Truman Kapote

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Truman Kapote
TrumanCapote1959.jpg
Truman Kapote 1959. godine
Datum rođenja (1924-09-30)30. septembar 1924.
Mesto rođenja Nju Orleans
SAD
Datum smrti 25. avgust 1984.(1984-08-25) (59 god.)
Mesto smrti Los Anđeles
SAD

Truman Kapote [1](engl. Truman Capote, IPA: /kəˈpəʊti/[2]; Nju Orleans, 30. septembar 1924Los Anđeles, 25. avgust 1984) bio je američki književnik. Najpoznatiji je po romanima Drugi glasovi, druge sobe, Doručak kod Tifanija, Hladnokrvo ubistvo i Uslišene molitve koji su postali sastavni deo američke književnosti dvadesetog veka. Pored književne karijere, Kapote je ostao upamćen i po bogatom i intrigatnom životu koji je privlačio tabloide koji su od njega napravili zvezdu sedamdesetih. Godine 2006. snimljen je film prema događajima koji su doveli do pisanja romana Hladnokrvno ubistvo pod naslovom „Kapote“. Filip Simor Hofman je kao tumač naslovne uloge dobio Oskara.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Kapote je rođen kao Truman Strekfas Parsons[3] u Nju Orleansu, kao prvo dete sedamnaestogodišnje Lili Mej i mornara Arhulunsa Personsa[3]. Nakon što su se njegovi roditelji razveli kada je imao četiri godine, Truman je morao da živi u Monrovilu (gradić u američkoj državi Alabama) kod rođaka sa majčine strane, koje će kasnije opisati u svojoj priči Božićna uspomena. Naučio je da čita i piše pre polaska u školu[4], a prve priče napisao je u svojoj jedanaestoj godini.[5] Otprilike u to vreme daje sebi nadimak Buldog,[6] po Buldogu Dramondu, detektivu iz popularnog ciklusa filmova snimljenih tridesetih godina.

U ovom periodu upoznaje i postaje prijatelj sa Harper Li, budućom autorkom romana Ubiti pticu rugalicu. Sa njom je ostao blizak do svoje smrti. Kapoteu je upravo Harper Li poslužila kao model za stvaranje lika Idabel u romanu Drugi glasovi, druge sobe. Sa druge strane Harper je Dila[7][8][9], lika iz njenog romana Ubiti pticu rugalicu, bazirala upravo na Trumanu. Komentarišući ovo prijateljstvo Truman je izjavio:„Gospodin i gospođa Li živeli su jako blizu, a Harper Li mi je bila najbolji prijatelj. Da li ste čitali njen roman Ubiti pticu rugalicu? Ja sam jedan od likova u toj knjizi čija se radnja odvija u istom gradiću u Alabami gde smo oboje odrasli. Njen otac je bio advokat, te smo ona i ja stalno odlazili na suđenja kada smo bili deca. Išli smo na suđenja umesto u bioskop“[10].

Godine 1933. seli se u Njujork nakon što mu se majka preudala za poslovnog čoveka kubanskog porekla, Džozefa Kapotea. Džo Kapote je neposredno nakon venčanja bankrotirao, pa je Trumanova porodica ponovo morala da se nosi sa finansijskim problemima. Džozef usvaja Trumana, daje mu svoje prezime i upisuje ga u najskuplje elitne škole na Menhetnu. Uprkos dobrim školama ni u jednoj se nije zadržao dugo. Njegove ocene su bile toliko loše da se čak postavljalo pitanje dečakove inteligencije. Kapote je u nekoliko navrata tvrdio da je na testovima kod psihologa pokazao koeficijent inteligencije 215, što ga je činilo najinteligetnijim dečakom u Americi. [11] Iako je čitav događaj oko testiranja najverovatnije preuveličan, činjenica da je nadprosečno inteligentan ohrabrila ga je da prihvati sebe i opravda sopstveno ponašanje. [12]

Sa 17 godina napušta školovanje i dobija posao u časopisu Njujorker. Truman je godinama kasnije ovim rečima govorio o svom prvom zaposlenju:„to i nije bio baš sjajan posao. On je zapravo uključivao slaganje karikatura i novinskih isečaka. Ali ipak, bio sam srećan jer sam ga imao, posebno iz razloga što sam doneo odluku da nikada više ne kročim u školsku učionicu. Smatrao sam da ili jesi ili nisi pisac, i da nikakva kombinacija profesora ne može od tebe napraviti pisca ako nisi za to predodređen. I dalje mislim da sam bio u pravu, makar u mom slučaju“. Truman je u ovom periodu počeo da piše sa ozbiljnošću i velikim samopouzdanjem. Njegovo samopouzdanje je bilo toliko da je 1944. javno izvređao poznatog pesnika Roberta Frosta[13].

Građenje književne karijere[uredi]

Rane pripovetke[uredi]

Na početku karijere Truman Kapote se prvenstveno fokusirao na pisanje pripovedaka. Između 1943. i 1946. napisao je nekoliko kratkih proznih dela koja se danas nalaze u mnogim antologijama pripovedaka druge polovine 20. veka. Iz ovog perioda posebno treba izdvojiti priče Propovednikova legenda, Mirjam, Sopstvena lasica, Zatvorena poslednja vrata(za koju je dobio O. Henri nagradu sa 24. godine). Ove priče ali i mnoge druge objavljivane su po književnim časopisima ali i u popularnim magazinima tog vremena kao što su Njujorker, Voug, Madmoazel, Harper bazar[14]...

Random haus, izdavač njegovog prvog romana Drugi glasovi, druge sobe, iskorišćavajući uspeh romana, većinu ovih ranih priča objavljuje pod nazivom Drvo noći i druge priče(A Tree of Night and Other Stories). Nakon izlaska ove zbirke Truman pada u depresiju koja je prouzrokovana stvaralačkom blokadom. Tada odlazi na putovanje po Evropi, a iskustva i utiske stečene na tom putovanju prenosi u zbirku putopisnih eseja Lokalne boje ( Local color, 1950).

Prvi roman, Drugi glasovi druge sobe[uredi]

Četrdesetih godina Kapote radi na svom prvom romanu čija se radnja odvija u Njujorku. Autor je kasnije tvrdio da je rukopis ovog romana uništen, da bi se 2004. ispostavilo da ga je iz kante za đubre pedesetih godina spasio njegov kućepazitelj[15]. Roman je objavljen posthumno 2006. pod radnim naslovom Letnje krstarenje.

Drugi glasovi druge sobe (Other Voices, Other Rooms) je njegov prvi objavljeni roman. Priliku da napiše ovu knjigu omogućava mu činjenica da je njegovu pripovetku Mirjam zapazio izdavač Random hausa, Benet Serf, koji mu je ponudio ugovor. Sa čekom od 1 500 dolara, Truman se vraća u Monrovil gde započinje rad na knjizi. Druge glasove druge sobe pisao je u nekoliko gradova pune tri godine. Svetlost dana roman je ugledao 1948. godine. Mnogi biografi su ovo delo posmatrali kao polu-autobiografsko delo. Takvo mišljenje je imao i sam autor koji je u svom eseju ovako prokomentarisao stvaranje svog prvenca: „Druge sobe, drugi glasovi je bio pokušaj da isteram demone, nesvesni, posve intuitivan pokušaj. Nisam bio svestan da je osim par događaja i opisa velikim delom autobiografija. Čitajući ga sad, osećam neoprostivu samoobmanu[16]“. U istom tom eseju govori kako je poseta kuće u Monrovilu omogućila da sedne i da ga napiše.

Fabula u romanu se bazira na događajima u životu Džoela Knoksa koji nakon smrti svoje majke odlazi da živi kod oca u Nju Orleansu. Osim što je u romanu prikazano bolno odrastanje jednog dečaka koji pokušava da obnovi odnose sa svojim ocem, roman je podigao veliku prašinu činjenicom da se dečak zaljubljuje u transvestita Randolfa.

U prvoj godini roman je prodat u više od 26.000 primeraka a na listi bestselera Njujork tajmsa nalazio se punih devet nedelja. Kontroverze oko ovog romana preko noći su napravile od Kapoteja literarnu figuru. Osim kontroverzne fabule, dosta prašine se podiglo i oko fotografije Trumana Kapotea na poleđini korica prvog izdanja. Na toj fotografiji, koju je načinio Harold Hlum, Truman leži i senzualno gleda pravo u objektiv. Iako se branio da je ova poza nastala sasvim slučajno, biografi se slažu oko toga da je takva senzualna fotografija bila njegova ideja. Trumanov biograf, Klark Džerald, ističe da je veći deo publiciteta koji je tada okruživao mladog književnika bio produkt različitih interpretacija same slike. Većina je fotografiju doživljavala kao seksualnu provokaciju i kao Kapoteovo gnušanje prema konvencionalnom moralu. Uskoro fotografija je bila kopirana, imitirana pa čak i parodirana širom države a sama slika postaće neka vrsta simbola čitavog Kapoteovog života. Fotografija je ostavila snažan utisak i na dvadesetogodišnjeg Endija Vorhola, koji je odmah napisao pismo divljenja Kapoteu.[17] Kapoteov veliki uticaj na Vorhola vidi se i u tome što je svoju prvu samostalnu izložbu nazvao 50 crteža zasnovanih na pisanju Trumana Kapotea. [18]

Roman Drugi glasovi, druge sobe se našao na 26. mestu liste 100 najboljih romana sa gej i lezbejskom tematikom koju je napravio The Publishing Triangle 1999. godine[19]

Doručak kod Tifanija[uredi]

Publikacija Doručak kod Tifanija: kratak roman i tri pripovetke pojavila se 1958. Osim kratkog romana Doručak kod Tifanija u njoj su se našle i tri kraće pripovetke: Božićna uspomena, Kuća cveća i Dijamantska gitara. Delo je nedeljama bila na vrhu liste bestselera. Književnik i kritičar, Norman Mejler, komentarišući stil u ovoj noveli Trumana nazvao „najsavršenijim piscem svoje generacije“ dodajući da u samom romanu „ne bi promenio ni dve reči“.

Glavna junakinja ovog romana, Holi Golajti, postala je zasigurno najpoznatiji i najvoljeniji lik Kapoteovog opusa. Novela govori o Holi, mladoj Njujorčanki, koja zna samo za zabavu i o njenom prijateljstvu sa neimenovanim naratorom. Roman je otvorio pravu malu histeriju u Njujorškom mondenskom krugu, gde su mnoge dame tvrdile da su upravo one bile inspiracija za lik Holi. Sa druge strane sam autor je tvrdio da nije jedna osoba bila model za kreiranje ovog lika već više njih. Popularnost knjige posebno je doprinelo snimanje istoimenog filma sa Odri Hepbern u glavnoj ulozi. Sam autor je bio jako nezadovoljan ekranizacijom smatrajući da su samu nit priče uprostili i lišili dubine. Danas film ima antologijski značaj.

Rad u pozorištu i na filmu[uredi]

Ranih pedesetih Truman Kapote radi kao scenarista na filmu i u pozorištu. Godine 1952. preradio je svoj roman Harfa trave (The Grass Harp) u pozorišni komad, a zatim je radio na brodvejskom mjuziklu Kuća cveća (House of Flowers), iz kojeg se posebno izdvojila pesma Uspavana pčela. U filmskom svetu Truman je ostao zapamćen po scenariju za film Udri đavola i adaptaciji novele Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa u film Nevinost. Putujući sa postavkom opere Porgi i Bes po Sovjetskom Savezu, iz niza članaka koje piše za Njujorker, nastaje zbirka Muze su saslušane (The Muses Are Heard).

Hladnokrvno ubistvo[uredi]

Knjiga Hladnokrvno ubistvo (In Cold Blood), je nastala direktno inspirisana masakrom porodice Klater u seoskom mestu Holkom, Kanzas. Truman se upoznao sa ovim stravičnim događajem čitajući članak od 300 reči u Njujork tajmsu. Ubistvo bogatog farmera, njegove žene i njihove dvoje dece duboko je potreslo američko društvo. Kapote odlučuje da napiše roman na osnovu događaja koji su se desili. Da bi sakupio građu odlazi sa Harper Li u Kanzas gde je intervjuisao stanovnike tog malog grada. Kada su ubice bile uhvaćene, Truman je uspeo da napravi i seriju intervjua sa jednim od njih.

Kapote je ovo svoje delo definisao kao nefikcionalni roman, odnosno pokušao je da što vernije rekonstruiše okolnosti, događaje, dijaloge i sam čin ubistva, insistirajući da je svaka reč u romanu istinita. Roman je postao bestseler i dobio je pozitivne kritike od književnih kritičara. Sa druge strane neki kritičari su ukazivali da iako se Truman trudio da opiše stvarne događaje zasnovane isključivo na činjenicama, neki odlomci romana su evidetno čista fikcija. Posebno je isticano da je kraj romana potpuno fikcionalan jer je sam Kapote želeo da učini kraj romana efektivnijim. Filip K. Tompkins je napisao: „Tvrdeći da je svaka reč u romanu istinita, Truman je postao ranjiv u odnosu na sve one čitaoce koji žele da ispitaju ovakvu sumnjivu tvrdnju“.

Delo je dva puta bilo ekranizovano, prvi put 1967. a drugi put u vidu mini-serije 1996. Isto tako, prikaz Trumanovog života dok je pisao ovaj roman je predstavljen u dva filma Kapote (2005) i Ozloglašen (2006)

Mondenski život[uredi]

Truman Kapote je bio otvoreni homoseksualac[20] [21] [22]. Prva ozbiljnija veza mu je bila sa Njutonom Arvinom[23] , profesorom književnosti na Smit koledžu, koji je kasnije dobio i Bukerovu nagradu za biografiju Hermana Melvila. Godine 1948. upoznaje pisca Džeka Danfija sa kime započinje zajednički život. Danfi je po mnogo čemu bio sušta suprotnost Kapoteu ali i njegov najveći oslonac. 1950. smeštaju se u Taorminu na Siciliji, u kući u kojoj je jedno vreme živeo i D. H. Lorens, ali se ubrzo vraćaju u Njujork. Njihova veza, uz povremene prekide trajaće do Kapoteove smrti. U svojoj knjizi "Dragi genije..." Sećanje na moj život sa Trumanom Kapotijem, Danfi je pokušao da objasni svoj odnos sa Kapotijem u njihovoj vezi, i Kapotija van njihove veze, željnog uspeha i zavisnika od droga i alkohola[24].

Truman sa svojim veoma piskavim glasom, feminiziranim ponašanjem i jako duhovitim opaskama privlačio je mnogo pažnje javnosti što ga je dovelo u mondenske krugove koji će ga kasnije stajati glave. Kretao se u krugovima slavnih književnika, uticajnih kritičara, bogataša, tajkuna, filantropa, holivudskih zvezda i ostalih pripadnika visokog društva. Deo njegovog javnog života činilo je i stalno rivalstvo sa piscem Gor Vidalom.

Bio je poznat i po neobičnoj garderobi, ali i sjajnim zabavama o kojima se pričalo godinama. Često je tvrdio da poznaje osobe koje u stvari nikada nije upoznao kao što je Greta Garbo. Privatno se družio sa Merilin Monro, Talulom Bankhed, Mik Džegerom, Endi Vorholom, Džeki Kenedi...

Poznatiji nego ikada, Truman je posle hladnokrvnog ubistva, pisao samo kraće tekstove za časopise, napredujući sve više na društvenoj lestvici u Njujorku. Pisac Gor Vidal, njegov rival i osoba koja je poticala iz veoma bogate porodice prokomentarisao je: „Truman Kapote je pokušao, sa određenim uspehom, da uđe u svet iz kojeg sam ja, sa određenim uspehom, želeo da pobegnem.“

28. novembra 1966. u čast izdavača Vašington posta Ketrin Gram, Kapote je priredio i bio domaćin legendarnog maskenbala, pod nazivom Crno beli bal koji je održan u velikoj sali Plaza hotela. Ovaj događaj se nije samo smatrao događajem sezone, već je poznat i kao zabava decenije. Njujork Tajms i drugi časopisi su ovoj zabavi dali dosta medijskog prostora, a Debora Dejvis je napisala čitavu knjigu o ovom događaju, pod nazivom Zabava veka.

Iako je bio na vrhuncu slave, Kapote je u ovom periodu imao niz emotivnih ali i poslovnih neuspeha i stvaralačku blokadu. Tonuo je sve više u alkoholizam a počeo je da konzumira i droge. Niz neuspeha nastavio se i time što je njegova adaptacija romana Veliki Getsbi u filmski scenario bila odbijena od strane holivudskog studija. Godine 1972. Kapote putuje sa grupom Rolingstonsi po Americi gde treba da pravi seriju intervjua sa Mik Džegerom i da piše o njihovoj turneji za časopis Roling stoun. Ovu turneju Kapote više koristi kao mogućnost da posećuje svoje prijatelje po zemlji nego da ozbiljno prati rad grupe. Žestoke svađe sa Mik Džegerom kulminiraju u Kapoteovo odbijanje da uopšte napiše ikakav članak o grupi.

Uslišene molitve[uredi]

Vodeći bogat socijalni život Kapote je skupljao građu sa svoj novi roman, pod radnim nazivom Uslišene molitve. Roman je trebalo da predstavlja američki ekvivalent Prustovom U traganju za izgubljenim vremenom i trebalo je da predstavlja vrhunac njegovog primenjivanja takozvanog nonfiction žanra. Iako je Kapote nameravao da roman objavi još 1968. sve više i više je odlagao datum. Zbog ovakve vrste odlaganja bio je prisiljen da vrati novac koji je dobio od Holivuda za ekranizaciju.

Zbog kruženja priče da ovaj roman nije ni započet, Truman je bio prisiljen da u magazinu „Eskvajer“, u periodu između 1975. i 1976. godine, objavi 4 poglavlja svog romana. Prvo poglavlje pod nazivom Mojave je odlično primljeno od strane kritičara, ali već naredno "La Côte Basque 1965." izazvalo je mnoge kontroverze. Naime ovo poglavlje bazirano je na disfunkcionalnim privatnim životima televizijskog magnata Vilijam S. Peli i njegove supruge Bejb Peli koji su bili Kapoteovi odlični prijatelji. Kapoteove bogate prijateljice i moćni saveznici doživeli su ovo poglavlje kao veliku izdaju, jer je u javnost izneo tajne svoja dva prijatelja i sa razlogom su se plašili da se to ne desi i sa njihovim tajnama koje je Kapote jako dobro znao. Druga dva poglavlja „Nerazmaženo čudovište“ i „Kejt Meklaud“ su velikim delom potvrdila njihove strahove. U njima su se našli mnogi tračevi o njegovim prijateljima a nekima nije promenio čak ni ime kada ih je pretvorio u likove svog romana. „Nerazmaženo čudovište“ donelo je u jednom delu otvorenu satiru američkog dramaturga Tenesi Vilijamsa, što je potpuno razorilo njihovo prijateljstvo. Većina poznatih i slavnih prijatelja prekinulo je druženje sa Trumanom. Uslišene molitve ostale su nezavršene a sam rukopis objavljen je posthumno.

Smrt[uredi]

Umro je 25. avgusta 1984. u Los Anđelesu u pedesetdevetoj godini od raka jetre[25].

Portretisanje Trumana Kapotea na filmu[uredi]

Skandalozan i neobičan život Trumana Kapotea inspirisao je stvaranje nekoliko filmova koji su se bavili nekim segmentom njegovog života.

Kao epizodni junak, lik Trumana Kapotea se pojavljuje u nekoliko filmova portretisan od strane različitih glumaca. Paul Vilijams je glumio Kapotea u filmu Dorsi, u kojem upoznaje Džima Morisona sa Endijem Vorholom. Luis Nedžin je takođe glumio Kapotea u filmu 54, a Sem Strit je vrlo uspešno odglumio Trumana u filmu Nije li velika, filmu koji se bavio životom Žaklin Suzan.

Godine 2005. pojavljuje se film Kapote, koji se bavio događajima u Trumanovom životu koji su usledili pre, tokom i neposredno posle pisanja i objavljivanja romana Hladnokrvno ubistvo. Film je režirao Benet Miler a samog Kapotea je glumio Filip Simor Hofman. Film je dobio veliku pažnju kritičara i mnogi su ga uvrastili u 10 najboljih filmova 2005. godine. Film je bio nominovan za oskara u 5 kategorija: za najbolji film, najbolju glavnu mušku ulogu, najbolju režiju, najbolji adaptirani scenario i najbolju žensku sporednu ulogu. Upravo performans Filipa Simora Hofmana doneo je filmu oskara za najbolju glavnu mušku ulogu, ali i mnoge druge prestižne nagrade u istoj kategoriji kao što su Zlatni globus i nagradu BAFTA.

Sledeće godine pojavio se film sa sličnom tematikom, Ozloglašen. U ovom filmu Kapotea je tumačio Tobi Džouns, a pored njega u filmu glumi Sandra Bulok, Sigorni Viver, Danijel Krejg, Gvinet Paltrou, Izabela Roselini, Piter Bogdanovič. Ozloglašen je ostao u senci prošlogodišnjeg filma Kapote, jer su oba filma obrađivla istu temu u kratkom vremenskom razmaku.

Dela[uredi]

Godina Naslov Vrsta
1945 Mirjam (Miriam) Priča objavljena u časopisu Madmoazel
1948 Drugi glasovi, druge sobe (Other Voices, Other Rooms) Roman
1949 Drvo noći i druge priče (A Tree of Night and Other Stories) Kolekcija pripovedaka
1951 Trava harfe (The Grass Harp) Roman
1952 Trava harfe (The Grass Harp) Drama
1953 Udri đavola Scenario
1954 Kuća cveća (House of Flowers) Brodvejski mjuzikl
1955 Brazilian jet-setter Carmen Mayrink Veiga Pripovetka objavljena u časopisu Vog
1956 Božićna uspomena (A Christmas Memory) Pripovetka objavljena u časopisu Madmoazel
1957 The Duke in His Domain Portret Marlon Branda objavljen u časopisu Njujorker
1958 Doručak kod Tifanija (Breakfast at Tiffany's) Kratki roman
1960 Nevinost Scenario baziran na romanu Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa
1963 Selected Writings of Truman Capote Antologija Kapoteovih priča
1965 Hladnokrvno ubistvo (In Cold Blood) Nefikcionalni roman
1973 The Dogs Bark (antologija) Kolekcija putopisnih članaka i skečeva
1980 Muzika za Kameleone (Music for Chameleons) Kolekcija pripovedaka
1983 Jedan Božić (One Christmas) Praznična priča objavljena za Božić kao posebna knjiga
1987 Uslišene molitve (Answered Prayers: The Unfinished Novel) Objavljeno posthumno

Reference[uredi]

  1. T. Prćić: Transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena. str. 23.
  2. Truman Capote - Definition, pictures, pronunciation and usage notes | Oxford Advanced Learner's Dictionary at OxfordLearnersDictionaries.com
  3. 3,0 3,1 Clarke (2005). str. 4–7.
  4. [http://www.nytimes.com/learning/general/onthisday/bday/0930.html Truman Capote is Dead at 59; Novelist of Style and Clarity|accessdate=|last=|first=|coauthors=|date=|work=|publisher=books.google.com}}
  5. Capote (1987). str. 169.
  6. Walter, Eugene, as told to Katherine Clark. Milking the Moon: A Southerner's Story of Life on This Planet. Crown, 2001.
  7. „'Kansas' imagines Truman Capote-Harper Lee rift”. USA Today. 17. 12. 2007. Pristupljeno 18. 8. 2009. 
  8. Capote (1987). str. 332.
  9. Shields (2006). str. 34.
  10. Interview with Lawrence Grobel
  11. Capote (1987). str. 374.
  12. William Todd Schultz (1. 4. 2011). „Tiny Terror: Why Truman Capote (Almost) Wrote Answered Prayers” (na jeziku: engleski). Oxford University Press. str. 208. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  13. R. Baird Shuman, ed., Great American Writers: Twentieth Century, vol. 2 (New York: Marshall Cavendish, 2002). str. 233–254.
  14. „UNL | Prairie Schooner”. Prairieschooner.unl.edu. 23. 7. 2009. Pristupljeno 8. 3. 2010. 
  15. Detalje kako je rukopis pronađen mogu se naći u predgovoru za jedino izdanje ove knjige.
  16. Pasiji lavež
  17. „2. Truman Capote”. Warholstars.org. 3. 7. 1952. Pristupljeno 8. 3. 2010. 
  18. Andy Warhol biography The Andy Warhol Foundation for the Visual Arts
  19. „Publishing Triangle”. www.publishingtriangle.org. 
  20. Clarke (2005). стр. 71.
  21. Truman Capote Is Dead at 59; Novelist of Style and Clarity, Приступљено 11. 4. 2013.
  22. glbtq >> literature >> Capote, Truman, Приступљено 11. 4. 2013.
  23. Barry Werth, The Scarlet Professor: Newton Arvin: A Literary Life Shattered by Scandal (NY: Doubleday, 2001), 3, 61–6, 108–13
  24. Dunphy, Jack (1987). "Dear Genius ..." A Memoir of My Life with Truman Capote. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-018317-9. 
  25. „Truman Capote is Dead at 59; Novelist of Style and Clarity.”. The New York Times. Приступљено 25. 8. 2008. »Truman Capote, one of the postwar era's leading American writers, whose prose shimmered with clarity and quality, died yesterday in Los Angeles at the age of 59.« 

Литература[uredi]

Спољашње везе[uredi]