Kneževina Srbija tokom 1876. ušla je y prvi turski rat. U vojnim operacijama, tokom prvog rata, Srbija nije imala uspeha; moralo se pomišljati na primirje, pa i na mir, jer je iscrpenost bila velika. Akciono ministarstvo Stevana-Stevče Mihajlovića koje je obrazovano posle pada prelazne vlade Ljubomira Kaljevića bilo je mišljenja da bi trebalo sazvati redovnu zašnodavnu Narodnu skupštinu, izabranu u avgustu 1875. godine, radi konsultovanja o ratu i miru. Knez Milan nije bio toga mišljenja: on je želeo da se po tome pitanju konsultuje Velika narodna skupština, čije se sazivanje moglo preduzeti na osnovu Ustava iz 1869. Radi toga su, ukazom od 1. februara 1877, određeni izbori za Veliku narodnu skupštinu. Trebalo je da izbori budu izvršeni 8. februara, a 14. februara trebalo je da se sastane novoizabraaa Velika narodna skupština u Beogradu.
Birano je 420 narodnih poslanika, a sam rezultat izbora nije bio toliko karakterističan za međustranačke odnose i unutrašnju politiku, koliko je izraz raspoloženja posle jednog rđavo svršenog rata: narodni poslanici koji su bili izabrani, y pretežnijoj većini, izražavali su se otvoreno protiv rata. 14. februara održan je u sali Narodnog pozorišta prvi prethodni sastanak, radi pregleda punomoćstava.[1]
