Миливоје Перовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ
Milivoje Perović.jpg
Миливоје Перовић
Датум рођења (1912-10-05)5. октобар 1912.
Место рођења Мала Браина, код Медвеђе
 Краљевина Србија
Датум смрти 29. децембар 1975.(1975-12-29) (63 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Професија доктор права
Члан КПЈ од 1944.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Одликовања
Партизанска споменица 1941.

Миливоје Перовић (Мала Браина, код Медвеђе, 5. октобар 1912Београд, 29. децембар 1975), доктор правних наука, књижевник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник НР Србије.

Биографија[уреди]

Рођен је 5. октобра 1912. године у селу Мала Браина, код Медвеђе. Потицао је из многочлане породице Луке Перовића, пореклом из Цуца, на граници Црне Горе и Херцеговине, чија се породица у Горњу Јабланицу доселила након Берлинског конгреса, 1878. године. Након ослобођења ових крајева од Турака, у овај крај су се доселиле читаве фамилије и породице из разних крајева Црне Горе. Лука је у новом крају добио посао војника-граничара и настанио се у Малој Браини, где је добио земљу. Овде је изродио седморо деце — пет ћерки и двојицу синова Миливоја и Мирка.[1]

Основну школу завршио је у Тулару код Медвеђе, а гимназију је похађао у Гњилану, Приштини, Врању, Суботици и Лесковцу. Правни факултет завршио је у Београду 1937. године. Након студија се запослио као адвокатски приправник код лесковачког адвоката Саве Луковића. Упоредо са адвокатуром, бавио се и новинарством, па је био извештач листа „Политика” из Лесковца.[1] Године 1940. је докторирао из области економских наука.[2]

У Лесковцу је извесно време био председник Народног универзитета и стални дописник „Политике“, а после је прешао у Београд, где се у потпуности посветио новинарству, активним радом у „Политиици”. Бавио се и политиком и био је члан Демократској странци Љубе Давидовића. Почетак Другог светског рата у Југославији, га је затекао у Београду, где је преживео шестоаприлско бомбардовање.[1]

Након окупације се вратио у родни крај, где се повезао са Народноослободилачким покретом (НОП). Још са универзитета је познавао неке комунисте коју су у Јабланици подизали устанак, па им се заједно са братом Мирком придружио. У току Народноослободилачког рата налазио се на разним дужностима, а између осталог је био и командант Четврте српске бригаде. Новембра 1943. године је био изабран за члана Окружног Народноослободилачког одбора за Јабланицу и Топлицу. У току 1944. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Новембра 1944. године био је демобилисан у чину мајора и прешао је на политичке дужности. Био је већник Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС), а 18. новембра 1944. године је био именован за повереника за привреду при Председништву АСНОС-а. Када је 7. априла 1945. године Народна Влада Србије био је именован за повереника индустрије и рударства.[1]

Након завршетка рата, на кратко је био пребачен у дипломатску службу и био је најпре саветник амбасаде ФНРЈ у Лондону, а потопм потпредседник Репарационе комисије. Потом се налазио се на разним друштвено-политичким дужностима. Био је директор Управе материјалне резерве, државни секретар за финансије и државни секретар за правосуђе НР Србије и уредник Радио Београда.[3]

Године 1958. напустио је све државне функције и изчланио се из Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Потом се посветио адвокатури и писању. Као адвокат стекао је велики углед и важио је за једног од најбољих југословенских адвоката. Био је бранилац на неким од највећих судских процеса у Југославији, а учествовао је и у судским процесима у иностранству. Посебно се истакао као бранилац новинара, који су били кривично гоњени због писања у штампи. [1]

Умро је 29. децембра 1975. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.[3] Такође је био добитник и многих награда и признања, међу којима је и Октобарска награда Лесковца.

Књижевна дела[уреди]

Написао је и објавио преко 20 романа и хроника. Његов књижевни опус започео је 1952. године књижевно-историографском књигом Хроника и Пустој Реци, а затим се развијао у два смера — историографском и белетристичком. Написао је три верзије књиге о Топличком устанку из 1917. године, прву 1954, другу 1959. и трећу 1971. године којој је дао коначни назив Топлички устанак 1917. Такође, се као историографичар истакао књигама Хроника о Ћићку из 1959. и Србија у НОБ - југ Србије, из 1962. године. Написао је и једну књигу приповедака и десет романа — први романа Големаши написао је 1955, а последњи Моравски летопис 1976. године.[1][2]

  • Дела Миливоја Перовића:
    • Долином Јужне Мораве, 1952. година
    • Хроника о Пустој Реци, 1951. година
    • Устанак на југу Србије 1917, 1954. година
    • Големаши, роман из 1955. године
    • Бели квадрати, роман из 1957. године
    • Топлички устанак, 1956. година
    • Бели квадрати, роман из 1957. године
    • Поред Мораве, збирка приповдака из 1958. године
    • Седам ока земље, роман из 1959. године
    • Хроника о Ћићку, 1959. година
    • Србија у НОБ - јужна Србија, 1962. година
    • Планина Влајина, роман из 1962. године
    • Вуци из Жуте Реке, збирка приповедака из 1964. године
    • Град на Морави, роман из 1965. године
    • Четири Мујове војске, роман из 1966. године
    • Дан осми, роман из 1968. године
    • Последњем броду, роман из 1971. године
    • Топлички устанак 1917, 1971. година
    • Моравски летопис, роман из 1976. године

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1957. 
  • Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1970.