Анис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Pimpinella anisum
Koehler1887-PimpinellaAnisum.jpg
Илустрација из 1897. године[1]
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Биномијално име
Pimpinella anisum
Синоними[2]

Анис (лат. Pimpinella anisum), познат још и као аниш, анасон, слатки јанеж, слатки коморач, слатки копар и слатки кумин, је једногодишња, зељаста биљка која израсте од 0,5 до 1 метра висине. Расте у Средоземљу.

Особине[уреди]

  • Има гранату, меким, пахуљастим длачицама покривену шупљу стабљику. Стабљика почиње да се грана на 2/3 висине
  • Цветови су бели, распоређени у штитасте цвасти. Латице су прекривене ситним длачицама. Расту у китама у облику изврнутог сунцобрана. Садрже ароматично уље, тако да имају пријатан мирис.
  • Листови се при дну састоје од 3 округласто урезана листића, средњи листови су прстенасти, а горњи уско крпасто раздељени.
  • Плод је јајастог облика, према врху сужен, а са страна мало стиснут, дугачак 3 до 6 милиметара. Боја плода је светло зеленосива. Плод (семе) се употребљава и као зачин и као лек.
  • Корен је танак и вретенаст.

Лековити делови биљкесу плод, односно зрело семе које се скупља само по сувом времену.

Лековито деловање[уреди]

Семе аниша делује против надимања, умирује грчеве, јача желудац и поспешује варење и одвод штетних сокова из организма. Такође чисти крв и јача живце. Чисти од слузи плућа, желудац и бубреге, јача пробавне органе, поправља неуредну менструацију и отклања несаницу.

Такође се користи у производњи колача и слаткиша, козметичких производа и производњи ликера. Употребљава се и у производњи алкохолних пића (мастика).

Прави анис се данас употребљава тек у незнатним количинама јер га је потиснуо звездасти анис који има мирис и укус аниса, али ботанички није ни у каквој вези са њим. Сличног мириса је и лофант.

Узгој[уреди]

Семе биљке се сади у априлу, а плод скупља крајем августа. Плод сам опада, а сазрева неравномерно. Принос је око 1t/ha.[3]

Први пут анис се помиње на египатском папирусу који се датира на око 1500 година п. н. е.

Западне кухиње већ дуго користе анис за укус јела, пића и слаткиша. Реч се користи и за врсту биљке и за њен окус сличан сладићима. Најснажнија компонента укуса етеричног уља аниса, анетола, налази се у анису и невезаном зачину који је аутохтон за северну Кине,[4] званог звездасти анис (Illicium verum), који се широко користи у јелима јужне, југоисточне и источне Азије. Звездасти анис је знатно јефтинији за производњу и постепено је заменио P. anisum на западним тржиштима. Док се раније произвођен у већим количинама, до 1999. године светска производња етарског уља аниса износила је само 8 тона, у поређењу са 400 тона звездастог аниса.[5]

Композиција[уреди]

Анисово етерично уље у бочици од чистог стакла

Као и свих зачина састав аниса знатно варира у зависности од порекла и начину узгоја. Ово су типичне заступљености главних састојка.[6]

Влага: 9–13%
Протеин: 18%
Масне киселине: 8–23%
Етерично уље: 2–7%
Скроб: 5%
Безазотни екстракт: 22–28%
Сирова влакна: 12–25%

Специфично, производи од анисових семенки такође требају да садрже више од 0,2 милилитра испарљивог уља на 100 грама зачина.[7]

Етерично уље[уреди]

Анисово етерично уље се може добити из плодова било парном дестилацијом или екстракцијом помоћу суперкритичног угљен диоксида.[8] На принос етеричног уља утичу услови узгоја[9] и процес екстракције, при чему је екстракција суперкритичним гасом ефикаснија.[8] Без обзира на метод изолације, главна компонента уља је анетол (80–90%), са мањим компонентама укључујући 4-анисалдехид, естрагол и псеудоизоеугенил-2-метилбутират, између осталих.[10] Анетол је одговоран за карактеристичан мирис и укус аниса.[11]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ from Franz Eugen Köhlae, Köhlae's Medizinal-Pflanzen, 1897
  2. ^ The Plant List, Pimpinella anisum L.
  3. ^ Ashurst 1999, стр. 33.
  4. ^ Peter, K. V. (2004). Handbook of Herbs and Spices. Woodhead Publishing. стр. 290. ISBN 978-1-85573-721-1. 
  5. ^ Philip R. Ashurst (1999). Food Flavorings. Springer. стр. 33. ISBN 978-0-8342-1621-1. 
  6. ^ J.S. Pruthi: Spices and Condiments, New Delhi: National Book Trust (1976), p. 19.
  7. ^ Branch, Legislative Services. „Consolidated federal laws of canada, Food and Drug Regulations”. laws.justice.gc.ca (на језику: енглески). Приступљено 2018-07-19. 
  8. 8,0 8,1 Pereira, Camila G.; Meireles, M. Angela A. (септембар 2007). „Economic analysis of rosemary, fennel and anise essential oils obtained by supercritical fluid extraction”. Flavour and Fragrance Journal. 22 (5): 407—413. doi:10.1002/ffj.1813. 
  9. ^ Zehtab-salmasi, S.; Javanshir, A.; Omidbaigi, R.; Alyari, H.; Ghassemi-golezani, K. (мај 2001). „Effects of water supply and sowing date on performance and essential oil production of anise (Pimpinella anisum L.)”. Acta Agronomica Hungarica. 49 (1): 75—81. doi:10.1556/AAgr.49.2001.1.9. 
  10. ^ Rodrigues, Vera M.; Rosa, Paulo T. V.; Marques, Marcia O. M.; Petenate, Ademir J.; Meireles, M. Angela A. (март 2003). „Supercritical Extraction of Essential Oil from Aniseed using sCO2: Solubility, Kinetics, and Composition Data”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 51 (6): 1518—1523. PMID 12617576. doi:10.1021/jf0257493. 
  11. ^ Jodral, Manuel Miro. Illicium, Pimpinella and Foeniculum. CRC Press, 2004. pp. 205

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Анис на Викимедијиној остави