Parodontopatija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Parodontopatija
lat. Parodonthopatia
Klasifikacija i spoljašnji resursi

Randgenski snimak prikazuje znatnu resorpciju kosti između korenova donjih centralnih sekutića
ICD-10 K05.4
ICD-9 -
DiseasesDB 29362
MedlinePlus 001059
MeSH D010518

Parodontopatija ili parodontoza je progresivna i degenerativna bolest parodoncijuma (potpornog tkiva zuba), koja dovodi do klaćenja, migracije i ispadanja zuba.

Najčešća patološka promena koja se dešava u parodoncijumu jeste upala desni, koja predstavlja nezavisno oboljenje (kataralni gingivit), ali zbog sredine u kojoj se odvija može da se proširi i na druge delove parodoncijuma.

Glavna karakteristika parodontopatije jeste ogolićenje vratova i korenova zuba. Pored inflamacije u parodoncijumu se odigravaju i distrofični procesi koji razaraju vezivno-tkivne elemente. Usled toga desni se povlače i zubi ostaju ogolićeni, pa izgledaju kao da su izduženi. Ovaj proces može da uzme i veće razmere kada je koren zuba ogoljen do vrha. Postoje i neka predilekciona mesta na kojima se bolest najčešće javlja. To su spoljašnje strane donjih prednjih zuba i unutrašnje strane gornjih kutnjaka.[1]

Etiologija[uredi]

Zubni kamenac
Ogolićeni vratovi zuba

Parodontopatiju izaziva uglavnom zubni plak, odnosno mikroorganizmi koji čine njegov sastavni deo. Pored toga, postoje i drugi činioci koji utiču na brzinu i tok razvoja bolesti:

  • zubni plak,
  • zubni kamenac,
  • anatomske anomalije,
  • impakcija hrane,
  • loše navike,
  • jatrogeni faktori i
  • opšta oboljenja.

Zubni plak je bezbojna naslaga koja se taloži na zubima, ali i na drugim mestima u usnoj duplji. Ove naslage mogu biti obojene hranom i nekim bakterijama, a mogu se odstraniti jedino mehaničkim čišćenjem pomoću četkice. Taloženjem soli i minerala iz pljuvačke u plak, nastaje zubni kamenac. U nastanku parodontopatije on ima dvojaku ulogu: indirektnu i direktnu. Indirektna uloga se ogleda u tome što kamenac stvara retenciona mesta za nakupljanje plaka i onemogućava samočišćenje i održavanje oralne higijene, dok direktni uticaj potiče od mehaničkog pritiska koji on vrši na slobodnu gingivu.

Značajnu ulogu u nastanku i razvoju parodontopatije imaju i određene anomalije: anomalije oblika zuba (loše formirane dentalne krune), anomalije položaja zuba (nagnuti ili zbijeni zubi, dubok preklop, otvoren zagrižaj) i anomalije u pripoju frenuluma (što utiče na formiranje parodontalnih džepova).

Pod impakcijom hrane podrazumeva se utiskivanje hrane u desni i dublja tkiva parodoncijuma. To utiskivanje se javlja tokom žvakanja, kao i pod dejstvom mišića obraza, jezika i usana. Utisnuta hrana predstavlja dobru podlogu za razmnožavanje bakterija i mehanički nadražuje tkivo i time otvara put za delovanje mikroorganizama. Impakciju uzrokuju: karijes, gubitak zuba, neadekvatne plombe i protetski radovi, abrazija zuba, migracija zuba i dr.

Loše navike mogu značajno doprineti razvoju parodontopatije time što olakšavaju i ubrzavaju akumulaciju dentalnog plaka. Tu spadaju: žvakanje samo jednom polovinom vilica, disanje na usta, korišćenje samo meke hrane u ishrani itd.

Jatrogeni faktori potiču od loše urađenih stomatoloških radova i zahvata, koji doprinose razvoju bolesti tako što sprečavaju samočišćenje, omogućavaju akumulaciju plaka, oštećuju parodoncijum mehaničkim putem ili pomoću hemijskih sastojaka koje sadrže, izostajanjem fiziološke stimulacije (kod loše urađenih radova) i sl.

Neka opšta sistemska oboljenja, pre svega oboljenja krvi, praćena su teškim promenama u potpornom aparatu zuba. U ta oboljenja spadaju: akutne leukoze, agranulocitoza i hemoragijski sindrom. Tada je broj belih krvnih zrnaca smanjen što parodoncijum ostavlja bez zaštite, čime se ubrzava delovanje štetnih agenasa dentalnog plaka. Takođe i neki endokrini poremećaji mogu uticati na pojavu parodontopatije. Najveće promene se javljaju kod poremećaja polnih žlezda i pankreasa.[1]

Klinička slika[uredi]

Crvenilo desni
Zapaljenje desni

Na početku bivaju zahvaćene samo desni koje su crvene, blago otečene i krvare prilikom iritacije. Kasnije krvarenje postaje izraženije i javlja se na najmanji nadražaj (npr. tokom pranja zuba). Može se javiti i osećaj trnjenja ili pečenja, kao i osećaj stranog tela između zuba. Daljim napredovanjem infekcije bivaju zahvaćena i druga tkiva parodoncijuma, pa i kost vilice koja se razara i tako nastaju parodontalni džepovi. U njima se stvara gnoj koja uzrokuje neprijatan zadah iz usta. Zubi polako gube potporu, počinju da se klimaju, pomeraju i isplivavaju, da bi na kraju došlo do njihovog ispadanja. Bol nastaje tek nakon pojave komplikacija (apscesi, ciste, sinuzitis, infekcija okolnih tkiva) kada je bolest već u poodmakloj fazi.[2]

Prognoza[uredi]

Na osnovu ispravne prognoze mogu se donekle predvideti tok, trajanje i krajnji ishod bolesti. Ona se utvrđuje pre same terapije i to za svaki zub pojedinačno. Za utvrđivanje pognoze se uzimaju u obzir sledeći faktori:

  • količina izgubljene kosti,
  • ugroženost susednih zuba,
  • brzina i tip destrukcije kosti,
  • položaj i značaj zuba u zubnom nizu,
  • opšte zdravlje i starost bolesnika,
  • oblik i dužina korena zuba,
  • labavljenje zuba i
  • odnos dužine tela zuba u vilici i dela van nje.

Pre svega se utvrđuje da li preostali deo kosti pruža dovoljnu potporu zubu, a odluka o tome se donosi na osnovu rendgenskog snimka. Prognoza takođe zavisiti od tipa destrukcije kosti. Horizontalni tip dovodi do ravnomerne destrukcije i tada je prognoza dobra. Vertikalni ili kosi tip resorpcije kosti se odvija veoma brzo i ugrožava opstanak zuba u vilici, pa je u ovom slučaju prognoza loša. Brzina koštane razgradnje se menja u toku same parodontopatije i ukoliko je tok razgradnje brži i sama prognoza će biti lošija. Kod višekorenih zuba prognoza će biti bolja ukoliko su korenovi rašireni, a takođe je bolje što su korenovi duži. Opšte zdravstveno stanje i starost menjaju reaktivnost organizma, a samim tim i parodoncijuma, što bitno utiče na prognozu.[1]

Parodontopatija kod odraslih[uredi]

Ovaj oblik parodontopatije je najčešći. Ona nastaje širenjem upale na dublja tkiva parodoncijuma, a bolest se širi postepeno i razvija se godinama. Tokom hronične parodontopatije mogu biti zahvaćeni svi ili samo neki zubi, a karakteristično je da inflamacija nije istog intenziteta na svim zubima. Smatra se da ovaj oblik parodontopatije nastaje usled loše higijene. Prema težini, hronična parodontopatija se dijeli na: blagu, srednje izraženu i tešku formu.

Blaga forma se karakteriše početnim razaranjem parodoncijuma i blagim klaćenjem zuba. Gubitak kosti ne prevazilazi 20%. Ovakva situacije se može naći na pojedinačnim zubima, a može biti i generalizovana. Srednje izražena parodontopatija se karakteriše znatnijim klaćenjem zuba i resorpcijom vilične kosti i do 40%. Tešku formu odlikuje veliko razaranje. Zubi su toliko ogoljeni da pri pregledu sonda može proći između korenova, gubitak kosti iznosi preko 40%.

Dijagnoza lokalizovane parodontopatije se postavlja ako su pripojni epitel i alveolarna kost razoreni na manje od 30% prisutnih zuba, a generalizovana parodontopatija ukoliko su promene prisutne na preko 30% zuba.

Terapija može biti konzervativna i hirurška, ali se veliki naglasak stavlja na prevenciju. To podrazumeva uklanjanje predisponirajućih faktora: mekih naslaga (pranje zuba) i tvrdih naslaga (uklanjanje kamenca).[1]

Parodontopatija kod mladih[uredi]

Zapaženo je da se kod dece i adolescenata javlja specifičan oblik oboljenja parodoncijuma, koji se po kliničkoj slici, toku i prognozi bolesti razlikuje od parodontopatije kod odraslih.

Parodontopatija kod mladih ili juvenilna parodontapatija brzo napreduje i dovodi do gubitka svih zuba. Spada u najteža parodontalna oboljenja, jer je veoma teško kontrolisati bolest i sprečiti gubitak zuba. Razaranje kosti se odvija tako brzo da bolesnici izgube zube pre 20. godine života.

Uzrok bolesti nije tačno utvrđen. Od faktora koji mogu uticati na razvoj ovog oboljenja navode se: genetika, imunološki poremećaji, opšta sistemska oboljenja i dr. Epidemiološki podaci govore da je u srednjoj Evropi od svih obolelih od parodontopatije 1% bolovalo od ovog oblika. Smatra se da žene obolevaju tri puta češće nego muškarci, a bolest se uglavnom javlja između 11. i 13. godine života dok se kod osoba posle 25. godine života uopšte ne javlja.

Juvenilna parodontopatija se može podeliti na tri oblika, i to prema broju zuba koje je zahvatila: juvenilna parodontopatija koja zahvata prve kutnjake i sekutiće, juvenilna parodontopatija koja zahvata samo pojedine zube i juvenilna parodontopatija koja zahvata sve zube.

Specifičnost terapije ovog oblika parodontopatije se ogleda u tome što su u nju uključeni i antibiotici, pogotovo tetraciklini. Smatra se da je izlečenje moguće samo ukoliko se bolest na vreme otkrije.[1]

Konzervativno lečenje[uredi]

Stomatološke sonde

Plan lečenja parodontopatije obuhvata niz mera koje se primenjuju u dužem vremenskom periodu. Ukoliko su kod bolesnika prisutne i neke subjektivne tegobe, prvo se saniraju one i vade se zubi za koje je utvrđeno da se ne mogu izlečiti. Nakon toga sledi terapija, koja se odvija u pet faza.

Prva faza se odnosi na saniranje upale parodoncijuma i ona obuhvata identifikaciju i uklanjanje zubnog plaka, uklanjanje zubnog kamenca, edukaciju bolesnika (u cilju boljeg održavanja oralne higijene) i kontrolne preglede. Druga faza lečenja je usmerena na tzv. parodontalne džepove sa ciljem da se oni smanje ili uklone. Ova faza se preduzima tek nakon završetka bazične terapije i primenjuje se kod svih bolesnika sa težim parodontalnim razaranjima. Suština delovanja na parodontalne džepove se ogleda u uklanjanju patološki izmenjenog potpornog tkiva zuba. U okviru druge faze vrše se i hirurške intervencije, tj. hirurško uklanjanje nekih anomalija desni koje dovode do nastanka i napredovanja parodontopatije. Treća faza obuhvata uspostavljanje povoljnih međuzubnih odnosa i ona se ne preduzima kod svih pacijenata. U cilju korekcije traumatskog odnosa zuba primenjuje se: brušenje zuba i razne ortodontske, protetske i hirurške mere. Četvrta faza lečenja obolelih od parodontopatije odnosi se na program mera koje imaju za cilj održavanje postignutih rezultata lečenja.

Nakon završene terapije, sledi još jedna faza koja obuhvata:

  • kontrolne preglede,
  • remotivaciju bolesnika za održavanje oralne higijene,
  • odstranivanje recidiva itd.[1]

Hirurško lečenje[uredi]

Kao oblik terapije parodontopatije, mogu se primenjivati i različiti hirurški zahvati na desnima. Cilj je uspostavljanje dobrog pripoja desni za cement zuba, čime bi se zaustavilo dalje širenje parodontalnih džepova. U tu svrhu najčešće se sprovode režanj operacija i gingivektomija.[1]

Antimikrobna fotodinamska terapija[uredi]

Pod terminom "Fotodinamična terapija" se podrazumeva: Inaktivacija svetlo-indukovanih ćelija, mikroorganizama ili molekula. Jedna od savremenih metoda lečenja laserom podrazumeva tretiranje bakterija specijalnom tečnošću koja se vezuje za membrane bakterije, a svetlost lasera stvara aktivni kiseonik koji ih oštećuje, odnosno uništava.

Komplikacije[uredi]

U toku parodontopatije, usled koštane resorcije koja ide do dna alveole zuba gornje vilice, može biti razoren i pod gornjoviličnog (maksilarnog) sinusa, tako da se infekcija širi i na sam sinus. Nakon toga dolazi do razvoja kliničke slike zapaljenja sinusa, koje je praćeno velikim bolovima.

Postoje i dokazi koji ukazuju na povezanost između parodontopatije, ishemije srca i cerebrovaskularne bolesti, ali nije još uvek dokazano da li se radi o uzročno-posledičnoj vezi.[3]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e „Пародонтологија“ Приступљено 20. 8. 2008.. 
  2. ^ „Гингивитиси и пародонтопатије“ Приступљено 20. 8. 2008.. 
  3. ^ „Пародонтопатија“ Приступљено 20. 8. 2008.. 

Spoljašnje veze[uredi]


Star of life.svg     Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).