Prva bečka arbitraža

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Teritorije predate Mađarskoj (crveno) nakon Prve bečke arbitraže.

Prva bečka arbitraža ili Prvi bečki ultimatum kako se ponekad navodi u literaturi, je sporazum potpisan u Beču 10. novembra 1938. godine kojim se Čehoslovačka obavezala tadašnjoj Mađarskoj predati teritorije na jugu današnje Slovačke na kojima su većinu stanovništva činili Mađari. Do njega je došlo pod pokroviteljstvom nacističke Nemačke i fašističke Italije, vrlo brzo nakon Minhenskog sporazuma kojim je Čehoslovačka bila prisiljena Nemačkoj predati Sudete, odnosno granična područja sa nemačkom etničkom većinom.

Prva bečka arbitraža, kojom je Nemačka nastojala Mađarsku privoliti na svoju stranu za predstojeći svetski sukob, odnosno opravdati svoje zahteve prema aneksiji Sudeta kroz podržavanje sličnih iredentističkih zateva među drugim državama. To je ujedno bio i uvod u jednu od narednih etapa u komadanju Čehoslovačke.[1]

Mađarska je nekoliko meseci kasnije, nakon proglašenja nezavisnosti Slovačke, 15. marta 1939. godine okupirala i anektirala samoproglašenu Karpatsku Ukrajinu,[2] a potom nakon kratkotrajnog rata sa Slovačkom i deo njene istočne teritorije.

Sve odluke donete u Prvoj bečkoj arbitraži poništen su novim mirovnim sporazumima nakon završetka Drugog svetskog rata, što je omogućilo Čehoslovačkoj države da sa Mađarskom ispravi sve ranije povučene granice.

Definiicija arbitraže[uredi | uredi izvor]

Arbitraža je način rešavanja sporova koji iako je regulisana brojnim međunarodnim i unutrašnjim izvorima prava, nema jedinstveno prihvaćena definiciju. Ona se često naziva „suđenjem“, jer se zasniva na arbitražnom sporazumu kojim dva ili više subjekta ovlašćuju arbitra ili arbitre da po sprovedenom arbitražnom postupku donesu obavezujuću odluku kojom će rešiti njihov spor. Dakle, sudije nacionalnih sudova svoj autoritet zasnivaju na ovlašćenju države, dok je nadležnost arbitara zasnovana na volji stranaka.[3]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Mađarska u međuratnom periodu, teritorijalne promene, adaptirane sa panonske korisničke mape.

Stanje mađarske i rusinske manjine u Čehoslovačkoj[uredi | uredi izvor]

U međuratnoj Evropi Čehoslovačka je kao nacija (zajedno sa Kraljevinom Jugoslavijom) bila zemlja sa najviše manjina u međuratnoj Evropi.[4] Od 13.600.000 stanovnika zabeleženih u popisu stanovništva 1921. godine, samo 50,4% su bili Česi i 15% Slovaci, dok su manjine činili 23,4% Nemci, 3,5% Rusini i 5,6% Mađari.[4]

Rusini i Mađari su bili koncentrisani u Karpatskoj Ruteniji i Slovačkoj, 1[4] u kojoj je bilo koncentrisao 637.000 Mađara i 86.000 Rusina (21,5%, odnosno 2,9% stanovništva regiona).[4]

U Karpatskoj Ruteniji je bilo 373.000 (61,2%) Rusina i 192.000 Mađara (17%).[4] U oba regiona ove manjine živele su u kompaktnim oblastima: Mađari su bili koncentrisani u južnim ravnicama, dok su Rusini naseljavali planinske terene.[4]

Za razliku od drugih regiona zemlje, uključivanje Slovačke u novu republiku koja je formirana posle Prvog svetskog rata bilo je više iz strateških razloga, a ne iz istorijskih ili kulturnih.[5]

Rusina su na kraju postala deo Čehoslovačke zahvaljujući zahtevu rusinskih emigranata u Sjedinjenim Američkim Državama.[5]

Pravna situacija Mađara u Čehoslovačkoj bila je dvosmislena; Sporazum u Sen Žermenu odobrio im je državljanstvo, ali je Ustavom iz 1920. godine državljanstvo odobreno samo onima koji su stalno boravili na novoj Čehoslovačkoj teritoriji od 1910. godine.[6] Ovo ograničenje je izazvalo odlazak između 56.000 i 106.000 Mađara u Mađarsku.[6] Pored toga, između 15.000 i 100.000 Mađara ostalo je bez državljanstva.[6] Rusini su, nasuprot tome, imali teorijsku teritorijalnu autonomiju u okviru čehoslovačke države.[7]

Čehoslovački zakoni dozvoljavali su obrazovanje manjinam na svom jeziku pod određenim uslovima koji su rezultovali time da je:

  • 86,4% mađarskih učenika osnovnu školu pohađalo na svom maternjem jeziku,
  • 72% srednjoškolaca pohađalo nastavu na svom maternjem jeziku.

Međutim, u republici nije postojalo univerzitetsko obrazovanje koje se predavalo u Mađarskoj.[7] U poređenju sa predratnom i ratnom situacijom, mađarska percepcija stanja u obrazovanju se neprestano pogoršavala: broj škola je smanjen za dve trećine, mađarski univerzitet je nestao, a diplome stečene na univerzitetima Mađarske nisu priznate u Čehoslovačkoj.[8]

Značajan deo mađarske manjine podržavao je stranke kritički orijentisana prema čehoslovačkoj kulturnoj politici, a sve mađarske stranke u zemlji nadale su se budućoj promeni granice koja će delimično ili celu Slovačku i Karpatsku Ruteniju vratiti u sastav Mađarske.[9] Opozicione stranke dobile su oko polovine manjinskih glasova na uzastopnim parlamentarnim izborima.[9] Mađarska elita iz austrougarskog perioda (zemljoposednici, sveštenstvo, advokati, državni službenici, nastavnici i deo jevrejskog stanovništva) protivila se novoj državi i često je kontrolisala vođstvo mađarskih partija u Čehoslovačkoj.[9] Seljaštvo, većinsko među manjinom poboljšalo je ekonomsku situaciju u novoj državi, i nastavilo je da podržava većinu i povratak u Mađarsku.[10]

Rusini, sa svoje strane, iako su često podržavali i stranke na visokom nivou, nisu branili odvajanje od Čehoslovačke, već reformu države kako bi proširili njenu autonomiju i površinu Karpatske Rutenije na račun Slovačke.[4] Teritorijalna autonomija se nije pretvorila u stvarnu moć rusinskih sudova - koji se nikada nisu sastali - ili guvernera teritorije, bez vlasti nad zamenikom guvernera koga je imenovala centralna vlada u Pragu.[11] Podrška opoziciji zapravo je bila više iz ekonomskih nego iz političkih razloga.[12]

Nakon kratkotrajnog poboljšanja u pročehoslovačkim strankama krajem 1929-tih kao rezultat poboljšanja ekonomske situacije, Velika depresija dovela je do povratka većinske opozicije u prašku vladu.[13]

Dogovori koji su prethodili arbitraži[uredi | uredi izvor]

Mađarski teritorijalni gubici prema Trijanonskom ugovoru iz 1920. Glavni cilj mađarske politike u međuratnom periodu bio je oporavak predugovornih granica.

Bečkoj arbitraži prethodio je niz događaja. Već 12. januara 1938 je Ujedinjena mađarska stranka podnela svoje zahteve čeholovačkoj vladi kojima su želeli da zakonski regulišu autonomiju Slovačke, uvedu nacionalni katastar i ukinuj slovačke škole u velikim mađarskim selima.

Dana 10. marta, mađarski zvaničnici (Andora Jaroš, Janoš Esterhazi i Geza Szulo) ponovo podneli zahteve mađarske manjine koja živi u Slovačkoj, ovaj put je taj dokument predat direktno premijeru Milanu Hodži.

Vlada Čehoslovačke Republike je 26. jula 1938. godine odobrila nacionalni statut kojim su usklađeni različiti zakoni koji se tiču sloboda nacionalnih manjina u oblasti građanskih prava, obrazovanja i kulture. Trebalo je usvojiti novi zakon o jeziku i odobriti decentralizaciju države, odnosno autonomiju Slovačke i Podkarpatske Rusije. Ujedinjena mađarska stranka je nakon mesec dana, 27. avgusta 1938. godine odbila nacionalni status i zatražila punu autonomiju za Mađare u Slovačkoj.

Dana 21. septembra 1938. godine u Budimpešti su se dogodile velike revizionističke demonstracije tokom kojih su demonstranti zahtevali „pripajanje slovačke braće“ Mađarskoj.[14][a]

Dana 23. septembra 1938. godine objavljena je mobilizacija, koja je nakon Minhenskog sporazuma, opozvana, osim u Slovačkoj, gde su mađarske trupe narušile granicu u okolini Rimavske Sobote početkom oktobra. Međutim, češko-slovačka vojska ih je odmah proterala.

Minhenski sporazum takođe uključuje amandman za rešavanje zahteva Mađarske u roku od tri meseca. U njemu se zahteva da ukoliko se ne postigne sporazum, ovlašćeni potpisnici treba da odluče o daljem rešenju. Pošto su mađarski političari sumnjali da li se revizionistički zahtevi mogu ispuniti mirnim putem, bili su zainteresovani da se problem reši po diktatu velikih sila, a ne zajedničkim dogovorom.[15]

U nastojanju da iskoristi šok Minhenskim sporazumom, međunarodno slabljenje Čehoslovačke, zauzetost njene vlade u pregovorima sa Nemačkom i Poljskom i unutrašnje političke probleme, Mađarska je pozvala na brz početak pregovora o novoj granici. Pritisak je takođe uključivao diverzijske i terorističke akcije na granici i pokušaje izazivanja nemira u mađarskoj manjini putem radija, i distribucijom letaka i tajnih agitatora.[14][16] Ipak, ovaj napor nije opravdao očekivanja, a lideri mađarske manjine uzdržali su se od organizovanja otvorenih antidržavnih akcija zbog straha od odmazde.[17]

Pregovori o slovačko-mađarskoj granici dogovoreni su početkom oktobra 1938. godine. U to vreme, međutim, u Čehoslovačkoj su se dogodile unutrašnje političke promene (ostavka predsednika i vlade i Žilinski sporazum), i tako je Mađarska 5. oktobra 1938. godine pristala da odloži pregovore za 9. oktobar 1938. godine.

U međuvremenu je Jozef Tiso postao premijer autonomne vlade Slovačke, u to vreme preimenovane u Slovačku republiku u okviru Čehoslovačke Republike. Veće ministara u Pragu odlučilo je da će češko-slovačku delegaciju činiti samo slovački i rusinski predstavnici. To je bilo u skladu sa željama vlade Jozeva Tisoa, koja je verovala da će davanjem autonomije mađarskoj manjini biti lakše pronaći kompromisno rešenje.[18]

Pregovori u Komoranu (Komarnu)[uredi | uredi izvor]

Komoran, grad u kome su vođeni pregovori
Mesto pregovora

U skladu sa diplomatskim pravilima, bilateralni pregovori slovačke i mađarske delegacije, o ispunjavanju odredaba Minhenskog sporazuma započeti su 9. oktobra 1938. godine u mestu Komoran ili, novije, Komarno (svk. Komárno, mađ. Komárom, nem. Komorn) gradu na jugu Slovačke, koji dans Upravno pripada Njitranskom kraju, i u okviru koga je sedište jednog od okruga (najvećem gradu u Slovačkoj sa mađarskom većinom). Mesto pregovora pokazalo se veoma štetnim za slovačku delegaciju, jer se lokalno mađarsko stanovništvo zalagalo za povratak, dočekujući mađarsku delegaciju sa cvećem, i lupanjem zvona u crkavama. Postavljene su mađarske zastave, a tokom pregovora čula se mađarska himna koja se pevala i na ulici.[19]

Sastav delegacija
Jozef Tiso, premijer, a zatim predsednik Republike Slovačke

Čehoslovačku delegaciju, koju su činili isključivo Slovaci, predvodio je Jozef Tiso, premijer autonomne Slovačke, a mađarsku ministar spoljnih poslova Kalman Kania. Pored toga, u mađarskoj delegaciji bio je i Pal Teleki, ministar vera i javnog obrazovanja.

Mađarska delegacija je doputovala brodom na kome je i bila smeštena, dok je slovačka delegacija bila smeštena u hotelu u gradu. Mesto pregovora bila je sreska sala koju je čuvala čehoslovačka vojska.

Jezik pregovora

Kao jezik pregovora dogovoren je francuski, ali pošto su svi delegati govorili mađarski, na kraju je korišćen i zapisnici su vođeni na tri jezika: francuskom, slovačkom i mađarskom.[20]

Tok pregovora

Zbog nepripremljenosti čehoslovačke delegacije i nedostatka stručnjaka, mađarska strana je bila stalni pokretač, ali Tiso je odbacivao sva rešenja. Dana 9. oktobra, nakon što je Kania saopštio stav i memorandum mađarske strane on je predat protivničkoj strani, a čehoslovačka delegacija zatražila je odlaganje pregovora, pozivajući se na proučavanje činjenica.

Prema popisu stanovništva iz 1910. godine, mađarski zahtev obuhvatio je područja naseljena Mađarima, sa ukupnim stanovništvom od 12.940 km², sa 1.030.794 stanovnika, a u ostalim oblastima, sva potraživanja pokrivala su 14.153 km², za na kojima su želeli da održe referendum.

Zasedanje je nastavljeno sledećeg popodneva, čehoslovačka delegacija je odbila sve zahteve kao odgovor, a onda je usledio spor između partija oko referenduma i verodostojnosti popisa stanovništva iz 1910. godine. Pregovori su ponovo obustavljeni do sledećeg jutra, kada su stručnjaci razgovarali o popisu stanovništva iz 1910. godine, ali stavovi se nisu približili.

U popodnevnim satima delegacije su ponovo razgovarale i Tiso je zatražio još jedan prekid da bi se razradio kontra predlog. Kania je to odbio,[4] tako da je Mađarske Delegacija uspela da natera Slovake u primopredaju Ipolija i Ujhelija u roku od 36 sati, pa su to bili prva naselja koja je Čehoslovačka vratili po prvoj odluci iz Beča.[21]

Pregovori su nastavljeni u podne 12. oktobra. Čehoslovački predlog nije se dotakao teritorijalnih pitanja, samo perspektive davanja autonomije Zakarpatju i teritorijama sa mađarskom većinom. Ministar spoljnih poslova Kania jednostavno je nazvao Tisoov predlog lošom šalom, a zatim je podsetio čehoslovačku delegaciju da je praška vlada pre pregovora obaveštena da namerava da pregovara o teritorijalnim koncesijama, čemu je i doprinela. Drugi predlog je bio Komarom bude slobodna luka. To je značilo ukupnu površinu od 1.838 km² sa 105.418 stanovnika. Budući da je ovo bio samo delić mađarskih područja, čak i prema čehoslovačkom popisu stanovništva iz 1930, mađarska delegacija je odbila ponudu. Tiso je predložio da se izvrši razmena stanovništva, ali se mađarska delegacija nije vratila razgovoru o ovoj ideji do kraja pregovora. Čehoslovačka delegacija bila je uzdržana od referenduma koji su pokrenuli Mađari.[22]

Postoji takav jaz između stavova koje su zauzele dve delegacije da ne verujemo da se možemo nadati da ćemo ih premostiti iz ovih pregovora. Prema tome, m. kir. Vlada je odlučila da zaključi ove pregovore sa svoje strane i da pozove četiri glavne sile koje su potpisale Minhenski protokol da što pre namire svoje teritorijalne zahteve prema Čehoslovačkoj....Kalman Kania.[21]

Mađarska delegacija je tada pozvala Tisoa da podnese još jedan predlog, ali to bi moglo da se dogodi tek sledećeg jutra. U novom predlogu, pored Csallokoza, bila bi vraćena i neka druga pogranična područja, sa ukupnim stanovništvom od 5.405 km² 345.000. Mađarska delegacija to nije prihvatila ni kao osnovu za pregovore, a ovog puta zatražila je da se pregovori odlože za 18 sati. Razgovor je počelo sat vremena kasnije od dogovorenog vremena i trajao je samo deset minuta: Kania je pročitao izjavu u kojoj je čehoslovačka delegacija proglasila pregovore besmislenim i zatvorila sa mađarske strane. Tiso je ovo primio k znanju, pa su se pregovori u Komaromu završili 13. oktobra 1938. u 19.10. Prekid pregovora Slovaci su pozdravili sa papirima.[22]

Teritorijalne pretenzije Mađarske i Poljske[uredi | uredi izvor]

Slovački teritorijalni gubici od Mađarske 1938. (2) i 1939 (3). Nemačka je pripojila lokaciju (4) i uspostavila zonu zaštite (5). (1) je Čehoslovačka pripojila posle rata.

Poljska je 21. septembra 1938. godine podnela zahteve Čehoslovačkoj, a zatim 1. oktobra anektirala Ćešin, naseljen uglavnom Poljacima.

Bilateralni razgovori sa Poljskom diktirani Minhenskim sporazumom započeli su tek 25. oktobra 1938. godine Kao rezultat tih pregovora, Poljska je 1. decembra dobila teritorije, ovog puta na severu Slovačke (226 km² sa 4.280 stanovnika).

Mađarska je zatražila povlačenje granične linije na pravcu Duino - Bratislava - Njitra - Tlmače - Ljevice - Lučenjec - Rimavska Sobota - Jelšava - Rožnjava - Košice - Trebišov - Pavlovce nad Uhom - Užgorod - Mukačevo - granica sa Rumunijom (uključujući i gradove). Posle arbitraže, konačno je povučena linija preko teritorije na severu omeđene linijom Senjec - Galanta - Vrablje - Ljevice - Lučenjec - Rimavska Sobota - Jelšava - Rožnjava - Košice - Mihalani - Veljke Kapušani - Užgorod - Mukačevo - granica sa Rumunijom.

Slovačka je ovim sporazumom izgubila više od četvrtine svoje teritorije.

Posleratni progoni[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Istorija Čehoslovačke i Preseljenje Mađara u Češku
Mađarska teritorija u Slovačkoj 1941.

Minhenski sporazum, Prva bečka arbitraža i učešće manjinskih stranaka u raspadu Čehoslovačke rezultovali su redefinicijom politike čehoslovačke manjine nakon rata. Iako je međuratna Čehoslovačka garantovala relativno veliki broj manjinskih prava, a građanska i socijalna prava Mađara bila su veća nego u Mađarskoj, postala su meta ozbiljne diskriminacije u posleratnom periodu.

Čehoslovački zvaničnici, imajući u vidu prethodnu mađarsku ofanzivnu iredentističku politiku, prisustvo mađarske manjine doživljavali su kao trajnu pretnju miru i stabilnosti države. Posle neuspelih pokušaja da se postigne njegovo jednostrano raseljavanje po principu kako je to obavljeno sa Nemacim, fokus rešenja mađarskog pitanja zamenjeno je idejom o razmena stanovništva sa Mađarskom, jednim delom i, reslovakizacijom i prisilnim preseljenjem unutar države, drugim delom.[23]

Mađari prisilno raseljeni iz grada Guta (danas Kolarovo) raspakuju imovinu iz voza u Mladoj Boleslavi, februara 1947.

Ovim merama trebalo je:

  • smanjiti koncentraciju mađarske manjine u južnoj Slovačkoj, razmeštanjem po celoj teritoriji Čehoslovačke,
  • nakon raseljavanja pripremiti uslove za postepenu asimilaciju Mađara.
  • rešiti problem nedostatak radne snage u Češkoj nakon raseljavanja Nemaca, raseljenim Mađarima iz slovačke.[23] Međutim, Mađari nisu preseljeni isključivo na češku granicu gde su nekada živeli Nemci, već i u druge centralne okruge.[24]

Primarni cilj preseljenja Mađara unutar Čehoslovačke bio je izmena etničkog sastav Južne Slovačke.[23][25] Ovu regrutaciju radne snage češki istoričar Karel Kaplan nazvao je unutrašnjom kolonizacijom, a prema njemu njihov politički cilj ... bio je premeštanje dela mađarske manjine sa mađarske granice u cilju uništavanje kompaktnosti ove teritorijalne jedinica. Ova kolonizacija takođe je imala neposredni industrijski cilj - obezbediti osiromašenim delovima radnu snagu.[23]

Vladin program iz Košica (5. aprila 1945) prihvatio je princip kolektivne krivice za nemačku i mađarsku manjinu, i naredili zaplenu njihove imovine i zatvaranje manjinskih škola. Mere protiv manjina obrazložene su „strašnim iskustvom Čeha i Slovaka sa nemačkom i mađarskom manjinom, koje u velikoj meri postaju voljno oruđe u službi agresivne spoljne politike spolja. Vladin program praćen je nizom propisa u istom duhu. Osim antifašističkih boraca, Mađari su čehoslovačko državljanstvo izgubili predsedničkim ukazom od 2. avgusta 1945. godine Predsednički ukaz „O amnestiji za dela izvršena tokom antifašističke borbe“ sprečio je kažnjavanje najsurovijih zločina nad mađarskom manjinom.[26] Dve države su imale međusobnu razmenu stanovništva (68.407 Mađara i 59.774 Slovaka).[27] Daljih 31.780 Mađara je proterano jer su se naselili na te teritorije tek nakon Bečke arbitraže.[28]

Komunistički puč u Čehoslovačkoj u februaru 1948. godine nije odmah popravio status Mađara, ali odnosi su počeli da se normalizuju u drugoj polovini 1948. godine.[29] Tokom posete Budimpešti 15. marta 1948. godine, predsedavajući Čehoslovačke ustavne nacionalne skupštine izjavio je da mađarski narod nije odgovoran za prošlost ugnjetavanja Slovaka, zločine mađarskih plemića ili režim Mikloša Hortija.[29]

U oktobru 1948. godine, čehoslovački parlament vratio je čehoslovačko državljanstvo Mađarima,[29] koji su živeli u Slovačkoj na dan 1. novembar 1938. godine i koji nisu osuđivani za zločin. Povratak imovine nestao je u kontekstu komunističke kolektivizacije i tako postao nebitan.[29]

Dve zemlje su 16. aprila 1949. godine potpisale sporazum o prijateljstvu i saradnji. Mađarska vlada se 25. jula 1949. godine obavezala da vrati umetničke i istorijske relikvije zaplenjene posle Prve bečke arbitraže.

Konačni sporazum potpisan je 11. novembra 1951. godine, sa važenjem od deset godina. ovaj sporazum nije u potpunosti ispoštovan.[24]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mađarska je u to vreme protiv Slovačke naizmenično primenjivala politiku pretnji i obećanja o širokoj autonomiji u okviru predavanja iz prošlosti. Brojnim izazovima u ovoj i sličnoj vezi direktno se bavio i Jozef Tiso.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Döntőbíróság húzta meg az első bécsi döntés határait”. Múlt-kor történelmi magazin (na jeziku: mađarski). 2008-11-02. Pristupljeno 2023-05-11. 
  2. ^ Ramač, Janko Đ. (2013). „Rusinsko narodno prosvetno društvo i recepcija o Potkarpatskoj Rusiji / Karpatskoj Ukrajini u njegovim izdanjima 1938–1939. godine”. Istraživanja. Filozofski fakultet u Novom Sadu. 24: 457—475.
  3. ^ Redfern, A. and Hunter, M. (2004) Law and Practice of International Commercial Arbitration 4th Ed.
  4. ^ a b v g d đ e ž Magocsi 1990
  5. ^ a b Magocsi 1990, str. 428
  6. ^ a b v Magocsi 1990, str. 429.
  7. ^ a b Magocsi 1990, str. 430.
  8. ^ Magocsi 1990
  9. ^ a b v Magocsi 1990, str. 432.
  10. ^ Magocsi 1990, str. 433
  11. ^ Magocsi 1990, str. 435.
  12. ^ Magocsi 1990, str. 436.
  13. ^ Magocsi 1990, str. 437.
  14. ^ a b Deák, Ladislav (1998), Viedenská arbitráž – „Mníchov pre Slovensko“, Bratislava: Nadácia Korene. Deák, Ladislav (1998). Viedenská arbitráž, "Mníchov pre Slovensko". Nadácia Korene. str. 15. ISBN 80-967587-7-2. 
  15. ^ Deák, Ladislav (1998), Viedenská arbitráž – „Mníchov pre Slovensko“, Bratislava: Nadácia Korene. Deák, Ladislav (1998). Viedenská arbitráž, "Mníchov pre Slovensko". Nadácia Korene. str. 19. ISBN 80-967587-7-2. 
  16. ^ Deák, Ladislav (1998), Viedenská arbitráž – „Mníchov pre Slovensko“, Bratislava: Nadácia Korene. Deák, Ladislav (1998). Viedenská arbitráž, "Mníchov pre Slovensko". Nadácia Korene. str. 12. ISBN 80-967587-7-2. 
  17. ^ Deák, Ladislav (1998), Viedenská arbitráž – „Mníchov pre Slovensko“, Bratislava: Nadácia Korene. Deák, Ladislav (1998). Viedenská arbitráž, "Mníchov pre Slovensko". Nadácia Korene. str. 21. ISBN 80-967587-7-2. 
  18. ^ Deák, Ladislav (1998), Viedenská arbitráž – „Mníchov pre Slovensko“, Bratislava: Nadácia Korene. Deák, Ladislav (1998). Viedenská arbitráž, "Mníchov pre Slovensko". Nadácia Korene. str. 20. ISBN 80-967587-7-2. 
  19. ^ POPÉLY, GYULA (2014-07-14). „A komáromi tárgyalások (1938. október 9-13.)” (PDF). Arhivirano iz originala 14. 07. 2014. g. Pristupljeno 2021-05-30. 
  20. ^ Janek István: Az első bécsi döntés. In: Rubicon, 2010/1. Különszám, ISSN 0865-6347
  21. ^ a b Winchester, Betty Jo . «Hungary and the "Third Europe" in 1938». Slavic Review . 32 (4). 1973: 741—756.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  22. ^ a b Popély Gyula: A komáromi tárgyalások (1938. október 9-13.). [2014. július 14-i dátummal az eredetiből archiválva]. (Hozzáférés: 2012. augusztus 1.)
  23. ^ a b v g Breuning, Eleonore C.M.; Dr. Lewis, Jill; Pritchard, Gareth: Power and the people: a social history of Central European politics, 1945-56. Manchester University Press. Breuning, Eleonore C. M.; Lewis, Jill; Pritchard, Gareth (2005). Power and the People: A Social History of Central European Politics, 1945-56. Manchester University Press. str. 140—143. ISBN 978-0-7190-7069-3. 
  24. ^ a b Pástor, Zoltán (2011). Slováci a Maďari [Slovaks and Hungarians] (in Slovak). Martin: Matica Slovenská. Pástor, Zoltán (2011). Slováci a Maďari. Matica slovenská. str. 113. ISBN 978-80-8128-004-7. 
  25. ^ Rieber 2000, str. 90
  26. ^ Pástor, Zoltán (2011). Slováci a Maďari [Slovaks and Hungarians] (in Slovak). Martin: Matica Slovenská. Pástor, Zoltán (2011). Slováci a Maďari. Matica slovenská. str. 106. ISBN 978-80-8128-004-7. 
  27. ^ Pástor, Zoltán (2011). Slováci a Maďari [Slovaks and Hungarians] (in Slovak). Martin: Matica Slovenská. . str. 111. ISBN 978-80-8128-004-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  28. ^ Šutaj, Štefan (2005). Nútené presídlenie Maďarov do Čiech [Forced transfer of Hungarians to the Czech Lands] (in Slovak). Prešov: Univerzum. . str. 12. ISBN 80-89046-29-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  29. ^ a b v g Šutaj, Štefan (2005). Nútené presídlenie Maďarov do Čiech [Forced transfer of Hungarians to the Czech Lands] (in Slovak). Prešov: Univerzum. Šutaj, Štefan (2005). Nútené presídľovanie Maďarov do Čiech. Universum. str. 96. ISBN 80-89046-29-0. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Magocsi, Paul Robert (1990). „Magyars and Carpatho-Rusyns: On the Seventieth Anniversary of the Founding of Czechoslovakia”. Harvard Ukrainian Studies. 14 (1): 427—460. JSTOR 41036397. 
  • Rieber, Alfred J. (2000). Forced Migration in Central and Eastern Europe, 1939-1950. Routledge. Psychology Press. str. 90. ISBN 978-0-7146-5132-3. 
  • Deák, Ladislav (1998), Viedenská arbitráž – „Mníchov pre Slovensko“, Bratislava: Nadácia Korene. Deák, Ladislav (1998). Viedenská arbitráž, "Mníchov pre Slovensko". Nadácia Korene. ISBN 80-967587-7-2. 
  • Deák, Ladislav (2008), „Medzinárodno-politické súvislosti Viedenskej arbitráže a dôsledky pre južné Slovensko“, in Šmihula, Daniel, Viedenská arbitráž v roku 1938 a jej európske súvislosti: Zborník príspevkov z vedeckej konferencie konanej v Bratislave 10. novembra 2008, Bratislava: Vojenský historický ústav. Viedenská arbitráž v roku 1938 a jej európske súvislosti: Zborník príspevkov z vedeckej konferencie konanej v Bratislave 10. Novembra 2008. Švet. 2008. ISBN 978-80-8106-009-0. 
  • Bystrický, Valerián (2008), „Vnútropolitiký ohlas na zmeny hraníc v roku 1938“, in Šmihula, Daniel, Viedenská arbitráž v roku 1938 a jej európske súvislosti: Zborník príspevkov z vedeckej konferencie konanej v Bratislave 10. novembra 2008, Bratislava: Vojenský historický ústav. Viedenská arbitráž v roku 1938 a jej európske súvislosti: Zborník príspevkov z vedeckej konferencie konanej v Bratislave 10. Novembra 2008. Švet. 2008. ISBN 978-80-8106-009-0. 
  • Ádám Magda 1968: Magyarország és a kisantant a harmincas években. Budapest, 299-321.
  • Babucs Zoltán: „Megértük a feltámadás napját!” – A Magyar Királyi Honvédség bevonulása a Felvidékre. In: Nagy Magyarország, IV. évfolyam 1. szám, 2012 tavasz, ISSN 2060-985X
  • Gulyás László: Egy titkos küldetés története – Az első bécsi döntés és közvetlen előzményei. In: Nagy Magyarország, IV. évfolyam 1. szám, 2012. tavasz, ISSN 2060-985X
  • Hallon, Ľudovít 2011: Peňažníctvo na južnom Slovensku po zmene hraníc v roku 1938. In: Juh Slovenska po Viedenskej arbitráži 1938-1945.
  • Janek István: Az első bécsi döntés. In: Rubicon, 2010/1. Különszám, ISSN 0865-6347
  • Kovács Péter: Nemzetközi közjog (Osiris Kiadó, Budapest). Kovács, Péter (2011). Nemzetközi közjog. Osiris Kiadó. ISBN 9789632762104. 
  • Mihályi Balázs: Kassa visszatérése szlovák szemmel – Kiürítés – 1938. november 3–9. In: Nagy Magyarország, III. évfolyam 2. szám, 2011. június, ISSN 2061-747X
  • Ravasz István: A Magyar Királyi Honvédség a XX. századi világháborúban 1914–1945 (Puedlo Kiadó, Debrecen, é. n.). Ravasz, István (2003). Magyarország és a Magyar Királyi Honvédség a XX. Századi világháborúban: 1914-1945. Puedlo Kiadó. ISBN 963-9477-42-7. 
  • Katarína Ristveyová 2014: Migrácia Slovákov a Čechov z južného Slovenska po viedenskej arbitráži (s dôrazom na región Žitného ostrova). In: Michal Šmigeľ - Pavol Tišliar a kol.: Migračné procesy Slovenska (1918-1948), Besztercebánya
  • Sallai Gergely 2011: Az autonómiától a revízióig - A csehszlovákiai Egyesült Magyar Párt politikai koncepciójának változása az 1938. évi müncheni válság hatására. In: Jankovics József - Nyerges Judit (szerk.): Kultúra, nemzet, identitás. Budapest, 291-300.
  • Simon, Attila (2011). Küzdelem a városért: Pozsony és a pozsonyi magyarok 1938-1939-ben. Kalligram. ISBN 978-80-8101-467-3. 
  • Simon, Attila (2014). Magyar idők a Felvidéken (1938-1945): Az első bécsi döntés és következményei. Jaffa Kiado. ISBN 9786155418914. 
  • Peter Vanek 2017: Dopady územných zmien z roku 1938 na hospodárstvo Slovenska. Historia Nova 12.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Prva bečka arbitraža na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прва_бечка_арбитража&oldid=27677722”