Сухој

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ОАО Сухој (рус. Сухой)
Пројектовање и производња
ДелатностАеронаутика, војна индустрија, ваздухопловство
Основано29. јул 1939. године
Москва, Русија
ОснивачиПавел Осипович Сухој
СедиштеМосква
Руководиоци
Федоров Алексеј Инокентјевич
ПроизводиВојне и цивилне авионе
Услугепројектује војне и цивилне авионе
Број запослених
26.177 (2011)
Веб-сајтwww.sukhoi.org
Sukhoi Superjet 100 (Campeche, Mexico) 2015

Сухој (рус. Сухой) је велики руски произвођач авиона. Компанија је најпознатија по својим војним авионима, али се однедавно полако оријентише и ка цивилном, комерцијалном тржишту.

Историјат[уреди]

Зграда ОАО „ОКБ Сухој“ у Москви

Дана 29. јула 1939. Павел O. Сухој[1] је именован за главног пројектанта Фабрике авиона Nо135 у Харкову, са задатком да успостави масовну производњу ББ-1/Су-2 бомбардера. Истовремено, пројектни биро Сухој добио је званичне судске регистрације и од 1940. године се лоцира на аеродрому у Подмосковљу. У ратном периоду биро се премешта из Москве до краја рата, када се поново враћа у Москву. У периоду од 1940. до 1949. године у бироу се ради на пројектима неколико авиона: Су-6 и Су-8 оклопних јуришних авиона, и два прототипа ловаца Су-1 и Су-3 за борбу при високим брзинама и великим висинама. Ловац Су-7 је био опремљен ракетним акцелератором који је могао да се укључује и искључује у току лета. Први авион на млазни погон у овом бироу (уједно и први у Совјетском Савезу) је пројектован 1946, имао је ознаку Су-9, полетео са два РД-10 малазна мотора, а касније и његове модификације Су-11, са моторима ТР-Лиулка 1 - први руски млазни мотор.

До 1948. године била су завршена два авиона Су-15 и Су-17, били су то, у то време најсавременији авиони који су могли да достигну брзину звука (Мах 1). Авион Су-17 је био први совјетски суперсонични авион. Оба ова авиона су као први у свету били опремљени седиштима за катапултирање пилота у случају нужне потребе.

Без обзира на ове успехе, Влада је 1948-49. донела одлуку да смањи средства за развој војног ваздухопловства, па је сходно томе пројектантски биро Сухој затворен у новембру 1949. Међутим, после смрти Стаљина, 14. маја 1953, обновљен је пројектни биро Сухоја као ОКБ-1 (експериментални конструкторски биро-1). Новембра 1953. биро добија своју производну основу, да би у фебруару 1954, био преименован у ОКБ-51. У септембру 1953. су пријављена два пројекта нових авиона са стреластим (косим) крилима и делта (троугластим) крилима са суперсоничним брзинама од 1800 km/h. У пролеће 1956. авион Су-7 са АЛ-7Ф мотором којим је пилотирао В. Н. Махалин постигнута је брзина од 2070 km/h преко 2 Маха.[2] Експериментални авиони Т-431 и Т-405 (Су-9) поставили су неколико светских рекорда, а Су-9 је постао ловац-пресретач Су-11. После затварања пројекта „3 Маха“ Т-37 (Т-3М), са мотором на млазни погон П-15Б, нови ловац-пресретач Т-58 (Су-15), је стваран под маском модернизације авиона Су-11.

Експериментални бомбардер Т-4 пројектован за брзину преко 3 Маха, грађен је од титанијума и нерђајућег челика високе чврстоће, такође се по први пут у Совјетском Савезу на овом авиону примењује даљински систем управљања заснован на електромеханици и електроници. Верзија бомбардера Т-4 са променљивом геометријом крила Т-4М, је 1970. године победила на конкурсу за стратешки бомбардер, а Т-4МС је изашао победник на такмичењу за суперсонични извиђачки авион дугог домета, али је у серијску производњу отишао Тупољев Ту-160.

Серијски авиони као што су ловаци-бомбардери Су-7Б и Су-17, тактички бомбардер Су-24 и јуришни бомбардер Су-25 донели су велику славу совјетској ваздухопловној индустрији, ови авиони поред тога што су коришћени у ВВС били су и значајан извозни посао Совјетског Савеза. Као круна ове етапе развоја ОКБ Сухоја је свакако, светски познат ловац Су-27. Његово пројектовање је започето под управом П. О. Сухоја, али су га завршили његови наследници.

После смрти П. О. Сухоја, ОКБ-51 добија и званично име према свом оснивачу и назива се „ОКБ Сухој“. Фирму наставља да води дугогодишњи блиски сарадник П. О. Сухоја, Јевгениј А. Иванов.[1] који је и за живота П. О. Сухоја обављао готово све менаџерске послове. На челу фирме је био од 1975. до 1983. године када га наслеђује Михаил П. Симонов[1] такође дугогодишњи пројектант фирме Сухој. Он води фирму до 1999. године када руковођење преузима Михаил А. Погосјан[1] такође стасао у фирми Сухој[3]

Овај период је био веома тежак за фирму „Сухој“ с обзиром да се распао Совјетски Савез, престало је државно субвенционирање пројеката, а то је најзначајнији део активности авио-индустријског комплекса какав је „Сухој“, у земљи је дошло до транзиције а због општег сиромашења земље изостале су и поруџбине војних авиона, тако да су се морали тражити и алтернативни производи. Но и поред тога АХК „Сухој“ је избацио серију веома добрих војних авиона Су-30; Су-32; Су-33; Су-34; Су-35; Су-37; Су-39; затим акробатске авионе Су-26; Су-29; Су-31; пољопривредни авион Су-38; школско-тренажни авион Су-49; путничке авионе Су-80; Сухој Суперџет 100; и на крају пројект суперсоничног пословног авиона Су-21.

Организационо „Сухој“ је постала холдинг компанија као отворено акционарско друштво које се састоји из више организационих делова тј. фабрика.

Структура холдинг компаније Сухој[уреди]

Авијациона холдинг компанија „Сухој“ (рус. Авиационня холдинговая компания Сухой) има следећу структуру:[4]

  • ОАО „ОКБ Сухој“
  • ЗАО „Цивилни авиони Сухој“
  • ОАО КнААПО „Јуриј Гагарин“
  • ОАО НАПО „Чкалов“
  • ОАО НПК „Иркут“
  • ОАО ТАНТК „Бериев“

По одлуци руске владе Авијациона холдинг компанија „Сухој“ је 2006. године интегрисана у нову „Уједињену авио-производну корпорацију“.

Галерија слика[уреди]

Попис Сухојевљевих авиона[уреди]

У дугогодишњој историји која је трајала више деценија, ОКБ Сухој је створио око 100 типова авиона и њихових модификација, од којих је више од 60 типова серијски произвођено, а укупан број произведених авиона је прешао бројку од 10.000 примерака. Више од 2.000 авиона испоручено је у 30 земаља широм света. Авионима са ознаком Су је постављено више од 50 светских рекорда. Попис авиона који су пројектовани и израђени у ОКБ Сухој приказани су надаље.

Војни авиони[уреди]

Цивилни авиони[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Кто есть кто”. Airforce.ru. Приступљено 14. 05. 2012. 
  2. ^ Pike, John. „Sukhoi Design Bureau - Russian Defense Industry”. Globalsecurity.org. Приступљено 14. 05. 2012. 
  3. ^ „Sukhoi Design Bureau history” (на језику: (на језику: руски)). Testpilot.ru. Приступљено 14. 05. 2012. 
  4. ^ „ОАО «Компания «Сухой» - Главная страница”. Sukhoi.org. 14. 05. 1953. Приступљено 14. 05. 2012. 

Литература[уреди]

  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (на језику: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Kramer, Andrew E. (2006). Russian Aircraft Industry Seeks Revival Through Merger (на језику: (на језику: енглески)). NY: The New York Times. 
  • Angelucci, Enco. Combat Aircraft of World War II (на језику: (на језику: енглески)). ISBN 978-0-517-56843-9.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875—1955. (на језику: (на језику: енглески)). London: Osprey Aerospace. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (на језику: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000). The Encyclopedia of Military Aircraft (на језику: (на језику: енглески)). NY: Barnes & Noble. 
  • Guston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (на језику: (на језику: енглески)). NY: Barnes & Noble. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (на језику: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (на језику: енглески)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (на језику: (на језику: енглески)). London: Brassey's. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (на језику: (на језику: енглески)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Rzheshevsky, O.A. Who was who in the Great Patriotic War (на језику: (на језику: руски)). ISBN 5-250-02435. 
  • Кузьмина, Лидија М. (1985). Генеральный конструктор Павел Сухой (на језику: (на језику: руски)). Минск, Белорусија: Военная литература. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (на језику: (на језику: енглески)). Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)

Спољашње везе[уреди]

  • „Zvanični sajt Suhoja” (на језику: (на језику: руски) и (на језику: енглески)). www.sukhoi.org. Приступљено 11. 02. 2011. [мртва веза]
  • „Sukhoi Design Bureau” (на језику: (на језику: руски) и (на језику: енглески)). www.testpilot.ru. Приступљено 17. 02. 2011. 
  • „Sukhoi Design Bureau” (на језику: (на језику: енглески)). www.globalsecurity.org. Приступљено 11. 02. 2011. 
  • „Sukhoi Aircraft Types” (на језику: (на језику: енглески)). www.ranker.com. Приступљено 11. 02. 2011. 
  • „Sukhoi Pavel Osipovich” (на језику: (на језику: енглески)). www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 11. 02. 2011. 
  • „History of Russian Sukhoi Fighter Aircraft” (на језику: (на језику: енглески)). www.b-29s-over-korea.com. Приступљено 11. 02. 2011. [мртва веза]
  • „Sukhoi” (на језику: (на језику: енглески)). www.defenceaviation.com. Приступљено 14. 02. 2011. 
  • „Sukhoi Design Bureau Aviation Scientific-Industrial Complex” (на језику: (на језику: енглески)). www.fundinguniverse.com. Приступљено 14. 02. 2011. 
  • „ВВС России Кто есть кто:” (на језику: (на језику: руски)). www.airforce.ru. Приступљено 30. 01. 2011.