Топлички устанак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Топличко - Јабланички устанак
Део Првог светског рата
Споменик погинулима у ослободилачким ратовима и Топличком устанку у Прокупљу
Споменик погинулима у ослободилачким ратовима и Топличком устанку у Прокупљу
Време: 21. фебруара25. марта, 1917.
Локација: Окупирана Краљевина Србија
Узрок рата: Регрутовање српских младића у бугарску војску
Резултат: Победа централних сила, мир се није сасвим вратио у Топлицу, ни у друге делове Србије.
Промене у територији:
Сукобљене стране
Краљевина Србија Четници
Бугарска Бугарска
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Заповедници
Краљевина Србија Коста Војиновић
Краљевина Србија Коста Пећанац
Краљевина Србија Урош Костић
Краљевина Србија Милинко Влаховић
Краљевина Србија Тошко Влаховић
Краљевина Србија Јован Радовић
Бугарска Александар Протогеров
БугарскаПетар Дрвингов
Flag of the Internal Macedonian Revolutionary Organization.png Тане Николов
Јачина
5.000-15.000 устаника око 30.000
Губици
око 20.000(од 2.500-3.000 бораца и око 18.000 цивилних жртава)
{{{подаци}}}
Српска кампања
Прва аустроугарска офанзива
(ЦерСремБосна)
Друга аустроугарска офанзива
(ДринаМачков камен)
Трећа аустроугарска офанзива
(Колубара)
Тројна инвазија на Србију
(Пад БеоградаМораваОвче ПољеКосовоМојковацАлбанија)
Топлички устанак
Солунски фронт
(ГорничевоКајмакчаланЦрна рекаДобро Поље)

Јабланичко-топлички устанак је био српски устанак против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата. То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. Устанак је трајао од 21. фебруара до 25. марта 1917.

Непосредан повод устанка је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице,Јабланице и Пусте реке.[1]

Позадина[уреди]

После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустроугарске и Бугарске. Граница између ове две окупационе зоне је била дуж Велике Мораве од Смедерева до Сталаћа, а затим линијом: Крушевац-Вукања-Злата-Лебане-Липовица-Огоште-Гњилане-Бетина-Шар-планина-албанска граница. Западно од ове линије је припало Аустроугарској, а источно Бугарској. Овој другој су још припале Вардарска Македонија, приштински и призренски округ. Бугарска је од окупираног дела Србије створила две зоне: Моравску војно-инспекцијску област са седиштем у Нишу и Македонску војно-инспекцијску област са седиштем у Скопљу.

Централне силе и Бугарска су организовале привредну експлоатацију Србије и вршиле реквизиције и конфискације имовине становништва; одузимала се стока, храна, кожа и вуна. Смањен броја говеда и коња се одразио на исхрану становништва и смањење засејаних површина. Према изворима Међународног Црвеног крста, до 1. септембра 1917. од глади је умрло око 8.000 лица.[2]

Бугарска је вршила Бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.

Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици око 3.000 лица.[3] Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским. На школским свечаностима деца су морала да говоре како су задовољна што су поново повратила своју бугарску националност. У заробљеничким логорима Бугарске почетком 1917. је било 187 српских официра и 31.492 војника што је било 20,5% свих заробљених Срба од стране Централних сила и њених савезница.[4]

Отпор[уреди]

Почеци отпора окупатора су били у форми личног бунта, често и разбојништва, али од јесени 1916. отпор је био скоро искључиво политички. Према проценама окупатора било је око 50.000 људи способних да носе оружје. Прве комитске чете у Црној Гори су организовали браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић и Миљан Дрљевић. Прве сукобе са комитама Аустријанци су имали септембра 1916. Комите су чинили углавном случајно или намерно заостали србијански и црногорски војни обвезници и излечени рањеници који су избегли заробљавање.

Аустро-угарске снаге су одмах извршиле одмазду; стрељано је више људи у општинама Борач, Драгушица, Гунцати и Бумбарево Брдо. И на територији под бугарском окупацијом такође су се појавиле одметничке групе. У копаоничком крају и окрузима Крушевац и Косовска Митровица дејствовао је одред Косте Војновића.

Припреме устанка[уреди]

О активирању људи способних и спремних за рат у самој Србији мислила је и српска Врховна команда уласком Румуније у рат; генерал Михајло Живковић, командант Српског добровољачког корпуса у Одеси, дошао је на идеју да пребаци цео корпус код Турну Северина и у датом тренутку активира у Тимочкој крајини. Тај тренутак је требао да буде синхронизован са пробојем Солунског фронта. Даљи развој догађаја, неповољан по Румунију, онемогућио је било какво дејство по Живковићевом плану.

Српска Врховна команда је направила план о припреми побуне у Србији, али која би планула на њен знак. Овај задатак је поверен поручнику Кости Миловановићу Пећанцу који се авионом спустио код села Механе 28. септембра 1916,Радан планина,једно од дејства авијације у окупираној територији. Пећанац је наишао на проблем јер је побуњенички покрет растао и предузимао акције без његовог знања, а он је имао задатак да припреми устанак када буде јасно да се Бугари повлаче.

Пећанац је, вођен можда личном амбицијом, можда уверен да ће до пробоја Солунског фронта доћи врло брзо, можда да сачува примат првог човека покрета, заједно са Костом Војновићем обнародовао позив на општи устанак.

Крајем 1916. и почетком 1917. намножио се велики број чета, афирмисао се низ команданата, а вођене су и борбе и чарке. Прва јабланичка комитска организација формирана је 19. априла 1916. године у Тулару. На челу те организације био је четовођа Радосав Булатовић – Американац,носилац Карађорђеве звезде. У њој је било 18 наоружаних четника и четири девојке. У мају 1916. године, Јабланичани су успоставили контакт са Костом Војиновићем – Косовцем на Копаонику. За краће време јабланички комитски покрет проширио се на Горњу Косаници, Пусту Реку, Доњу Јабланицу, Лесковац,Власотинце где су створене тајне четничке организације. На челу покрета у Лесковцу био је Ђорђе Цекић – Лешњак.До доласка поручника српске војске Косте Миловановића – Пећанца, 15. септембра, и капетана прве класе црногорске војске Милонка Влаховића са 12 црногораца, 13. октобра 1916.године, комитске чете су се организовале и наоружале,спремајући се за предстојеће борбе. До Топличког устанка ,Јабланичком комитском покрету пришло је преко 3000 људи, Пећанац је по доласку одржао и прве састанке у Добром Долу, Гајтану, Стубли, Маћедонцу и Медвеђи, где се срео са попом Димитријем Димитријевићем – Митом Комитом и до почетка 1917. у сваком селу оргаизовли месне чете. У Пустој Реци до 4. фебруара. 1917. и комитске чете Јабланичани, уместо пред бугарску,,наборну“ комисију за регрутовање, отишли су од својих кућа у оближње шуме и планине и придружили се јабланичким формираним и организованим четама. Устанак је дигнут у селу Обилићу код Бојника , Пуста река (област), 8. фебруара 1917. године. Тога дана око 300 српаких познатих четника, а међу њима и најистакнутије устаничке вође, Пећанац, Војиновић, Влаховићи, Радовић, поп Димитријевић и други, састаше се у чувеној кући Драговића Петра и његових синова, народних посланика и носилаца Карађорђеве звезде Милутина и Милоша Драговића, и на дводневном већању у Обилићу и Доњем Коњувцу договорише о устанку и поделише устаничка подручја.На овом „ратном савету“ 300 устаничких вођа се решавало трипитања: организациона, питање ратног зајма и да ли да се диже устанак.[5]

Устанак[уреди]

Војвода Коста Војиновић, вођа устанка.
Коста Пећанац, изасланик Врховне команде.

Из записника од 8. фебруара 1917. види се да је устанички збор решавао следећа питања: утврђивање плана за будући рад и проширење устаничких организација на територији целокупне Краљевине Србије. На предлог војводе Косте Пећанца, четрнаесторица устаничких вођа донели су устаничко решење: да се продужи са ширењем и радом четничке организације „не презајући од опасности“, да се изда наређење свим војним обвезницима да нико не иде на бугарску регрутацију, већ се имају сви наоружати и од њих образовати сеоске чете, и да се склањају од непријатеља и да се чекају даља наређења, затим да се пошаљу устаничке — комитске чете, од 25 комита, на десну страну Јужне Мораве, једна у пиротску околину, а друга у Крајину. Од тих чета да се формирају Пиротски комитски одред, са седиштем у Пироту, Крајински комитски одред саседиштем у Зајечару. Устанички прваци изабрали су Тошка Влаховића за команданта Крајинског одреда, а Јована Радовића за команданта Пиротског одреда. И на крају, скуп је решио: „под управом Централног комитета налазе се сва четири одреда којима се данас одређују тачни рејони дејства, кретања, рада и командовања“. На састанку у Обилићу устаничке вође донеле су и одлуку да се 11. фебруара 1917. године објави прокламација о дизању оружаног устанка против бугарско-аустоугарске окупације и окупационог система и против регрутације српског живља за бугарску војску. Против овакве одлуке билису војвода Коста Пећанац и његов ађутант Милан Дрљевић. Устанички прваци одржали су и 10. фебруара састанак у Доњем Коњувцу, где су се договорили о даљој организацији. И ту је извршено раздвајање комитских одреда. Војводе и команданти Тошко Влаховић и Јован Радовић узели су „по 25 одабраних четника“. Тога дана уследила је наредба војводе Пећанца за Крајински одред са конкретним устаничким задацима.Највеће и најмногољудније устаничке борбе са бугарским окупационим јединицама и Шиптарима у саставу бугарске војске вођене су у јабланичком срезу. Борбе су отпочеле презваничног објављивања оружаног устанка.

Од 11. фебруара до 1. марта 1917. године, у јабланичком срезу вођено је преко 80 герилских борби и 35 мањих оружаних сукоба. Борбе су вођене у 71 месту и насељу. Највеће и најжешће борбе између јабланичких војних комитских јединица и бугарске окупационевојске одиграле су се код: Бојника, Кремена, у Ђацима, код Лебана, Ђелиног Дола, Секицола, Мрвеша, Ваљаличког лаза,затим у Житном Потоку, Савинцу, Плавцу, код Косанчића,Доњег Момчилова, потом на Брвенику, Гајтану, Петровацу, Секирачи, Туларком вису, Медвеђи, Медевцима, Реткоцеру, Брајини, Спонцу, Свирцу, Лисици, Кривом Долу, Врапцу, Васиљевцу, Боровцу и код Петриља. Јабланилки устаници водили су жестоке борбе са бугарско-шиптарским јединицамана прилазима насеља старе српско-турске границе. Бугарска војска имала је највеће губитке у борбама: на Кремену, Бојнику, Лебану, код Петриља, на Свирачкој и Брабачкој коси, код Злате, на Лисици, Брвенику, Ђацима, Мрвешу и Житном Потоку. Ослобођена је велика територија Јабланице и Пусте Реке. Заузето је Туларе без борбе, затим, 12. фебруара, ослобођена Медвеђа, потом Бојник, а 16. фебруара 1917. године и српско место Лебане. Устанак у Јабланици је успео, био је ослобођен цео јабланички срез, а почео је да прераста из герилског рата у фронталну борбу, са чврстом командом, јединственим планом и руковођењем устаничким војним јединицама. У томе је највећу улогу имао командант Јабланичког комитског одреда капетан Милинко Влаховић, наравно уз помоћ војводе Димитријевића и команданта Крајинског одреда Тошка Влаховића. Устаничке комитске чете однеле су велике победеи ослободиле територију „комитску државицу“, по правцима север-југ и исток-запад око 80 километара, а по кружном фронту дугу 240 километара. Ту слободну територију требало је да брани устаничка комитска војска од 364 коњаника и са12.782 пушке. Устаници су били наоружани лаким наоружањем – пушкама. Имали су и десет митраљеза, од којих два неисправна.[5]

Повод за избијање правог устанка је било регрутовање српских младића у бугарску војску. Незадовољство Срба се снажно повећало и нашло израз у сукобима и нередима. Команданти су 21. фебруара у селу Обилић (Бојник) код Лесковца, већали и гласали о дизању устанка. Једино је Пећанац био против, али се морао сложити да се иде на устанак и да буде његов вођа. Подељене су и зоне одговорности; Војновић је био одређен за Копаоник и долину Ибра, Пећанац за Топлицу, Милинко Влаховић за Врање, Тошко Влаховић за Тимочку крајину, а Јован Радовић за Пирот. У прогласу је писало да ће се “дан општег устанка и место мобилизације одредити касније.” Карактеристично је да је устанак, када су команданти дошли на терен, (спонтано) већ био у току. То потврђују и аустроугарски извори: војни аташе у Софији је знао да се у региону Прокупља, Куршумлије и Лебана већ десио устанак.

Крајем фебруара и почетком марта 1917. године устаници су контролисали територију између реке Расине, Копаоника, Јужне Мораве и Ђуниса. Ни мимо ове територије окупатор није био миран; одметничке чете су биле веома активне и успешне код Књажевца, Зајечара и Сврљига. Први одговор Бугарске и Аустроугарске је било бројно јачање сопствене војске, што су извели пребацивањем трупа са Солунског, Италијанског и Источног фронта. Процењује се да су сконцентрисали око 30.000 војника.

Обрачун са устаницима је почео 12. марта у рејону Дубци-Златари где су Аустроугари опколили 13.000 људи. Борбе су трајале 20 дана. Против аустроугарских трупа, Војновић се прихватио борбе код Блаца, Јанкове клисуре и Бруса. Војновић је имао успеха и цени се да су ове битке биле и највеће устаничке победе.

Са друге стране, Пећанац је избегавао борбе и мале комитске чете пребацивао у непријатељеву позадину. Браћа Влаховићи, притиснути од надмоћније силе, повлачили су се и прелазили у герилу. Бугари су заузели Прокупље 14. марта, а Аустроугари Куршумлију (16. марта). Још десет дана је трајало сламање устанка; 25. марта Бугарска је прогласила крај операција.

Последице[уреди]

Аустроугари убијају завезане устанике.

Од 5.000-6.000 устаника, половина је убијена. Убијани су и старији људи, жене и деца. Према подацима самих Аустријанаца, побијено је око 20.000 људи.[6] Пећанац и Влаховић су се са 2.500 људи успели склонити.

Без обзира на све мере Бугарске и Аустроугарске, мир се није сасвим вратио ни у Топлицу, ни у друге делове Србије. Слично је било и у Црној Гори - борбе су се наставиле са пролећа 1917, а поред старих чета су настајале нове. Регион дејстава се протезао од Херцеговине до Пирота и на северу до Неготина. Окупаторске снаге су опет вршиле одмазду над цивилним становништвом, али су такође примениле и једну новину: образоване су такозване “противчете”, чији је задатак био да гони одређену чету до уништења. У борбама најуспешнији су били Војновић, Пећанац, браћа Влаховићи и Јован Радовић. Међу њима није било довољно сарадње, а између Војновића и Пећанца су трајала међусобна оптуживања.

Акције комитских чета су трајале целу 1917, без обзира на жртве. Окупационе снаге су успеле да нанесу осетне губитке и да ликвидирају неке вође, а тријумфовале су када је децембра 1917. код села Гргура убијен Коста Војновић. Оружани облик отпора је трајао све до пробоја Солунског фронта.

Окупационе снаге у Србији (у првом реду Бугарска) током целе 1917. су, уз све већ коришћене мере, примењивале одмазде за комитске акције, а настављено је и са интернирањем цивилног становништва. Све је то доводило до смањења бројног стања становништва и његове привредне снаге. Према подацима Црвеног крста Аустроугарске, крајем 1917. у Немачкој је било 34.000 српских ратних заробљеника, у Аустроугарској 93.500, а у Бугарској 35.000. Према истом извору, број интернираних цивила у Немачкој је био око 2.000, у Аустроугарској око 77.000, а у Бугарској око 100.000.[7] Јабланички комитски покрет и устаничке мање војне чете и групе, око 300 устаника, одржали су се у планинама – на Кукавици, Мајдану, Соколовици, Радану, Петровој гори иПасјачи. После пропасти устанка, 11. јуна 1917. године извршена је кадровска реорганизација Јабланичког комитског одреда. Уместо Милинка Влаховића, за команданта јепостављен поручник Димитрије Беговић, за начелника штаба поп Димитрије Димитријевић, а за ађутанта доктор Божидар Поповић Божа.Овако формиране јединице јабланичких четника суводиле од 13. марта до децембра 1917. и јануара 1918. године 32 мање и веће борбе са бугарским јединицама. У тим борбама храбро су погинули четовође: Тошко Влаховић и Димитрије Беговић као и велики број храбрих јабланичана. Преживели јабланички устаници учествовали су у завршним операцијамасрпске војске, септембра и октобра 1918. године, приликом ослобађања српских крајева.После угушења Јабланичко - топличког устанка, бугрске окупационе власти у јабланичком срезу примениле су до тада нечувене репресалије над цивилним становништвом. Да би уништили комитски покрет и устаничке чете, Бугари су у јабланичком срезу применили систем сабирних логора,депортовања устаника и „сумњивих и непознатих“ лица узаробљеничке казамате у Бугарској. У Јабланици бугарске окупационе власти формирале су 50 већих и мањих логора, и то: у Горњој Јабланици 28, у Пустој Реци 12 и Доњој Јабланици 10 логора. Највећи сабирни логор за целу Горњу Јабланицу био је смештен у Пустом Шилову, а његов командант је био пуковник Павлов као и војвода Мартинов,помоћни логори били су још и у Тулару, Реткоцеру, Доњем Гајтану, Сијаринској Бањи и Медвеђи. У Доњој Јабланици највећи логори су били у Лебану, Бошњацу, Ждеглову,Коњину, Клајићу и Бувцу а мањи у околним селима изасеоцима. Већи сабирни логори били су: у Ивањи, Боринцу,Житном Потоку, Бојнику, Придворици, Горњем Бријању иБрестовцу. За устаничка јабланичка села и устаничке породице Бугари су установили и посебне логоре у Лесковцу, Приштини,Нишу, Куманову, Мирошевцу, Јашуњи и другим оближњим местима у којима су депортовали породице из Јабланице и Пусте Реке.У њима су Бугари стрељали 872 лица.По наређењу бугарских војвода Ицка, Розова, Тодорова, Варне, Танеа, Мартинова и пуковника Павлова у јабланичкој Стубли стрељано је 360, у Тулару 192, у Реткоцеру 53, у Пустом Шилову 24 устаника извише јабланичких села. Под бугарским вешалима умрло је 20устаника и жена, живо спаљено 27 лица, од тога две жене ичетворо деце, затим заклано 173 Срба, од тога 153 устаника, 12 жена и 8 деце. У сабирном логорима Бугари су батинали 4.229лица, од тога 1.847 мушкараца, 1.759 жена и девојака, и 303 детета. Под њиховим батинама, тојагама, колчевима,корбачевима и кундацима умрло је 117 Срба. У логорима Бугари су силовали преко 2.000 удовица, удатих жена и девојака. Чак су силовали и девојчице од 8 до 13 година.Српски народ Лесковачког краја за време бугарске окупације 1915 – 1918. године патио је не само од бугарског терора, стрељања, батинања и мучења, већ и од несносне гладии од опаких болести. Од глади и ратних болести умрло је 1.250 мушкараца, жена и деце, од тога, 461 од запаљења плућа, 332 од тифуса, 100 од туберкулозе, 140 од шарлаха, 58 од грипа, 40 од богиња, 18 од колере, 22 од изнемоглости, 19 од срчаног стреса од страха, 13 од дифтерије, 10 од нервних стресова, 4 од катра, као и од маларије и других болести. Највише је помрло мале деце. У медвеђској општини 1917. умрло је 55 деце, од тога 21 од запаљења плућа.[5]

Референце[уреди]

  1. ^ Milivoje Perović, Toplički ustanak, Beograd 1972.
  2. ^ Поповић (2000), стр. 63.
  3. ^ Поповић (2000), стр. 65.
  4. ^ Поповић (2000), стр. 66.
  5. ^ а б в Страдање Лесковчана у Првом светском рату,Милован Цветковић,Семинарски рад 2012- ментор Проф. Др Момчило Павловић
  6. ^ Поповић (2000), стр. 88.
  7. ^ Поповић (2000), стр. 89.

Литература[уреди]

  • Perović, Milivoje (1971). Toplički ustanak 1917. Slovo ljubve. 
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Лесковачки крај у Првом светском рату - Др Живан Стојковић ,Хранислав Ракћ - Лесковац 1996.

Спољашње везе[уреди]