Видин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Видин
буг. Видин
Center street in v galleryfull.jpg
Поглед на средиште града
Грб
Административни подаци
Држава  Бугарска
Област Видинска област
Становништво
Становништво
 — 2005. 68.506
Географске карактеристике
Координате 43°59′24″ СГШ; 22°52′21″ ИГД / 43.9900° СГШ; 22.8725° ИГД / 43.9900; 22.8725Координате: 43°59′24″ СГШ; 22°52′21″ ИГД / 43.9900° СГШ; 22.8725° ИГД / 43.9900; 22.8725
Видин на мапи Бугарске
Видин
Видин

Видин (буг. Видин) град је на крајњем северозападу Бугарске и главни град истоимене области. Град се налази на јужној обали реке Дунав и важан је речни гранични прелаз према Румунији (трајект Видин-Калафат), a недалеко од града се налази и граница са Србијом.

Општина Видин је септембра 2005. имала 68.506 становника.

У граду постоји индустрија ауто-гума.

Природни услови[уреди]

Град Видин се налази у крајњем северозападном делу Бугарске. Од престонице Софије град је удаљен око 200 km северно. Град је погранично место ка Румунији (граница је река Дунав), а граница са Србијом се налази 22 километра западно.

Област Видина налази се у Југозападном ободу Влашке низије. Град се развио на окуци Дунава, у равничарском крају. Надморска висина града је око 40 метара.

Клима у граду је континентална, типична за област Влашке низије.

Историја[уреди]

Пешачка улица у Видину

Град Видин је настао као келтско насеље Дунонија, а потом су стари Римљани на истом месту саградили и утврдили град Bononia. Град је био важно средиште римске провинције Мезија, која је обухватала подручје данашње северозападне Бугарске и источне Србије. Римска власт је трајала до године 46.

Када су се Словени населили у овој области, назвали су град Бадин или Бдин, одакле потиче савремено име. Главни историјски споменик у Видину, тврђава Баба Вида, је изграђена у периоду од 10. века до 14. века.

Од 1356. до 1365, Видин је био средиште града-државе Видинског царства. Град су окупирали мађарски крсташи, али је њихова власт била краткотрајна. Цела Бугарска је до 1393. пала под турску власт, изузев Видина. Видин је коначно пао под власт султана Бајазита I нешто после пораза антитурске коалиције код Никопоља 1396.

У граду су, осим тврђаве, историјски споменици: цркве из 17. века - Св. Пантелејмона, Св. Петке и Св. великомученика Димитрија (друга по величини црква у Бугарској), затим јеврејска синагога (из 1894), џамија и други споменици из времена турске владавине.

По академику Стојану Новаковићу, Видин је са градовима (који са сада у Бугарској) Трн(ово), Ђустендил, Радомир, Брезник и Цариброд спадао у "српска места". У свом чланку "Град Вишеслав и Видинска област" (1883) он пише: "у видинској-српској области владао је видински кнез Шишман". Српски краљ Милутин је у своје време, 1292. и 1296. године освајао утврђени град Видин, из руку бугарског кнеза Шишмана. Када је кнез Лазар 1389. године спремао војску за косовски бој, послао је петнаест писама позива "главним јунацима", од којих је једно ишло "У Видин, старцу Владиславу".[1] Јован Страцимир је освојио Видин 1397-1398. године.[2] Мошти православне светитељке Св. Петке су после пада бугарске престонице Трнова, пренете у Видин, одакле их је убрзо књегиња Милица измолила од зета султана Бајазита, и пренела у Београд.[3] После обнове српске Пећке патријаршије (у време Мехмед паше Соколовића) Видин са околином је још двеста година био као гранична епархијска област под њеном јурисдикцијом. Сима Милутиновић Сарајлија књижевник, за време боравка у Видину 1816. године написао је једно своје дело, које је посветио српској сликарки Катарини Ивановић.[4] Видин је био важно турско стратешко место са утврђењем, ту се добро трговало на Дунаву, где је било пристаниште. Ту је пролазио важан трговачки друм, а касније и жељезница. Видин је био и важно уточиште избеглицама и емигрантима из Србије. Ту су уточиште налазили богати Турци за време српских устанака, а потом многих српски политичари од Вучић-Перишића, Симића, Гарашанина до Николе Пашића.

Због стратешки важног положаја на граници и на Дунаву, а налазећи се на путу много пута се овде ратовало. Ту су се Турци грчевито држали вековима, угрожавајући новонастале државе. Велике ратне операције биле су тако 1853. године током рата Русије и Турске, чију је војску водио Омер - паша Латас. Ту су средином 19. века конзуле држале Аустрија и Русија. Због тешког положаја под Турцима и Грцима (владика)становништво из Видина и околине се 1861. масовно исељава на територију Русије. Стигло је тада у "Нову Русију" огроман слабо насељен простор 34000 душа, за које се каже да су највише Бугари.[5]

Културна историја видинских Срба[уреди]

Видински Србин, Недељко Петровић је 1748. године стигао у Будим да учи сабовски занат, код тамошњег мајстора. У Видину је као делу српског народног простора средином 19. века живело много Срба, који су судбину делили са блиским им Цинцарима (или називаним Грцима). Књигу београдску је тако купио и претплату за њу 1836. године скупио (од шест читалаца) Тома Хаџи Цановић видински трговац.[6] У друштву са њим су Пантелејмон Стефан Панић учитељ и пет тамошњих трговаца: Недељковић, Нинчић, Еремић, Хаџи Анђеловић и Ставра Е. Шишмановић. Међутим, бугарски утицај све више расте међу Србима староседеоцима, а што се видело из списка купаца бугарске књиге (преведене са руског), штампане у Пешти 1836. године.[7] У претплатничком пункту у оближњем граду Крајови, међу 22 имена претплатника, половина их носи српско презиме, попут Видинаца: Малића, браће Љубића, Теодоровића, Становића, Богдановића, Јосифовића...Лекар окружни и градски у Крајови Петар Ћеровић је пише "сега" (сада) - доктор Ћеран. Али, српска књига са западне стране је још тражена и пристиже по неки наслов годишње. Следеће 1837. године исти Тома или Томићије Цановић је сам прибавио још две књиге, и захваљујући њему Видин је постао редовни претплатнички пункт за књиге из "Србије".[8] У Сарајлијиној књизи се са правом записао јер то и јесте био "особити љубитељ сербског књижества". [9]Међу скупљачима претплате српских књига јавља се тих година и Петраки Е. Шишмановић. Он је тако 1839. године узео новац од угледних становника те вароши: Дионисија "од Казана" архиђакона видинског митрополита, Теохара Поповића житеља, Цене Божановића "баш-кнеза" видинског (за сина Данила) и Мавра Луковића "чжамбазбаше" видинског (за сина Петра).[10] Јован Д. Бимбић се јавља у Видину 1844. године као учитељ српског и грчког језика.[11] За српску духовну књигу штампану у Новом Саду, скупио је он 44 претплатника махом Срба, међу којима од већине трговаца и занатлија (по еснафима) и извесни Марко Радосављевић капетан (ваљда лађе? на Дунаву) "Вапора Надора". Шишманови и Томићије Хаџи Цановић је и 1853. године били су и остали највреднији на просветном пољу, радећи подизању школа у Видину и околини. Новосадски лист "Србски дневник" је известио да је неко од њих, неки трговац из Видина долазио 1852. године у Нови Сад, и тражио учитеља за тамошњу српску школу. Мада је тамо живот могао бити леп и удобан, под заштитом аустријског конзула, није било одазива међу Србима.

Видин је био под опсадом српске војске, од 11. јула до 17. јула 1913, у другом балканском рату, пад града, који је био под евакуацијом, је спречило потписано примирје.[12]

После Другог светског рата Бугарска се делимично затворила ка суседству, па су се погранични Видин и његово окружење нашли у тешком положају. Видинска област од тада губи становништво, а последњих деценија то је закачило и сам град Видин.

Становништво[уреди]

Становништво Видина по последњим подацима из 2010. година бројало је око 47 хиљада. Већина становништва су Бугари, а постоје и мање заједнице Рома и Влаха. Већина становништва су православне вероисповести.

Видин спада у градове у Бугарској који су изгубили много становништва од пада комунизма. У последњих 20-ак година број становника у граду смањен је за 15 хиљада, односно за 1/4 некадашњег броја. У складу са претходним град има старо становништво. Пензионери чине чак 30% становништва.

Референце[уреди]

  1. "Нова искра", Београд 1. јул 1901. године
  2. "Отаџбина", Београд 1880. године
  3. "Нова искра", Београд, 1. јун 1899. године
  4. Симеон Милутиновић: "Тројесестарство или сербске три милине", Лајпциг 1837. године
  5. "Србски дневник", Нови Сад 1862. године
  6. Милован Видаковић: "Усамљени јуноша - повјест нравоучитељна", Београд 1836. године
  7. "Кратко начертаније всеопште историје", превед Иван Кајданов, Будим 1836. године
  8. Георг Захариадис: "Хранилиште или Амајлија за младеж српску", Беч 1837. године
  9. Симеон Милутиновић: "Историја Сербије", Лајпциг 1837. године
  10. др Јован Стејић: "Нови прилог за душевну забаву", књ.5, Нови Сад 1839. године
  11. "Духовна жертва или пророческа свидјетелства о Христу Спаситељу", превео Василије Јовановић, Нови Сад 1844. године
  12. Јаша Томић: Рат у Маћедонији и Бугарској; стр. 195

Збирка слика[уреди]

Међународна сарадња[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]