С-300

Из Википедије, слободне енциклопедије
С-300

С-300 на паради победе, црвени трг 9. мај 2009 год.
С-300 на паради победе, црвени трг 9. мај 2009 год.

Основне карактеристике
Земља порекла  СССР
 Русија
Намена против ваздушна и против ракетна одбрана
Произвођач Алмаз-Антеј
Уведен у употребу 1978 - до данас
Број примерака 3000
Досег макс домет 40—200 (300) км (по аеродинамичним циљевима и од 5—40 км (по балистичким циљевима) km
Димензије и маса
Опрема
Главно наоружање 4 ракете
Посада

С-300 Фаворит (НАТО класификација SA-10 Grumble) је серија првобитно совјетских а касније и руских ракетних система дугог домета типа земља—ваздух, које производи руски концерн Алмаз-Антеј, а који се базира на почетном моделу С-300П. Систем С-300 је осмишљен ради заштите од авионских и крстарећих ракета за потребе совјетске против-ваздушне одбране. Накнадне варијанте оспособљене су за пресретање балистичких ракета, тј. постале су против балистичке ракете.

Након свог настанка С-300 је први пут размештен у Совјетском Савезу 1979 године, усмерен на заштиту од напада из ваздуха, штитио је велике индустријске и управне објекте, војне базе, уз то вршио је и контролу ваздушног простора, у циљу заштите од могућих ваздушних напада противника. Систем је потпуно аутоматизован, иако је ручно осматрање и управљање могуће. Лансирна возила могу бити близу централног командног места или на раздаљини до 40 km. Сваки радар омогућава обележавање (проналажење) циљева које преноси централном командном месту. Командни место (возило) упоређује податке добијене од радара који хватају циљ до даљине од 80 km, уз откривање (филтрирање) лажних мета, што је врло тежак задатак на тако великим удаљеностима. Централно командно возило садржи оба мода, како за активно тако и за пасивно откривање циљева.

Главни извођач развојног пројекта систем С-300 је руски концерн Алмаз (у власништву државе) који је део "Алмаз-Антеј" концерна задуженог за против ваздушну одбрану. Ракете које употребљава С-300 развио је МКБ "Фаркел" (Машинско-производно-конструкторски биро «Фаркел»).

С-300 се сматра једним од најмоћнијих земља-ваздух ракетних система тј, балистичких ракета у свету. Једна од напреднијих верзија је Антеј-2500, као и С-400 Триумф (са НАТО ознаком SA-21 Growler) који може погађати циљеве на ивици земљине атмосфере, који је ушао у ограничену употребу од 2004 године, у оквиру Снага ваздушно космичке одбране Русије.

Верзије[уреди]

Серијска производња започета је 1975 године. Тестирања су завршена 1978. године за П линију, а 1983. године за В варијанту и 1987. за против балистичку В варијанту. Од тада су израђене многобројне варијанте разичитих врста пројектила, са унапређенијим радарима, са већом отпорношћу на радио електронско ометање, већим дометом и бољом способношћу за обарање балистичких ракета кратког домета или циљева који лете на врло ниско. Тренутно постоје три главне породице ових ракета.

С-300П[уреди]

Словачки С-300П системи

С-300П је прва верзија С-300 система уведена у оперативну употребу 1978. године. Током 1987. било је активно више од 80 ових система, нарочито у подручју Москве. С-300П јединица се састоји из радарског система 36Д6, лансирног возила 5П85-1. Такође саставни део система је радар 76Н6 за детекцију на ниским висинама.

За припрему овог система за лансирање требало је више од једног сата времена на борбеном положају. Минимална надморска висина ангажмана ракете је 25 метара надморске висине. Модернизоване С-300П верзије носе ознаке С-300ПТ-1 и С-300ПТ-1А.

Системи С-300ПС/С-300ПМ уведени су у употребу 1985. и то је једина верзија с нуклеарном бојевом главом. Ова верзија је уведена у употребу са модерним лансирним возилом, командним возилом и радаром који су базирани на МАЗ-7910 8x8 камиону. Ова верзија је била опремљена ракетом 5В55Р с продуженим дометом од 90 км, те полуактивним радарским навођењем. Постојали су самоходна и вучена лансирна возила. Вучена верзија је позната под ознаком 5П85Т. Мобилне верзије носе ознаке 5П85С и 5П85Д.

Следећа модернизација је позната под ознакама С-300ПМУ је уведена у оперативну употребу 1992. за потребе извоза. Верзија користи новију и мању бојеву главу 5В55Р са полуактивним радарским топлотним навођењем која се користи код 48Н6 ракета.

Укупно је произведено око 3000 С-300П лансера и 28.000 ракета.

С-300Ф[уреди]

С-300Ф на ратном броду Маршал Јустинов

С-300 Форт бродска верзија уведена је у употребу 1984. године као С-300П верзија са новим 5В55РМ пројектилом развијена од Алтеира са продуженим дометом 7–90 км и брзином до 4 маха. Бродска верзија користи 3Р41 Волна радар, те се наводи полуактивним радарским системом. Први бродови са С-300 ракетама су били разарачи класе Кара, разарачи класе Слава и ракетне крстарице класе Киров. Извозна верзија је позната под називом Риф.

С-300ФМ[уреди]

С-300ФМ је друга бродска верзија С-300 система инсталирана само на ракетне крстарице класе Киров, те са новим пројектилима 48Н6. Уведена је у оперативну употребу 1990. године са повећаном брзином пројектила од 6 маха, па до максималне брзине 8.5 маха, повећана је тежина бојеве главе на 150 кг, домет 5–150 км, те висина лета од 10 метара до 27 км. Ова верзија има могућност пресретања балистичких пројектила кратког домета. Извозна верзија се зове Риф-М. Два Риф-М система купила је Кина 2002. те их поставила на Type 051C разараче.

С-300В[уреди]

С-300В

С-300В Антеј-300 (НАТО назив SA-12 Gladiator/Giant) је верзија коју производи Антеј, а не Алмаз. Суфикс В означава ријеч војска што представља намену у копненој војсци. Овакав тип ПВО система је првенствено намијењен за елиминацију непријатељских балистичких и крстарећих ракета намијењен као замена за застареле 2К11 Круг система. Овај систем има домет око 75 км, док Гиант верзија има домет до 100 км.

Иако је заснован на принципима С-300 система, С-300В је за разлику од стандардног С-300 система базиран на гусјеницама што му пружа већу мобилност на терену. С-300В даје већи нагласак у антибалистичкој борби са 9М82 ракетама. Батаљон С-300В се састоји од командне јединице, радарске јединице и шест лансирних јединица.

С-300ПМУ-1/2[уреди]

С-300 ПМУ-2 радарска јединица.

С-300ПМУ-1[уреди]

С-300ПМУ-1 (НАТО назив SA-20 Gargoyle) је уведен у употребу 1992. са новим и већим 48Н6 ракетама, систем је базиран на перформансама морнаричког С-300ФМ система. Систем С-300 користи 9М96Е1 и 9М96Е2 ракете. Ови пројектили су знатно мањи од осталих. 9М96Е1 има домет до 40 км, а 9М96Е2 домет до 120 км. Кретање у ваздуху ракета обавља помоћу гасног притиска а не закрилаца.

С-300ПМУ-2[уреди]

С-300 ПМУ-2 је уведен у оперативну употребу 1997. године и има нешто већи домет од 195 км него С-300ПМУ-1.

С-400 Триумф[уреди]

С-400 на паради 9.Маја 2017 у Москви.

С-400 Триумф (раније познат као С-300ПМУ-3, НАТО назив SA-21 Growler), уведен је у оперативну употребу 2007. године. Систем има знатно веће пројектиле и домет од 400 км. Посебно је дизајниран како би се супротставио стелт технологији и представља најнапреднију верзију С-300 система, који може погађати циљеве на ивици земљине атмосфере и ушао је у ограничену употребу од 2007 године, у оквиру Снага ваздушно-космичке одбране Русије. Систем користи ракете домета од: 40 км до 400 км.Изразито отпоран на јако електронско ометање.

  • 9M96E - (домета 40 km).
  • 9M96E2 - (домета 120 km).
  • 48N6E2 - (домета 200 km).
  • 48N6 - (домета 250 km).
  • 40N6 - (домета 400 km).

С-300ВМ[уреди]

С-300ВМ (Антеј 2500) је модернизација С-300В система. Систем се састоји од новог командног возила, новог радара 9С15М2, 9С15МТ2Е и 9С15МВ2Е. Систем Антеј 2500 је намењен извозу, 2 система је купила Венецуела 2012. године. Русија је након дужих проблема административне и политичке природе одлучила испоручити Антеј 2500 Ирану у последњим месецима 2015 године.

Корисници[уреди]

Бугарски С-300 ПМУ.
  •  Алжир - С300ПМУ2 достављени2006.[1]
  •  Јерменија - С300ПС.
  •  Азербејџан - два С-300ПМУ2 батаљона достављени2010.[2]
  •  Белорусија - С-300ПС системи достављени од Русије 2007. с циљем да замијене старије С-300 системе. С-300В системи су продати Турској за вршење вежби.[3] Чеитри дивизиона С-300 система су достављени у2014.
  •  Бугарска - поседује 10 С-300 ПМУ система подељених у две јединице по 5 система.[3]
  •  Грчка - С-300ПМУ1 системе је Грчка преузела од Кипра током Кипарске ракетне кризе и користе се од стране ратног ваздухопловства и то 12 система те 96 ракета. Први пут су употребљени током војне вежбе White Eagle2013, што предстваља прву употребу након 14 година након што су купљени.
  •  Казахстан[4]
  •  Кина - први купац С-300ПМУ2 и вероватно користи С-300В под ознаком HQ-18.[5] Кина производи домаћу верзију система под ознаком HQ-10 са дометом до 200 км. Предпостваља се да Кина поседује до 300 С-300 система.
  •  Русија - поседује готово све верзије система, поседује 768 С-300ПМУ система и 185 С-300В система укупно 953 система.[6]
  •  Словачка - наслеђено од Чехословачке.
  •  Украјина - С-300ПС, С-300ПМУ, С-300В и друге верзије[7], сматра се да је оперативно само 40 % система.
  •  Венецуела - 2 С-300ВМ система достављена 2012.[8]
  •  Вијетнам - 2 С-300ПМУ-1 купљена за око 300 милиона долара.[9]
  •  Иран- С-300ПМУ-1

Бивши корисници[уреди]

  •  Чехословачка - пренесено на Словачку 2013.
  •  Источна Немачка
  •  Хрватска - 1995. је набавила део С-300 система од Украјине, али претпоставља се да никад није био комплетиран, те никад није ни коришћен у борби. Од 2004. систем није више у Хрватској, према речима Крешимира Зубака систем је завршио 2004. у САД-у.[10]
  •  СССР

Потенцијални и будући корисници[уреди]

  •  Ирак – показао интересовање за овај систем.
  •  Иран - статус иранског С-300 је контраверзан. Иран тврди да је потписао уговор 25. децембра о продаји С-300ПМУ-1 система што руски званичници негирају. Постоје и индиције да је Хрватска свој систем продала Ирану.[11] Због санкција УН-а Ирану Русија није могла продати С-300 систем Ирану. У априлу 2012. године Иран подноси тужбу против Русије у вредности 4 милијарде америчких долара због недостављања ракета, на шта је Русија одговорила претњом прекида дипломатских веза. Иран 4. августа 2010. године наводи да је купио два С-300ПТ система од Белорусије.[11] Влада Белорусије оповргава навод да је било који С-300 систем или нека од његових компоненти продата Ирану. Иран је најавио развој свог домаћег система Бавар 373 који ће бити сличан С-300 систему. Договор око испоруке постигнут 2015 год, тако да ће Русија испоручити ове системе Ирану крајем децембра.
  •  Либија – Либија је у време Гадафија је била нарочито заинтересована за куповином руских Камов Ка-52 борбених хеликоптера као и два С-300ПМУ-2 система.
  •  Пакистан - је изразио интересовање за кинеску верзију HQ-9.[12]
  •  Сирија - поседује већ неке компоненте С-300 система, те је домаћа посада обучена у Русији како би успјешно руковала овим системом.[13]
  •  Тајланд - је добио понуду za куповину HQ-9 система.
  •  Турска - је добила понуду за куповину С-300ВМ система.
  •  Србија - изразила жељу за куповину, највероватнији купац у скорије време.

Борбена употреба[уреди]

Иако ниједан пројектил С-300 система није испаљен током неког сукоба С-300 систем представља велику опасност за модерне летелице. У априлу 2005. године НАТО је имао војне вјежбе у Француској и Немачкој под називом Trial Hammer 05 чији је циљ био симулација сузбијања непријатељске ПВО. У вежби су учествовали словачки С-300ПМУ, што је било од изразитог значаја за НАТО, али је важно напоменути да су многе компоненте система од 2005. унапређене.

Израел је као контра меру наручио одређен број вишенаменских ловаца F-35 Lightning II због потенцијалне куповине овог система од стране Ирана.

Тактичко-техничке карактеристике[уреди]

Примери ракета
Спецификације ракета
ГРАУ индеx Година Домет Максимална брзина Максимална брзина мете Дужина Промер Тежина Бојева глава Навођење Прва употреба са
5В55К/КД 1978 47 km 1,700 m/s 1,150 m/s 7 m 450 mm 1,450 kg 100 kg Командно
5В55Р/РМ 1984 90 km 1,700 m/s 1,150 m/s 7 m 450 mm 1,450 kg 133 kg полуактивно радарско навођење
5В55У 1992 150 km 2,000 m/s 7 m 450 mm 1,470 kg 133 kg полуактивно радарско навођење
48Н6/E 1992 150 km 2,000 m/s 2,800 m/s 7.5 m 500 mm 1,780 kg ~150 kg ТВМ
48Н6Е2 1992 195 km 2,000 m/s 2,800 m/s 7.5 m 500 mm 1,800 kg 150 kg ТВМ
9M82 1984 13–100 km
30 km
2,400 m/s 420 kg 150 kg полуактивно радарско навођење С-300В
9M83 1984 6–75 km
25 km
1,700 m/s 150 kg полуактивно радарско навођење С-300В
9M83ME 1990 200 km полуактивно радарско навођење С-300ВМ
9M96E1 1999 40 km 900 m/s 4,800–5,000 m/s 330 kg 24 kg активно радарско навођење С-400
9M96E2 1999 120 km 1,000 m/s 4,800–5,000 m/s 420 kg 24 kg активно радарско навођење С-400
40N6 2000 400 km активно радарско навођење С-400

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]