Perikle (drama)
Perikle (engl. Pericles, Prince of Tyre), drama Viljema Šekspira napisana oko 1608. godine. Na srpski jezik preveli su je Živojin Simić i Sima Pandurović. Sam Šekspir je ovu dramu svrstao u tragedije, ali je njen sadržaj, likovi i dijalozi, naročito u četvrtom činu, daleko bliži komediji.
Likovi[uredi | uredi izvor]
|
|
Radnja[uredi | uredi izvor]
Prvi čin[uredi | uredi izvor]
Na početku drame, Gaver, u ulozi sličnoj horu u starogrčkim dramama, obaveštava gledaoce da je Antioh, kralj Sirije, u incestuoznoj ljubavi sa svojom kćeri. Da bi je sačuvao za sebe, objavio je da svi prosioci njegove kćeri, čija je lepota nadaleko čuvena, moraju najpre rešiti njegovu zagonetku. Oni koji pokušaju, a ne odgovore tačno, izgubiće glave. Tako su mnogi mladi prosioci pogubljeni, a izopačeni kralj nastavio je da uživa u rodoskrvnoj ljubavi sa svojom kćeri.
U prvoj sceni, Perikle, mladi kralj Tira, dolazi u Antiohiju da zaprosi kraljevu kćer, čija ga je lepota zanela, iako su zidine dvora ukrašene glavama ranijih prosaca. Zagonetka glasiː
|
Nisam zmija, ali hranim se sa tela majke svoje što na svet me donela. Tražila sam muža, a podlegla toj ljubaznosti oca. On je otac, sin, |
i nežan muž, a ja sam majka i žena i njegovo dete. Kako se to desi, da li razumete? Reši zagonetku kad razmisliš malo, ako ti je do svog života još stalo.[a] |
Perikle odmah pogađa da se radi o rodoskrvnuću Antioha i njegove kćeri, i nagoveštava kralju da zna istinu, ali da smatra da je bolje da je ne kaže javno, za kraljevo dobro. Iznenađen, Antioh mu daje rok od 40 dana da reši zakonetku, a u međuvremenu ostane na dvoru kao njegov gost, planirajući da ga u tajnosti otruje. Svestan opasnosti, Perikle iste noći beži u Tir, ali se plaši da tamo ostane, očekujući Antiohovu vojsku ili potajne ubice. On predaje vlast Helikanu, svom najmudrijem savetniku, i krišom odlazi u Tars, gde namerava da u tajnosti sačeka događaje. Taljard, Antiohov glasnik, dolazi u Tir da ubije Perikla, ali ga Helikan prevari, govoreći mu da je Perikle, u žalosti što je uvredio kralja Antioha, otišao u izgnanstvo da živi kao običan mornar. Za to vreme, u Tarsu vlada glad, ali dolazak Periklove flote sa žitom spasava građane na čelu sa guvernerom Kleonom i oni ga primaju sa dobrodošlicom.[1]
Drugi čin[uredi | uredi izvor]
_MET_DP870123.jpg)
Nakon što je dobio vesti od Helikana da ga Antioh goni, Perikle otplovi iz Tarsa, ali mu se flota razbije u oluji. Samog i golog, talasi ga izbace na obalu Grčke, u Pentepolj, čiji kralj, Simonid, upravo organizuje viteški turnir kako bi privukao prosce za svoju kćer Taidu. Nakon što ga prijateljski ribari nahrane i obuku, i more izbaci njegov oklop, Perikle odlazi na Simonidov dvor, gde privlači pažnju pobedom na turniru, i zadobija simpatije svih svojim plemenitim držanjem, skromnošću i muzikom, dok se Taida na prvi pogled zaljubljuje u njega. Za to vreme, u Tir dolaze vesti da je vatra sa neba ubila kralja Antioha i njegovu kćer, i Helikan šalje glasnike na sve strane da pronađu Perikla. U Pentapolju, uz blagoslov dobrog kralja Simonida, Perikle i Taida se vere.[2]
Treći čin[uredi | uredi izvor]
Nakon što je dobio glasnike iz Tira, Perikle sa Taidom u poodmakloj trudnoći kreće na put u otadžbinu. Nedaleko od Tarsa, njihov brod zapadne u strahovitu oluju, tokom koje se Taida porodi i umire na porođaju. Zbog mornarskog sujeverja (da mrtvac ne sme ostati na brodu), Taidu polažu u kovčeg i bacaju u more. Kovčeg sa njenim telom, vrećom zlata i Periklom pismom u kome moli svakog ko je nađe da je dostojno sahrani, oluja izbaci na obalu u Efesu, gde ga nalaze ljudi tamošnjeg kralja Kerimona, koji je čuven po svojoj lekarskoj veštini. Videći da Taida nije sasvim mrtva, Kerimon je oživiː verujući da je izgubila muža i dete u oluji, Taida pristupa vestalkama u Dijaninom hramu. Za to vreme, Perikle svoju novorođenu kćer, Marinu, verujući da novorođenče ne bi preživelo put do Tira, sa dadiljom Lihoridom ostavi na staranje Kleonu i njegovoj ženi Dionizi u Tarsu.[3]
Četvrti čin[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Dok Perikle ponovo preuzima vlast u Tiru, a Taida živi kao vestalka u Efesu, Marina odrasta u Tarsu četrnaest godina ističući se svojom lepotom, mudrošću i obrazovanjem, pod Lihoridinim staranjem. Verujući da je Marina zasenila njenu kćer, Dioniza naredi svom sluzi Leoninu da je tajno ubije, ali je nehotice spasu gusari, koji je otmu i prodaju na pijaci robova u Mitileni. Tamo je za veliku cenu otkupe vlasnici lokalne javne kuće, i njena lepota i devičanstvo privlače mnoge mušterije, ali je njena mudrost, rečitost i ubedljivost tolika, da Marina uspeva da sve svoje mušterije ubedi da se odreknu razvrata i okrenu vrlini. Svojim govorom uspeva da pridobije i Lisimaha, guvernera Mitiline, koji odbija da je dotakne bez njene dozvole i bogato je obdari. Pošto Marinino ponašanje preti da upropasti posao u javnoj kući, njena gospodarica naredi svom sluzi Boltu da joj silom oduzme devičanstvo kako bi postala zgodna za opštu upotrebu. Marina ga potkupi Lisimahovim zlatom i uz njegovu pomoć nagovori vlasnike je kao robinju izdaju u najam kao učiteljicu za devojčice plemenitog roda. Za to vreme, Perikle dolazi u Tars po Marinu, ali mu Kleon i Dioniza pokažu njen spomenik i (praznu) grobnicu, ubedivši ga da je umrla od bolesti.[4]
Peti čin[uredi | uredi izvor]
Perikle, zanemeo od tuge, pristane svojim brodom u Mitileni, i Lisimah dovodi Marinu, za koju kaže da bi bila savršena supruga da je plemenitog roda, ne bi li ga njena pesma naterala da progovori. Pesma ne deluje, ali kada mu Marina kaže da je siroče plemenitog roda, Perikle je pogleda i ona ga podseti na Taidu. On se zainteresuje za nju i progovori posle mnogo meseci ćutanja, ispitujući je o njenom poreklu i sudbini. Ona mu ispriča o svom rođenju na moru, smrti majke na porođaju, otmici u Tarsu i ponosno izjavljuje da je kći kralja Perikla. Perikle, koji je video njen grob u Tarsu, misli da sanjaː nakon što mu Marina potvrdi da joj se majka zvala Taida, on je prepozna i onesvesti se od radosti. U san mu dođe boginja Dijana i naredi mu da prinese žrtvu u njenom hramu u Efesu. Nakon što sazna da je Marina Periklova kći, Lisimah svečano ugosti kralja u Mitilini i isprosi Marinu za ženu. Svi zajedno odlaze u Efes, gde u Dijaninom hramu nađu Taidu kao prvosveštenicu. Nakon srećnog prepoznavanja i ujedinjenja porodice posle četrnaest godina, Preikle i Taida odlaze da vladaju Pentepoljem, a Marini i Lisimahu prepuštaju vlast u Tiru. Drama završava epilogom koji kovori Gaver, iz koga saznajemo da su Kleona i Dionizu ubili njihovi podanici kada su saznali za njihov zločin, jer bogovi uvek kažnjavaju greh i nagrađuju vrlinu.[5]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Preveli Živojin Simić i Sima Pandurović.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Šekspir 1963, str. 138–153.
- ^ Šekspir 1963, str. 154–172.
- ^ Šekspir 1963, str. 173–184.
- ^ Šekspir 1963, str. 185–204.
- ^ Šekspir 1963, str. 205–220.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Šekspir, Viljem (1963). Vitorović, Miroslav; Lazić, Laza, ur. Simbelin, Perikleː tragedije. Celokupna dela Viljema Šekspira 12. Prevod: Simić, Živojin; Pandurović, Sima. Beograd: Kultura.
