Protestantska radna etika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Protestantska, kalvinistička ili puritanska radna etika[1] koncept je radne etike u teologiji, socilologiji, ekonomiji i istoriji koja ističe da su naporan rad, disciplina i štedljivost[2] ishod spasenja osobe u protestantskoj veri, a naročito u kalvinizmu. Za razliku od toga, u katoličkoj tradiciji fokus je na prisustvu religije, ispovesti i ceremoniji svete tajne.

Protestantskoj radnoj etici često se pripisuje zasluga za definisanje društva severne Evrope, u Skandinaviji, Letoniji, Estoniji, Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj. Germanski narodi koji su imigrirali doneli su protestantsku radnu etiku u SAD.

Frazu je prvi skovao Maks Veber (1904/05)[a] godine u svojoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma.[3]

Osnove u Protestantskoj teologiji[uredi | uredi izvor]

Protestanti, počevši s Martinom Luterom, koncepirali su rad kao dužnost koja je značajna i pojedincu i društvu u celini. Katolička ideja dobrih dela pretvorena je u obavezu da se dosledno marljivo radi kao znak milosti. Po katoličkom učenju smatra se da su dobra dela neophodna za katolike kao manifestacija njihove vere, a vera je bez tih dela mrtva i oskudna. Kalvinistički teolozi su smatrali da samo oni koji su predodređeni (kalvinistički koncept duple predodređenosti) da budu spašeni, mogu da budu spašeni.

Uzevši u obzir da je nemoguće znati ko je predodređen, razvilo se mišljenje da je moguće izabrati takvu osobu posmatrajući njen način života. Vredan rad i štedljivost smatrani su za dva najvažnija aspekta ličnosti predodređene osobe. Protestanti su bili primamljeni ovim kvalitetima i težili su njihovom dostizanju.

Američka politička istorija[uredi | uredi izvor]

Pisac Frenk Čodorov tvrdio je da je protestantska etika dugo smatrana neophodnom za američke političke ličnosti:

„Bila su vremena u Sjedinjenim Američkim Državama kada je kandidat za javne dužnosti mogao da se kvalifikuje sa biračkog tela samo fiksiranjem svog rodnog mesta u ili u blizini ’brvnare’. On je možda stekao kompetentnost, ili čak bogatstvo, ali je tad bila tradicija da mora da bude rođen u siromašnoj porodici i da se popeo na visoku lestvicu zahvaljujući sposobnostima, samopouzdanjem i istrajnošću u teškimm vremenima. Najkraće rečeno morao je sve ’sam da stvori’. U takozvanoj protestantskoj etici preovladava da je taj čovek bio snažan i odgovoran, odgovarao je za sebe, svoje društvo i Boga. Svako ko nije dovoljno dobar za taj standard, ne može se kvalifikovati za javne dužnosti i ne može imati poštovanje javnosti. Onom ko je rođen sa ’srebrnom kašikom u ustima’ mogu da zavide na tome, ali on nije mogao da teži javnim pohvalama, morao je da živi život u izolaciji od svoje klase.”[4]

Podrška[uredi | uredi izvor]

Došlo je do revitalizacije Veberovog učenja, kao i učenja Lorensa Harisona, Samjuela Hantingtona i Dejvida Landsa. U članku Njujork tajmsa objavljenog 8. juna 2003, Najl Ferguson je istakao da podaci iz Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj ukazuju na to da iskustvo Zapadne Evrope poslednjih decenija pruža neočekivanu potvrdu protestantske etike. Ovo je trijumf sekularizacije u Zapadnoj Evropi i istovremeni raspad protestantizma i njegove jedinstvene etike.[5]

Američki gotičari

Uobičajena je pojava da oni u protestantskoj kulturi preskaču ručak ili ručaju uz obavljanje svog posla. Za razliku od protestanata, u katoličkoj kulturi je zastupljena sijesta, dok u neokonfučijanskim kulturama u Kini, Koreji i Japanu zastupljena dvočasovna pauza za ručak. Pojedine zemlje, poput Španije, probale su da zabrane sijestu za vreme ručka kako bi se prilagodile protestantskoj radnoj etici. Nadale su se da će tako smanjiti finansijski dug vrednim radom i efikasnim radnicima. U Italiji mnoge radnje ostaju otvorene i za vreme sijeste, dok u Kini kompanije podstiču radnike da se odreknu svojih tradicionalnih pauza za ručak.

Kritika[uredi | uredi izvor]

Austrijski ekonomista Jozef Šumpeter tvrdi da je kapitalizam nastao u Italiji u 14. veku, a ne u protenstantskim delovima Evrope.[6] Ostali faktori koji su razvili evropsku tržišnu privredu obuhvataju jačanje prava na imovinu i smanjivanje transakcionih troškova sa opadanjem feudalizma i povećanjem redovnih plata u periodu epidemije bubonske kuge.[7]

Beker i Vesman, na Univerzitetu u Menhenu, napisali su diskusiju opisujući alternativnu teoriju. Razlike u pismenosti između protestanata i katolika dovoljno objašnjavaju ekonomski jaz među njima. Navode i da, između Lutera i Pruske, zbog ograničenja količine stopnih podataka o ovom periodu se samo može diskutovati.[8]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nije poznat tačan datum. Pojam se u javnosti prvi put našao po objavljivanju Veberove knjige 1905.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ryken, Leland (2010). Worldly Saints: The Puritans As They Really Were. Harper Collins. str. 51—. ISBN 978-0-310-87428-7. 
  2. ^ „Protestant Ethic”. Believe: Religious Information Source. Arhivirano iz originala na datum 19. 08. 2017. Pristupljeno 17. 03. 2020. 
  3. ^ Weber, Max (2003) [First published 1905]. The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. Prevod: Parsons, Talcott. New York: Dover. ISBN 978-0-486-12237-3. 
  4. ^ Chodorov, Frank (21. 3. 2011). „The Radical Rich”. Mises Daily Articles. Mises Institute. 
  5. ^ Ferguson, Niall (8. 6. 2003). „The World; Why America Outpaces Europe (Clue: The God Factor)”. The New York Times. Pristupljeno 19. 9. 2011. 
  6. ^ Schumpeter, Joseph A. (1994), „Part II From the Beginning to the First Classical Situation (to about 1790), chapter 2 The scholastic Doctors and the Philosophers of Natural Law”, History of Economic Analysis, str. 74—75, ISBN 978-0-415-10888-1, OCLC 269819 . In the footnote, Schumpeter refers to Usher, Abbott Payson (1943). The Early History of Deposit Banking in Mediterranean Europe. Harvard economic studies ;v. 75. Harvard university press.  and de Roover, Raymond (decembar 1942). „Money, Banking, and Credit in Medieval Bruges”. Journal of Economic History. 2, supplement S1: 52—65. doi:10.1017/S0022050700083431. 
  7. ^ Voigtlander, Nico; Voth, Hans-Joachim (9. 10. 2012). „The Three Horsemen of Riches: Plague, War, and Urbanization in Early Modern Europe” (PDF). The Review of Economic Studies. 80 (2): 774—811. CiteSeerX 10.1.1.303.2638Slobodan pristup. doi:10.1093/restud/rds034. 
  8. ^ Becker, Wossmann (2007) page A5 Appendix B

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]