liebermann, Oren; Britzky, Haley (2024-03-11). „CNN Politics”. CNN. Pristupljeno 2024-03-12. 
  12. ^ Vasiliev, Dmitry (oktobar 2010). „Ranking of Top Russian Defense Companies in 2009”. Moscow Defense Brief. Centre for Analysis of Strategies and Technologies. Arhivirano iz originala 30. 12. 2010. g. 
  13. ^ „Russia: Kremlin cancels over 300 billion rubles debt of Russian defence industry”. International Insider. 11. 3. 2020. 
  14. ^ Frolov, Andrey (2008). „Russian national defense procurement 2005–2007”. Moscow Defense Brief. Centre for Analysis of Strategies and Technologies. 3 (13): 23—26. 
  15. ^ Kislov, A.; Frolov, A. (2009). „Issues and Prospects of Russian Military Exports”. International Affairs (5): 42—52. 
  16. ^ „Weapon and Technology: Russian spending until 2013”. Arhivirano iz originala 24. 12. 2013. g. Pristupljeno 6. 9. 2013. 
  17. ^ „CAMTO / / Manturov: obъem ežemesяčnogo proizvodstva boepripasov rossiйskim OPK prevыsil obъemы vыpuska za 2022 god”. armstrade.org. Pristupljeno 2023-11-22. 
  18. ^ „CAMTO / / Denis Manturov rasskazal ob obъemah postavok vooruženiй dlя rossiйskoй armii”. armstrade.org (na jeziku: ruski). 2023-12-25. Pristupljeno 2024-01-06. 
  19. ^ „CAMTO / / Minoboronы: proizvodstvo boepripasov dlя VS Rossii s načala SVO uveličeno v 17,5 raza”. CAMTO / Centr analiza mirovoй torgovli oružiem (na jeziku: ruski). 2024-01-09. Pristupljeno 2024-01-11. 
  20. ^ „Prezident Rossii”. Prezident Rossii (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-02-05. 
  21. ^ Novosti, RIA (2024-04-03). „Mišustin soobщil ob uveličenii obъema vыpuska voennoй tehniki”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-04-05. 
  22. ^ „Weapon and Technology: Russian Arms export on high rise”. Arhivirano iz originala 21. 9. 2013. g. Pristupljeno 6. 9. 2013. 
  23. ^ „Russian exports of arms and military equipment”. Centre for Analysis of Strategies and Technologies. mart 2011. 
  24. ^ Vasiliev, Dmitri (2010). „Russian arms trade in 2009: figures, trends and projections”. Moscow Defense Brief. Centre for Analysis of Strategies and Technologies. 1 (19): 9—17. 
  25. ^ Fomin, Alexander (2010). „FSMCT: Results and Plans”. Military Parade (3): 6—7. 
  26. ^ „Another successful year”. Ato.ru. 6. 2. 2013. Pristupljeno 16. 12. 2017. 
  27. ^ „Russian arms exports in 2013”. English.pravda.ru. 2014-01-27. 
  28. ^ „These maps show world's largest arms exporters and importers”. 10. 12. 2016. 
  29. ^ „Putin: Russian arms exports hit $14.5 billion in 2015, more than planned - agencies”. Reuters. 29. 3. 2016. 
  30. ^ „Russia's arms exports to reach $15 billion in 2016”. 7. 9. 2016. Arhivirano iz originala 01. 08. 2020. g. Pristupljeno 07. 04. 2024. 
  31. ^ „Russia exported $15 billion worth of weapons in 2017”. Daily Sabah. 7. 2. 2018. 
  32. ^ „Russia's Arms Exporter Sold $19Bln Worth of Weapons in 2018, Official Says”. novembar 2018. 
  33. ^ Pike, John. „Russian Weapons Sales Shift Away From East – Arms Official”. Globalsecurity.org. Pristupljeno 16. 12. 2017. 
  34. ^ „UAE buys $5bn of weapons during four-day arms exhibition”. Middle East Eye (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-09-08. 
  35. ^ „Russia Reemerging as Weapons Supplier to Iraq”. Jamestown (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-09-08. 
  36. ^ Arms on the Market: Reducing the Risk of Proliferation in the Former Soviet Union
  37. ^ Export Control Law and Regulations Handbook
  38. ^ a b Makienko, Konstantin (24. 7. 2008). „Successful Year for Aerospace Manufacturers”. Russia & CIS Observer. Pristupljeno 6. 1. 2010. 
  39. ^ Abdullaev, Nabi (20. 7. 2009). „Russian Firms Weather Global Downturn”. DefenseNews. Pristupljeno 20. 8. 2010. [mrtva veza]
  40. ^ „Operating results of the biggest Russian defense companies”. Centre for Analysis of Strategies and Technologies. 2011. 
  41. ^ Klein, Margarete (12. 10. 2009). „Russia's military capabilities”. Stiftung Wissenschaft und Politik. 
  42. ^ Vasiliev, Dmitri (2010). „Russian arms trade in 2009: figures, trends and projections”. Moscow Defense Brief. Centre for Analysis of Strategies and Technologies. 1 (19): 9—17. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оружана_индустрија_Русије&oldid=27787121”