Јабланички комитски одред

Из Википедије, слободне енциклопедије

Након окупације Србије и репресалија, које су у првом реду спроводили Бугари, са циљем потпуне бугаризације јужне Србије,јача и жеља народа да пружи отпор. Крајем августа 1916. год. Коста Миловановић - Пећанац је од штаба Врховне команде српске војске добио задат да дође на подручје Топлице и Јужне Мораве и да тамо организује обвезнике у војне формације.15. септембрра 1916. год, авионом се спушза у село Механе на Радан планини. У исто време потпоручник Коста Војиновић- Косовац, у селу Лепосавић на Ибру, основао је Ибарско-копаонички комитски одред и почео борбу против Аустријанаца и Бугара. У исто време група Црногораца коју су чинили Тошко и Милинко Влаховић, Јован Радовић, Сава Радовић, Милан и Ђура Дрљевић и браћа Милић и Никола Лакићевић Долазе на територију Косанице(Радан планина). Након састанка са Пећанцем отишли су у подручје Јабланице да организују четнички покрет, изузев Милана Дрљевића који је остао са Пећанцем. Коста Пећанац и Коста Војиновић су се почетком октобра 1916 год. састали у селу Гргуру и постигли споразум о даљем организовању четничког покрета.

Јабланички комитски одреди до фебруара 1917[уреди]

Капетан Милинко Влаховић

Водећу улогу у формирању Јабланичког комитског одреда имали су браћа Влаховићи,Јован Радовић и нешто касније свештеник Димитрије Димитријевић из Ђаковице, који је побегао из бугарског заробљеништва. Поред сеоских чета које су бројале око 50 бораца, прве веће формације организоване су у селу Гајтан, где је почетком новембра оформљен четнички одред од 150 бораца а затим и у Медвеђи од око 100 четника. Овакав начин организовања спроведен је и у област Пусте реке као и у Доњој Јабланици. После оваквог успех, крајем децембра 1916 приступило се формирању први четнички батаљона. Најпре је оформљен Туларски четнички батаљон чији је командант био Милан Ђуровић а потом у Боровцу и Други јабланички батаљон са око 150 бораца, чији је командант био Иван Плавшић из истог села. Бројнији батаљон формиран је у Реткоцеру и имао је око 300 бораца. Почетком јануара 1917. у Лебану је формирана чета и подељена је на водове: шумански, великовојловачки, лугарски, поповачко-гргуровачки и клајићки. Како је одзив становништва био масован, а војна организација спроведена у све делове Јабланице(област око реке Јабланице) и Пусте реке, стекли су се услови за формирање Јабланичког комитскок одреда са 460 добровољаца, разврстаних у три чете. Одред је имао свој штаб који је командовао свим сеоским четама у Јабланичком срезу. Веза између чета је одржавана куририма. У сваком селу је постојао човек за везу. Убрзо је одред бројао око 1200 бораца. Обука руковања са оружијем отпочела је у јануару 1917. године. Штаб Јабланичког комитског одреда имао је организоване чете у сваком селу са најмање 15 бораца. Штаб је покушао да успостави везу и са шиптарским селима, ради укључивања истих у устанак, али сарадња није остварена.

Комитски одред у периоду од фебруара до марта 1917[уреди]

Види Топлички устанак.

Јабланички комитски одред након слома устанка[уреди]

Остатак Јабланичког комитског одреда са око 60 четника, на челу са капетаном Милинком Влаховићем, повукао се према Оруглици и Кукавици.након неколико сукоба са Бугарском војском, одред се пребацује у подручје села Калуђерица и задржава се на теренима Кукавице. Капетан Влаховић је са одредом, безуспешно покушао да настави дејство у подрчију горње Јабланице и Пусте реке и под притиском бугарских потера поново враћа у подручје Кукавице. Тек крајем маја 1917, одред прелази на терен Топлице где се састају Пећанац и Влаховић. Под притиском бугарских потера пребацује се на Јастребац преко Радана и начелник штаба Јабланичког четничког одреда Димитрије Димитријевић. Коста Пећанац остаје на Радан планини.Јабланички комитски одред на челу са Костом Пећанцем напала је железничку станицу у Ристовцу крајм априла 1917, прекинувши важну железничку комуникацију према Скопљу. Уследила је јака потера и одред је разбијен на групе. Једна група се вратила у лесковачки крај а друга група ,њих 132 на челу са Костом Пећанцем одлази ка Босилеграду(тадашња Бугарска)и чини освету према војницима и цивилима. У јуну 1917 године Пећанац је извршио реорганизацију Јабланичког комитског одреда. На планини Видојевици састао се са војводом Тошком Влаховићем, потпоручником Димитрије Беговићем и капетаном Милинком Влаховићем. За новог команданта Јабланичког комитског одреда постављен је Димитрије Беговић[1]Најспособнији Пећанчев Војвода поручник Димитрије Беговић коме Бугари не могавши ништа њему, затварају његову жену и четворо деце и живе спаљују, није ни тада клонуо велики јунак Беговић. Када је коначно рањен у Раданским врлетима остао усамљен, прихвата бугарски позив за предају и када су бугарски официри потрчали не би ли на заробљавању Беговића зарадили више чинове, Беговић излази сав опасан активираним бомбама и попут Стевана Синђелића улази у историју дижући у ваздух и себе и бутарске официре. Место његове погибије и данас се зове Беговићев гроб. Одред се након краћег боравка на територији бугарске и мањих успеха, враћа у подручје Јабланице у августу 1917 год. Устаници су избегавали отворене борбе са Бугарима, ипак су успевали да им стално наносе губитке. Крајем октобра 1917 год, у борби код Власова погинуо је Тошко Влаховић, а средином децембра и Тодор Митић -Слишанче, командир устаничке чете. При покушају преношења извештаја Врховној команди на Солунском фронту заробљени су поп Димитрије,Александар Пипер и Петар Грк и убијени су у Нишкој тврђави. Ипак је извештај стигао до Врховне команде, захваљујућу преосталим устаницима. Врховна команда је на основу извештаја наредила да се обуставе све четничке активности на окупираој територији. Задатак да то пренесу, добили су капетан Јован Илић и наредник Синиша Стефановић ,пилот.29. октобра 1917 они се спуштају авионом на простор Пустог Шилова, авион се на слетању запалио, они су били ухваћени од стране Бугара а потом и стрељани. И поред репресалија које је спроводила бугарска војска а нарочито јединице контрачете — Планински зводови — један мањи део устаника јабланичког комитског одреда остао је да пружа отпор све до ослобођења.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Лесковачки крај у Првом светском рату, Др Живан Стојковић и Хранислав Ракић, Лесковац 1996, стр. од 40-43 и 48-56
  • Страдање Лесковчана у Првом светском рату, Милован Цветковић, Семинарски рад 2012- ментор Проф. Др Момчило Павловић
  • Миливоје Перовић , Топлички устанак, Београд 1972.