Џин (пиће)

С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе, погледајте Џин (вишезначна одредница).
Џин
Избор флашираних џинова у продаји (Џорџија, Сједињене Државе, 2010.)
ТипДестилирано алкохолно пиће
Уведен11. век
Алкохол по запремини35–60%
Доказ (САД)70–140°
бојаПрозрачан
СастојциЈечам или друге житарице, бобице клеке
Сродни продуктиЖеневер
Џин

Џин (енгл. gin) је алкохолно пиће добијено дестилацијом клекиних бобица (Juniperus communis) и других биљака, као што су разне траве, семена, бобице и корење.[1][2] Енглески џин (најчешћа подврста) је добијен на бази 75% кукуруза, 15% јечменог квасца и 10% других житарица. Најчешће се служи са ледом, лиметом (зеленим лимуном) и у комбинацији са тоником.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Назив џин је скраћени облик старије енглеске речи genever,[3] која је повезана са француском речју genièvre и холандском речју jenever. Све оне ултиматно потичу од juniperus, латинског за клеку.[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло: помињања из 11. и 13. века[уреди | уреди извор]

Најраније познато писано спомињање женевера појављује се у енциклопедијском делу из 13. века Der Naturen Bloeme (Бриж), а најранији штампани рецепт за женевер датира из дела Een Constelijck Distileerboec (Антверпен) из 16. века.

Монаси су га користили за дестилацију оштрих, ватрених, алкохолних тоника, од којих је један био дестилован од вина натопљеног бобицама клеке. Правили су лекове, па отуда и клека. Као лековита биљка, клека је вековима била суштински део лекарског прибора: Римљани су палили гране клеке ради прочишћавања, а лекари су током куге клеком пунили кљунове својих маски против куге да би их наводно заштитили од црне смрти. Широм Европе апотекари су делили тоник од клеке за кашаљ, прехладу, болове, натегнуће, руптуре и грчеве. Ово су били популарни лек за све, мада су неки мислили да су ова тоник-вина мало превише популарна и да су се конзумирала ради уживања, а не у медицинске сврхе.[5]

17. век[уреди | уреди извор]

Лекару Францискус Силвиус су погрешно приписане заслуге за проналазак џина средином 17. века,[6] иако је постојање женевера потврђено у драми Филипа Масингера Милански војвода (1623), када је Силвиус имао око девет година. Даље се тврди да су енглески војници који су пружили подршку у Антверпену против Шпанаца 1585. године, током Осамдесетогодишњег рата, већ пили женевер због његовог умирујућег дејства пре битке, од чега се верује да потиче и термин холандска храброст.[7][8]

До средине 17. века, бројни мали холандски и фламански дестилатори су популаризовали поновну дестилацију алкохолног пића од сладног јечма или сладног вина са клеком, анисом, кимом, коријандером, итд,[9] који су се продавали у апотекама и користили за лечење медицински проблеми као што су болести бубрега, лумбага, стомачне болести, камен у жучи и гихта. Џин се појавио у Енглеској у различитим облицима почетком 17. века, а у време рестаурације Стјуарта, накратко је оживео. Џин је постао много популарнији као алтернатива брендију, када су Вилијам III, II и I и Мери II постали косусуверени Енглеске, Шкотске и Ирске након што су предводили Славну револуцију.[10] Нарочито у сировим, инфериорним облицима, већа је била вероватноћа да ће бити зачињен терпентином.[11] Историчарка Анђела Макшејн описала га је као „протестантско пиће“ јер је његов успон донео протестантски краљ, подстичући своје армије у борби против католика Ираца и Француза.[12]

18. век[уреди | уреди извор]

Хогартов Џин Лејн (настао 1750–1751).

Конзумација џина у Енглеској значајно је порасла након што је влада дозволила нелиценцирану производњу џина, а истовремено је наметнула велику царину на сва увезена жестока пића као што је француски бренди. Ово је створило веће тржиште за јечам лошег квалитета који није био погодан за прављење пива, и током 1695–1735 хиљаде џин-радњи се појавило широм Енглеске, у периоду познатом као џин лудило.[13] Због ниске цене џина, у поређењу са другим пићима доступним у исто време, и на истој географској локацији, сиромашни су почели да редовно конзумирају џин.[14] Од 15.000 локала за пиће у Лондону, не укључујући кафиће и продавнице чоколаде за пиће, више од половине су биле џин продавнице. Пиво је задржало здраву репутацију, јер је често било безбедније пити кувано пиво него нечисту обичну воду.[15] Џин је, међутим, окривљен за различите друштвене проблеме, и можда је био фактор у већој стопи смртности која је стабилизовала раније растућу популацију Лондона.[10] Репутацију ова два пића илустровао је Вилијам Хогарт у својим гравурама Beer Street and Gin Lane (1751), које је Би-Би-Си описао као „вероватно најмоћнији постер против дроге икада замишљен“.[16] Негативна репутација џина опстаје и данас у енглеском језику, у терминима као што су gin mills или америчка фраза gin joints за описивање лоших барова, или натопљени џином за пијанце. Епитет мајчина руина је уобичајено британско име за џин, чије је порекло предмет текућих дебата.[17]

У Лондону почетком 18. века, много џина је легално дестилисано у стамбеним кућама (процењено је да је 1726. било 1.500 стамбених дестилерија) и често је био ароматизован терпентином да би се створиле смоласте дрвене ноте поред клеке.[18] Још 1913. године, Вебстеров речник наводи без даљег коментара, „'обични џин' је обично ароматизован терпентином".[11]

Холандски или белгијски џин, такође познат као женевер или геневер, еволуирао је од алкохолних пића од винског слада и знатно је другачије пиће од каснијих стилова џина. Шидам, град у провинцији Јужна Холандија, познат је по својој историји која производње женевера. Исто за Хаселт у белгијској покрајини Лимбург. Стари (oude) стил женевера остао је веома популаран током 19. века, где су се у популарним америчким водичима за бармена пре прохибиције називао холандским или женевским џиновима.[19]

19–20 век[уреди | уреди извор]

Гравура Џорџа Крукшенка Продавница џина (1829).

Проналазак и развој колоне за дестилацију (1826. и 1831)[20] учинио је дестилацију неутралних алкохолних пића практичном, омогућавајући тако стварање „лондонског сувог“ стила који је еволуирао касније у 19. веку.

Национални Женевер музеји налазе се у Хаселту у Белгији, и Шидаму у Холандији.[21]

21. век[уреди | уреди извор]

Од 2013. године, џин је био у периоду успона широм света,[22] са многим новим брендовима и произвођачима који су ушли у категорију што је довело до периода снажног раста, иновација и промена. Недавно су популаризовани ликери на бази џина, који су досегли тржиште ван оних на којима се традиционално пије џин, укључујући „ружичасти џин“ са укусом воћа и обично обојен,[23] џин од рабарбаре, зачињен џин, љубичасти џин, џин од крваве поморанџе и џин са трњинама. Растућа популарност и неконтролисана конкуренција довели су до тога да потрошачи помешају џин са ликерима од џина, а многи производи прелазе, померају или крше границе утврђених дефиниција у периоду настанка индустрије.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ E.U. Definitions of Categories of Alcoholic Beverages 110/2008, M(b), 2008 
  2. ^ Definitions ("Standards of Identity") for Distilled Spirits, Title 27 of the U.S. Code of Federal Regulations, Chapter 1, Part 5, Section 5.22 ,(c) Class 3, Архивирано из оригинала 07. 01. 2016. г., Приступљено 17. 01. 2022 
  3. ^ „Gin”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2020-03-22. г. 
  4. ^ For etymology of genever, see „Genever”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2019-12-21. г. . For genièvre, see „Genièvre”. Ortolang (на језику: француски). CNRTL. Приступљено 2018-10-13. . For jenever, see De Vries, Jan (1997). „Jenever”. Nederlands Etymologisch Woordenboek (на језику: холандски). Brill. стр. 286. ISBN 978-90-04-08392-9. Приступљено 2018-10-13. .
  5. ^ The scandalous history of gin: the story behind everyone's favourite spirit, Приступљено 1. 1. 2021 
  6. ^ Gin, tasteoftx.com, Архивирано из оригинала 16. 4. 2009. г., Приступљено 5. 4. 2009 
  7. ^ Van Acker - Beittel, Veronique (јун 2013), Genever: 500 Years of History in a Bottle, Flemish Lion, ISBN 978-0-615-79585-0 
  8. ^ Origins of Gin, Bluecoat American Dry Gin, Архивирано из оригинала 13. 2. 2009. г., Приступљено 5. 4. 2009 
  9. ^ Forbes, R. J. (1997). A Short History of the Art of Distillation from the Beginnings up to the Death of Cellier Blumenthal. Brill Academic Publishers. 
  10. ^ а б Brownlee, Nick (2002). „3 – History”. This is alcohol. Sanctuary Publishing. стр. 84—93. ISBN 978-1-86074-422-8. 
  11. ^ а б „Gin (definition)”. Приступљено 6. 10. 2014. 
  12. ^ BRAGG, MELVYN. TILLOTSON, SIMON. (2018). IN OUR TIME : the companion. [Place of publication not identified]: SIMON & SCHUSTER LTD. стр. 16. ISBN 978-1-4711-7449-0. OCLC 1019622766. 
  13. ^ „The Gin Craze, In Our Time - BBC Radio 4”. BBC. 
  14. ^ Defoe, Daniel (1727). The Complete English Tradesman: In Familiar Letters; Directing Him in All the Several Parts and Progressions of Trade ... Calculated for the Instruction of Our Inland Tradesmen; and Especially of Young Beginners (на језику: енглески). Charles Rivington. „... the Distillers have found out a way to hit the palate of the Poor, by their new fashion'd compound Waters called Geneva” 
  15. ^ White, Matthew. „Health, Hygiene and the Rise of 'Mother Gin' in the 18th Century”. Georgian Britain. British Library. Архивирано из оригинала 28. 04. 2023. г. Приступљено 6. 8. 2017. 
  16. ^ Rohrer, Finlo (28. 7. 2014). „When gin was full of sulphuric acid and turpentine”. Приступљено 28. 7. 2014. 
  17. ^ „Origin of the phrase "mother's ruin?"”. English Language and Usage. Приступљено 18. 1. 2016. 
  18. ^ „Distil my beating heart”. The Guardian. London. 1. 6. 2002. Приступљено 3. 5. 2010. 
  19. ^ Johnson, Harry; "Harry Johnson's New and Improved Bartender's Manual; 1900.";
  20. ^ „Coffey still – Patent Still – Column Still: a continuous distillation”. StillCooker & Friends. Приступљено 29. 3. 2013. 
  21. ^ „Nationaal Jenevermuseum Hasselt (Hasselt) - Visitor Information & Reviews - WhichMuseum”. whichmuseum.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-17. 
  22. ^ „Google Trends”. Google Trends. Архивирано из оригинала 2021-12-15. г. Приступљено 2019-01-24. 
  23. ^ Naylor, Tony (2018-12-06). „Pink gin is booming – but here's why many purists loathe it”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2019-01-24. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Deegan, Grant (1999). „From the Bathtub to the Boardroom: Gin and Its History”. MY2K: Martini 2000. 1 (1). Архивирано из оригинала 2004-10-22. г. 
  • Dillon, Patrick (2002). The Much-Lamented Death of Madam Geneva: The Eighteenth-Century Gin Craze. London: Headline Review. ISBN 978-0-7472-3545-3. 
  • Williams, Olivia (2015). Gin Glorious Gin: How Mother's Ruin Became the Spirit of London. London: Headline. ISBN 978-1-4722-1534-5. 
  • Baeumer, Ludwig, "Protection of Geographical Indications under WIPO Treaties and Questions Concerning the Relationship Between Those Treaties and the TRIPS Agreement," in Symposium on the Protection of Geographical Indications in the Worldwide Context (held in Eger, Hungary, October 24/25, 1997), WIPO publication No. 760(E), Geneva, 1999.
  • Bramley, Cerkia, Estelle Biénabe, and Johann Kirsten, "The Economics of Geographical Indications: Towards a Conceptual Framework for Geographical Indication Research in Developing Countries," in The Economics of Intellectual Property, WIPO, 2009.
  • Giovannucci, Daniele et al., Guide to Geographical Indications, Linking Products and their Origins, International Trade Centre (ITC), Geneva, 2009.
  • Rangnekar, Dwijen, The Socio-Economics of Geographical Indications: A Review of Empirical Evidence from Europe, UNCTAD-ICTSD Project on IPTs and Sustainable Development Series, Issue Paper 8, 2004.
  • Vandecandelaere, Emilie et al., Linking People, Places and Products, jointly published by the Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO) and SINER-GI, FAO, 2009.
  • United Nations Industrial Development Organization (UNIDO), Adding Value to Traditional Products of Regional Origin: A Guide to Creating a Quality Consortium, Vienna, 2010.
  • World Trade Organization (WTO), "Review under Article 24.2 of the Application of the Provisions of the Section of the TRIPS Agreement on Geographical Indications," WTO document IP/C/W/253/Rev.1, 2003.
  • WIPO: SCT/3/6: Geographical Indications.
  • WIPO: SCT/5/3: Conflicts between Trademarks and GIs, Conflicts between Homonymous
  • WIPO: GIs.SCT/8/4: Geographical Indications, Historic Background, Nature of the Right, Existing Systems of Protection, Obtaining Protection in Other Countries.
  • WIPO: SCT/9/4: The Definition of Geographical Indications.[1]
  • Licensed to Sell: The History and Heritage of the Public House, Geoff Brandwood, Andrew Davison, Michael Slaughter. ISBN 1-85074-906-X
  • Palaces of Pleasure: From Music Halls to the Seaside to Football, How the Victorians Invented Mass Entertainment, (2019) Lee Jackson. Yale University Press. ISBN 0-30025-478-4
  • Jackson, Lee (2019). Palaces of Pleasure: From Music Halls to the Seaside to Football, How the Victorians Invented Mass Entertainment (на језику: енглески). Yale University Press. стр. 6. ISBN 978-0-300-24509-7. 
  • Ltd, The Financial Times. „Pensions Expert - News, analysis and comment on UK workplace pension schemes”. 
  • „Yachts Going on (From Bournemouth Echo)”. Архивирано из оригинала 2007-09-27. г. Приступљено 2007-02-05. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Џин на Викимедијиној остави.
Икона за клице

Овај чланак везан за храну и/или кулинарство је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

  1. ^ World Intellectual Property Organization (2021). „Geographical indications An introduction, 2nd edition”. www.wipo.int (на језику: енглески). doi:10.34667/tind.44179. Приступљено 2021-09-13. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џин_(пиће)&oldid=27554784”