Rusko-turski rat (1828—1829)
| Rusko-turski rat (1828-1829) | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rusko-turskih ratova | |||||||||||
 | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
 Ruska Imperija |
 Osmansko carstvo | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Nikolaj I Pavlovič Petar Vitgenštajn Ivan Dibič Zabalkanski |
Mahmud II Koča Mustafa Rešid-paša | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
|
1828: 90.000 ljudi, 284 artiljerijskog oruđa 1829: 100.000 ljudi, 355 poljskih i 88 opsadnih artiljerijskih oruđa[1] |
1828: 135.000 ljudi, 18 ratnih i pomoćnih brodova 1829:150.000 ljudi | ||||||||||
Rusko-turski rat vođen je u periodu od 1828. do 1829. godine između Rusije i Osmanskog carstva. Deo je Rusko-turskih ratova, a završen je pobedom Rusije. Povod za izbijanje rata jeste mešanje Rusije u turski rat sa Grčkom i njeno učešće u Navarinskoj bici nakon koje sultan prekida diplomatske odnose sa Rusijom i zatvara moreuz Dardaneli za prolaz ruskih brodova.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Novi rusko-turski rat predstavlja nastavak krize vezane za Istočno pitanje koja je otpočela Grčkim ratom za nezavisnost 1821. godine. Rusija je Turskoj predala ultimatum (17. mart 1826) zbog stalnog narušavanja ranijih obaveza Osmanskog carstva prema balkanskim narodima, Vlaške, Moldavije i Srbije (stečene Bukureškim mirom iz 1812. godine). Želeći da dobije na vremenu, Turska je potpisala Akermansku konvenciju kojom je Rusija dobila sporne teritorije oko Crnog mora, izbila na Dunav, dobila pravo slobodne plovidbe trgovačkih brodova po turskim vodama i protektorat nad Moldavijom, Vlaškom i Srbijom. Turska je u sukobu sa Grčkom pozvala u pomoć egipatsku flotu Ibrahim-paše. Međutim, dana 20. oktobra 1827. godine osmansko-egipatska flota doživljava poraz u bici kod Navarina od strane francusko-rusko-britanske flote. Nakon bitke kod Navarina nastupa prekid diplomatskih odnosa između Rusije i Osmanskog carstva, a sultan objavljuje sveti rat. Rusija je tada uspešno završila rat sa Persijom te se mogla upustiti u rat sa Osmanskim carstvom.
Snage[uredi | uredi izvor]
Turska je bila nespremna za rat. On se vodio na Balkanskom poluostrvu i Zakavkazju. Turci su u početku imali 135.000 ljudi, a na Crnom moru 18 ratnih i pomoćnih brodova. Ruska armija Petra Vitgenštajna brojala je 90.000 ljudi i 284 artiljerijskog oruđa; na Crnom moru 37, u Sredozemnom 24, a na Dunavu 47 ratnih brodova.
Rat 1828. godine[uredi | uredi izvor]
Aprila 1828. godine Rusi prelaze Prut i opkoljavaju Brailu. Sledećeg meseca bez otpora zauzimaju Vlašku i Moldaviju. Forsirali su Dunav sa 50.000 ljudi. Branilo ga je 10.000 Turaka. Pad Braile izazvao je predaju Mečina, Hiršove, Tulčee i Konstance. Turci su pravovremeno pripremili odbranu Šumle, Silistre i Varne. Rusi 30. aprila 1828. godine zauzimaju Bukurešt. Korpus je zatim upućen prema Vidinu i Kalafatu da zaštiti rusku armiju i njenu pozadinu od Turaka koji su se pojavili u Vlaškoj. Rusi prolaze kroz Dobrudžu i istovremeno preduzimaju opsadu triju tvrđava. Razvučenost snaga i izbijanje epidemija onemogućila je Rusima da postignu značajnije uspehe. Te godine su zauzeli samo Varnu, a ostale opsade su podignute. Više uspeha Rusi postižu na Kavkazu.
Rat 1829. godine[uredi | uredi izvor]
Početkom sledeće godine je za vrhovnog komandanta ruskih snaga na Balkanu postavljen Ivan Dibič Zabalkanski. Raspolagao je sa oko 100.000 ljudi, 355 poljskih i 88 opsadnih artiljerijskih oruđa. Turci su imali oko 150.000 ljudi. Borbe za Silistru obnovljene su u maju. Tvrđava je zauzeta 35 dana nakon turskog poraza u bici kod Kulevče. U julu su ruske trupe u dve kolone krenule preko planine Balkana. U julu i avgustu, Rusi zauzimaju Burgas, Sozopolj, Jambol, Altos, Sliven i još neka primorska mesta. Nakon pada Jedrena (20. avgusta), ruske trupe su se uputile ravno na Carigrad. Polovinom septembra, ruske trupe ulaze u Sofiju. Na kavkaskom frontu Turci su 1829. godine prikupili nadmoćnije snage, ali su 19. juna tučeni kod Kainlija, sutradan kod Milidjuza, a Erzurum je kapitulirao 27. juna.
Završetak rata[uredi | uredi izvor]
Realna mogućnost da Rusi zauzmu Carigrad izazvala je intervenciju evropskih sila. Velika Britanija, Austrija, Francuska i Holandija su udruženom flotom izvršili na Dardanelima pritisak na Rusiju, a istovremeno turskog sultana nagovorili na mir. On je potpisan 14. septembra u Jedrenu. Odredbama Jedrenskog mira Turska se obavezala da otvori moreuze za trgovačke brodove svih zemalja s kojima nije u ratu. Rusija je dobila deltu Dunava i crnomorsku obalu Kavkaza. Vlaška i Moldavija dobile su unutrašnju autonomiju. Grčka je postala nezavisna uz obavezu da Turskoj isplati ratnu odštetu.
Uticaj rata na Srbiju[uredi | uredi izvor]
Šestom tačkom Jedrenskog mira Rusija je Turskoj dala ultimatum od mesec dana da sa najvećom tačnošću ispuni odredbe Odvojenog akta i pete tačke Akermanske konvencije koji su predstavljali zahteve srpskog naroda. Izdati hatišerif Porta je bila dužna da službeno predstavi ruskom dvoru. Sultan je ispunio svoju obavezu i 18/30. septembra izdao Srbima prvi hatišerif. Turska se obavezala da će poštovati odredbe Bukureškog mira iz 1812. godine. Hatišerif je 11. decembra stigao u Kragujevac, a januara sledeće godine pročitan na skupštini u Kragujevcu. Srbija je postala ruska štićenica. U narednom periodu sultan će Srbiji izdati još dva hatišerifa (1830. i 1833) kojim će Srbija steći potpunu autonomiju[2].
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Vojna enciklopedija, tom 8 (285)
- ^ Kneževina Srbija (1830-1839) - Radoš Ljušić, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1986. godina. str. 3, 4, 5
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
- Vojna enciklopedija, tom 8
- Kneževina Srbija (1830-1839) - Radoš Ljušić, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1986. godina. str. 3, 4, 5
