Skuderija Ferari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Italija Ferari
Puno ime Skuderija Ferari
Sedište Italija Maranelo, Italija
Šef tima Italija Matija Binoto
2020
Vozači Nemačka Sebastijan Fetel
Monako Šarl Lekler
Šasija SF90
Motor Ferari 064 V6 t h 1.6
Statistika
Trke 990
Prva trka Velika nagrada Monaka 1950
Prva_pobeda Velika nagrada Velike Britanije 1951
Poslednja_pobeda Velika nagrada Singapura 2019
Poslednja trka Velika nagrada Abu Dabija 2019
titule konstruktora 16
titule vozača 15
Pobede 237
Dvostruke pobede {{{Dvostruke_pobede}}}
Pol pozicije 228
Najbrži krugovi 253
Podijumi 765


Skuderija Ferari (Scuderia Ferrari) je naziv odeljenja italijanske automobilske kompanije Ferari.

Odeljenje je posvećeno auto-trkama i poznato je po svom formula 1 timu.

Simbol tima je konj koji se propinje, a boja tima je crvena.

Reč skudera na italijanskom znači štala, a Ferari je prezime osnivača kompanije, Enca Ferarija.

Firma je osnovana 1929. godine.

Sedište firme je u gradiću Maranelo, u blizini Modene, u severnoj Italiji.

U početku je nastupala za Alfa Romeo, a u formuli jedan je od samog početka 1950. godine.

Navijači Ferarija se popularno nazivaju „tifozi“.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Vozači[uredi | uredi izvor]

  • Rene Arnua (1983-1985)
  • Didie Pironi (1981-1982)
  • Žil Vilnev (1977-1982)
  • Džodi Šekter (1979-1980)
  • Karlos Rojtman (1977-1978)
  • Niki Lauda (1974-1977)
  • Klej Regaconi (1970-1972, 1974-1976)
  • Džeki Iks (1968, 1970-1973)
  • Mario Andreti (1971-1972)
  • Kris Amon (1967-1969)
  • Lorenco Bandini (1962, 1964-1967)
  • Fil Hil (1958-1962)
  • Rikie Ginter (1960-1961)
  • Volfgang fon Trips (1957-1958, 1960-1961)
  • Hose Froilan Gonzalez (1951, 1954-1955, 1957, 1960)
  • Majk Hotorn (1953-1954, 1957-1958)
  • Luiđi Muso (1956-1958)
  • Piter Kolins (1956-1958)
  • Huan Manuel Fanđo (1956)
  • Đuzepe Farina (1953-1953)
  • Luiđi Vilorezi (1950-1953)
  • Alberto Askari (1950-1953)
  • 2000—2006.[uredi | uredi izvor]

    Ovaj period karakterišu uzastopne titule koje su Ferari i Mihael Šumaher osvajali.

    Tandem je bio nepobediv od 2000. do 2004. godine.

    Drugi vozač tima u tom periodu je bio Rubens Barikelo, koji je uvek bio između drugog i četvrtog mesta u kategoriji vozača.

    Dominacija je bila pogotovu očigledna 2002. godine kada je Ferari osvojio 15 od 17 trka.

    U tom periodu Šumaher je prestigao i rekord Fanđa od 5 titula najboljeg vozača sezone.

    Ta tradicija je prekinuta 2005. godine kada je tim Ferarija iako u istom sastavu osvojio tek treće mesto u kategoriji konstruktora, Šumaher takođe treće, a Barikelo tek osmo mesto.

    U 2006. godini u tim je došao Felipe Masa.

    Ipak Ferari ni ove sezone nije uspeo da osvoji titulu. Doduše svega za 5 poena (206:201), ali Reno je i ove sezone uspeo da osvoji titulu.

    Šumaheru je takođe za svega nekoliko poena (134:121) titulu ponovo uzeo Fernando Alonso.

    2007. godina[uredi | uredi izvor]

    Rejkenen slavi osvajanje šampionske titule u Brazilu 2007.

    Glavne promene u timu su odlazak višestrukog šampiona Mihaela Šumahera i glavnog stratega tima Rosa Brauna.

    Ipak, Ferari je imao uspešnu sezonu 2007.

    Zahvaljujući špijunskoj aferi i eliminaciji Maklarena iz takmičenja konstruktora, Ferari je proglašen za najboljeg konstruktora u 2007. godini.

    U ovoj sezoni boje Ferarija u formuli 1 su branili Brazil brazilac Felipe Masa i Finska finac Kimi Rejkenen.

    Rejkenen je takođe poneo titulu šampiona Formule 1.

    Direktor tima je Žan Tod.

    2008. godina[uredi | uredi izvor]

    Kimi Rejkenen u Kanadi sa bolidom F2008

    Za Ferari su u sezoni 2008. nastupali isti vozači kao i u prethodnoj sezoni.

    Ove godine su njihovi bolidi nosili brojeve 1 (Rejkenen) i 2 (Masa). Došlo je do promena i u menadžmentu ekipa pa je tako funkciju šefa tima preuzeo Stefano Domenikali.

    Sezona je dobro počela za Kimija Rejkenena koji je nakon prve četiri trke bio lider šampoinata. Međutim, kako je sezona odmicala, forma finskog vozača je bila sve slabija, dok je suprotno važilo za njegovog timskog kolegu Feliepea Masu pa se Brazilac tako sredinom sezone jasno izdvojio u Ferariju kao glavni kandidat za osvajanje titule. Njegov glavni konkurent za prvo mesto u plasmanu je bio Luis Hamilton u Maklarenu. Borba između njih se vodila bukvalno do poslenjeg kruga finalne trke Veliku nagradu Brazila. Hamilton je na Interlagos došao sa bodovnom prednošću pa je tako Masa morao da pobedi, dok je Britancu bilo dovonjno da osvoji peto mesto za osvajanje titule. Masa je pobedio na trci, ali je Hamilton zahvaljujući obilaženju Tima Gloka u poslednjoj krivini poslednjeg kruga došao do neophodne pete pozicije koja mu je omogućila da u konačnom plasmanu završi jedan poen ispred Mase.

    Ferrari je za utehu, došao do šesnaeste titule u šampionatu konstruktora sa 172 osvojena boda.

    2009. godina[uredi | uredi izvor]

    Fizikela na VN Singapura 2009. u bolidu F60

    Sezona 2009 nije bila dobra za Ferari. Bolid F60 (u čast 60. godišnjice Ferarijevog učešća u Formuli 1) ni u jednom trenutku nije bio dovoljno konkurentan kako bi omogućio ekipi da se bori za titulu. Ferari je bio među timovima koji su 2009. po prvi put koristili KERS sistem. Italijanski tim je jedinu pobedu u sezoni ostvario na Velikoj nagradi Belgije kada je pobedio Kimi Rejkenen.

    Ferarijevu sezonu je obeležila i povreda Felipea Mase koga je tokom kvalifikacija za Velikoj nagradi Mađarske u glavu udarila opruga koja je otpala sa zadnjeg dela bolida Rubensa Barikela. Brazilac se oporavio ali se do kraja godine nije vraćao u Ferarijev bolid, pa su ga menjali prvo test-vozač ekipe Luka Badoer, a potom i Đankarlo Fizikela koji je u Ferari prešao iz Fors Indije.

    Ferari je sezonu završio na četvrtoj poziciji u šampionatu konstruktora sa 70 poena od kojih je 48 osvojio Rejkenen, a 22 Masa.

    2010. godina[uredi | uredi izvor]

    Masa na VN Kine 2010. u bolidu F10

    Po završetku 2009. sezone, Ferari je sporazumno raskinuo ugovor sa Kimijem Rejkenenom, a na njegovo mesto u timu je došao Fernando Alonso. Pored njega, za Ferari je u 2010. godini vozio oporavljeni Felipe Masa. Sezona je za tim iz Maranela počela odlično pošto je na prvoj trci ostvarena dvostruka pobeda, a Alonso je u svom prvom nastupu za Ferari došao do pobede. Nakon ovoga, usledio je pad u formi ekipe, pa Ferari do kraja prve polovine šampionata nije mogao da parira Red Bulu i Maklarenu koji su vodili bitku na vrhu poretka. Prekretnica za italijanski tim je bila na Velikoj nagradi Nemačke gde je Alonso ponovo pobedio, dok je Masa bio drugi. Ipak, ovu trku su obeležile i timske naredbe Ferarija zbog kojih je Masa u 49. krugu morao da propusti timskog kolegu na prvu poziciju. Nakon ovoga forma ekipe je bila promenljiva, ali je zahvaljujući problemima rivala Alonso uspevao da održi priključak u borbi za titulu. U samom finišu šampionata su usledile pobede u Monci, Singapuru i Južnoj Koreji i podijumi u Japanu i Brazilu pa se tako dve trke pre kraja Alonso našao na vodećoj poziciji u šampionatu. Ipak, Španac je na kraju izgubio titulu na poslednjoj trci u Abu Dabiju nakon što je Ferrari napravio grešku u strategiji.

    Ferari je sezonu 2010 završio na trećoj poziciji sa 396 bodova, a Alonso je bio drugi u šampionatu vozača sa 252 boda, 4 manje od prvoplasiranog Sebastijana Fetela. Felipe Masa je sa druge strane samo na momente bio u dobroj formi tokom godine pa je zato sezonu u poretku vozača završio na šestoj poziciji sa 144 poena.

    2011. godina[uredi | uredi izvor]

    Alonso u bolidu F150° Italija na VN Singapura 2011.

    Sezona 2011 je bila još jedna razočaravajuća za Ferari. Bolid F150° Italija (u čast 150. godišnjice ujedinjenja Italije) nije bio na nivou od samog početka godine, mada se situacija popraljala kako je sezona odmicala. Za ekipu su ponovo vozili Fernando Alonso i Felipe Masa. U 2011. je i pored lošeg bolida do punog izražaja došao Alonsov talenat. Španac se deset puta penjao na podijum, a bodove nije osvojio samo na Velikoj nagradi Kanade na kojoj je odustao. Jedina pobeda u sezoni je ostvarena na Velikoj nagradi Velike Britanije kada je Alonso u promenljivim vremenskim uslovima bio najbrži. Felipe Masa je sa druge strane ponovo imao lošu sezonu koju su obeležile brojne greške i znatno slabiji tempo od Alonsovog. Brazilac se ni jednom nije penjao na podijum, a sezonu je završio na šestom mestu u poretku vozača sa 118 poena, a Alonso je bio četvrti sa 257, jednim manje od trećeplasiranog Marka Vebera. Ferari je u šampionatu konstruktora ponovo završio na trećem mestu sa 375 bodova.

    2012. godina[uredi | uredi izvor]

    Fernando Alonso slavi pobedu na VN Malezije 2012.

    Još pre početka sezone je bilo evidentno da Ferari ima problema sa razumevanjem novog bolida, a slaba forma je potvrđena u Australiji. Odmah nakon toga je usledila potpuno neočekivana pobeda Alonsoa u Maleziji, a Ferariju su u velikoj meri pomogli promenjivi vremenski uslovi da zamaskira loš tempo. Nakon toga je usledilo još nekoliko slabih trka, a onda kreće preokret od trke za Veliku nagradu Španije. Ferarijeva forma je bivala sve bolja, a Alonso je do letnje pauze ostvario još dve pobede i stvorio prednost od 34 boda. Nakon toga su usledili nešto slabiji rezultati sa kojima se poklopio i povratak u formu ekpe Red Bula i Sebastijana Fetela. Alonso je uspeo da borbu za titulu dovede do poslednje trke, ali mu je ona na kraju izmakla za svega tri boda. Ferari je u šampionatu konstruktora ponovo bio drugi, dok je Felipe Masa imao slabu sezonu koju je završio na sedmom mestu uz samo jedan podijum.

    2013. godina[uredi | uredi izvor]

    Zimski testovi 2013. su protekli odlično za Ferari. Novi bolid je bio evolucija prethodnog i delovalo je da i Alonso i Masa imaju tempo da se konačno ravnopravno suprotstave Red Bulu. Kvalitetan rad tokom zime je potvrđen u prvih nekoliko trka. Alonso je ostvario pobede u Kini i Španiji, a čak je i pored dva odustajanja držao priključak u šampionatu. Međutim, sredinom sezone je Međunarodna automobilistička federacija tražila od snabdevača guma Pirelija da promeni gume zbog njihovog relativno kratkog životnog veka. To je u potpunosti poremetilo nekoliko timova koji su konstruisali bolide sa kojima su se lakše štedele gume, a među njima je bio i Ferari. Ekipa iz Maranela nije uspela da se povrati nakon toga pa im je titula izmakla još jednom. Ekipa je bila druga u šampionatu konstruktora, Alonso takođe drugi u šampionatu vozača, dok je Masa u svojoj poslednjoj sezoni sa ekipom bio osmi.

    2014. godina[uredi | uredi izvor]

    Masu je u 2014. u timu zamenio povratnik Kimi Rejkenen, a sezona je donela brojna nova tehnička pravila. Ferari se kao i 2009. nije snašao u prvoj sezoni promena, a glavni razlog za to je bio izuzetno komplikovan šestocilindrični turbo motor sa integrisanim sistemom za povraćaj električne energije. Ferariju je najveći problem predstavljalo snalaženje sa softverom motora, ali je i sama pogonska jedninica po snazi zaostajala za glavnim konkurentom. Rezultat svega su dve promene na mestu šefa ekipe tokom godine, prva sezona bez pobede još od 1993. uz svega dva podijuma Fernanda Alonsa u Kini gde je bio treći i u Mađarskoj u kojoj je umalo i pobedio, ali je na kraju morao da se zadovolji drugim mestom. Alonso je na kraju svoju poslednju sezonu u Ferariju završio na šestom mestu, dok se Rejkenen tokom cele godine mučio sa bolidom koji nije bio po njegovom ukusu i na kraju je bio tek dvanaesti. Ferari je sezonu završio na četvrtom mestu u šampionatu konstruktora.

    2015. godina[uredi | uredi izvor]

    Budući da je tim završio tek na četvrtom mestu sezonu 2014. u poretku konstruktora, za rukovodioca tima je postavljen Mauricio Arivabene, koji je zamenio Marka Matijaćija. U ekipu je došao Sebastijan Fetel kao drugi vozač[1], pored Raikonena. Sezona 2015. je bila uspešnija. Fetel je ostvario tri pobede a Ferari je završio sezonu na drugom mestu u takmičenju konstruktora.

    2016. godina[uredi | uredi izvor]

    Veoma neuspešna sezona za tim. Vozači tima nisu ostvarili nijednu pobedu. Sebastijan Fetel je završio tek na 4. mestu u konačnom plasmanu, a Kimi Raikonen je bio šesti. Tim je zauzeo 3. mesto u plasmanu konstruktora.

    2017. godina[uredi | uredi izvor]

    Značajno bolja sezona za Skuderiju od prethodne. Veći deo sezone Sebastijan Fetel je vodio u plasmanu vozača, ali kako se završio odmor, tj. od Velike nagrade Belgije, Fetel je sve više gubio prednost. Na sve to, odustajanja u Singapuru i Japanu zapečatila su borbu za šampiona. Kimi Raikonen je na poslednjoj trci sezone izborio 4. mesto u plasmanu vozača. Tim je završio na drugom mestu u plasmanu konstruktora.

    2018. godina[uredi | uredi izvor]

    Slična sezona kao i prethodna. Do Velike nagrade Italije Sebastijan Fetel je vodio u plasmanu vozača ali od tada nije ostvario nijednu pobedu. Kimi Raikonen je na oproštaju od tima ostvario pobedu na Velikoj nagradi SAD i zauzeo 3.mesto u plasmanu vozača. Tim je završio na drugom mestu u plasmanu konstruktora.

    2019. godina[uredi | uredi izvor]

    Najslabija sezona Sebastijana Fetela od dolaska u 2015.godine. S druge strane, novajlija Šarl Lekler je imao dobru sezonu sa 2 pobede i 6 pol pozicija i završio 4. u plasmanu vozača za jedno mesto ispred timskog kolege. Tim je treći put uzastopno vicešampion u konkurenciji konstruktora.

    Izvori[uredi | uredi izvor]

    1. ^ „Sebastian Vettel: German joins Ferrari as Fernando Alonso exits”. BBC Sport. 20. 11. 2014. Pristupljeno 20. 11. 2014. 

    Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]