Аир
Аир | |
---|---|
Светска баштина Унеска | |
Званично име | Резервати природе планине Аир и пустиња Тенере |
Место | Нигер |
Координате | 18° 16′ 37″ С; 7° 59′ 58″ И / 18.27692° С; 7.99942° И |
Површина | 84.000 km2 (9,0×1011 sq ft) |
Критеријум | природна: vii, ix, x |
Референца | 573 |
Упис | 1992. (15. седница) |
Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/573 |
Аир (тамашек језик: Ayăr, хауса језик: Azbin /Abzin) је троугласти планински венац у северном Нигеру који се пружа правцем север-југ 1500 m изнад пустиње Тенере (Сахара). Просечна висина му је од 500 до 900 m, а највиши плаински врх је Идоукалн-Тагес 2022 m на планини Багзане. Део екорегије западносахарских планинских сушних шума, они се уздижу на више од 1.800 m (5.900 ft) и простиру се на 84.000 km2 (32.000 sq mi).[1]
На североистичној страни масива ветрови стварају пешчане дине високе до 400 m, а на западној страни се налазе многи планински вади. У многим оазама номадски бораве Туарези, а најпознатије оазе су Тамија, Иферуан и Табелот. На западним обронцима масива налазе се рудници уранијума Арлит.
Његова сахелска клима погодију развоју разних биљних и животињских врста (чак и средоземних врста на одређеној висини), пастирских и сточарских друштава, те обилује геолошким и археолошким локалитетима. На овом подручју се налазе многа праисторијска археолошка налазишта[2]. Због тога је Резерват природе Аир планине, заједно са Резерватом природе пустиње Тенере уписан на УНЕСКО-в списак Светске баштине 1992. године, а већ следеће године је доспео на Списак угрожених места Светске баштине због опадања броја заштићених врста и општег губитка вегетације услед војних сукоба побуњених Туарега и грађанских немира[3].
Међу 165 врста биљака типичне су дивља маслина и сирак, а од животиња овде има станиште око 40 врста сисара и 18 врста гмизаваца. До 1980-их ту су имале станиште и угрожене врсте као што су: газела дама, газела доркас, берберска овца, адакс антилопа, ној и афрички дивљи пас, али је људским деловањем њихово станиште непознато, ако уопште и постоји[4].
Геологија[уреди | уреди извор]
Прекамбријске до кенозојске планине Аир састоје се од пералкалних гранита који изгледају тамне боје (што је неуобичајено, јер је већина гранитних маса светлих тонова на пољу). У пустињи Сахаре, такве планине се често истичу оштрим рељефом као топографска узвишења усред низија прекривених песком.[5] Терен се састоји од високих платоа, планинских ланаца и широких, пешчаних долина и сезонских вадија у којима су некада биле реке. Подручја ових дубоких, често укрштаних, долина такође садрже водене наслаге глине и муља. Подземни водотокови у неким од ових долина и даље пружају оазу током целе године и сезонску вегетацију.
Саме планине Аир се састоје од девет готово кружних масива који се уздижу из стеновите висоравни, омеђене пешчаним динама и равницом пустиње Тенере на истоку. Масив је висораван која се састоји од ерозионе површине субкамбрија на преткамбријским метаморфним стенама, испрекиданим низом равних врхова гранитних интрузија, који укључују планину Идукалн-Тагес (највиша тачка Нигера на 2022 m),[6] планину Тамгак (1988 m), планину Гребон (1944 m),[7] Адрар Боус, Фадеј, Чириет, Тагмерт, Агуерагуер, Такалоукоузет и Гоундај.
Масив садржи вулканске карактеристике укључујући изумрлу калдеру Аракао, кенозојске токове лаве састава од хавајита до трахита, вулканске купе, прстенове од туфа и један од највећих система прстенастих насипа на свету.[8] У Ајзоузаоенехеу се налазе мермерне Плаве планине, а доња долина Загадо окружена је белим мермерним брдима. Јединице карбонског пешчара и угља у басену Јулемеден, западно од масива, садрже минерализацију уранијума која потиче из гранита масива.[9]
Клима[уреди | уреди извор]
Због своје надморске висине (у просеку између 500 и 900 m) и упркос малим падавинама (50 до 160 mm/годишње на нижој висоравни), Аир чини зелену област у поређењу са околним пустињама, посебно после августа–септембра сезонске кише. Клима је класификована као Сахел, као и она у регионима на југу. Док су планине углавном без вегетације, суве долине вади реке (познате по хауском термину „Кори“) каналишу и држе кишницу у гуелтама (каменим базенима, попут оног у близини града Тимија), стварајући оазе које обезбеђују храну за животиње, а у неким областима могућа је и пољопривреда. Висока висораван Багзане у централном Аиру посебно обезбеђује адекватне падавине за интензивну пољопривреду. Друге, протране области у региону су потпуно лишене биљног света и својим вулканским избочинама и стеновитим пољима представљају онострани изглед.
Вегетација[уреди | уреди извор]
Више од 430 васкуларних врста је до сада забележено у планинама Аир..[10] Локација Аира као јужног продужетка планинског ланца Хогар чини га везом између сахарске и сахелске флоре.[11] Међутим, присуство планина до 2000 m висине ствара локално повољне услове за неколико врста Суданске зоне и Медитеранске зоне.[12]
Током 20. века низ научних мисија у Аиру је омогућио да се идентификује већина биљних врста које се развијају у Аиру[13][14][10] Vachellia tortilis, subsp. raddiana (afagag) и Balanites aegyptiaca (aborak) су међу најчешћим врстама дрвећа у међупланинском појасу. У близини привремених река по имену корис, врсте попут Vachellia nilotica, Faidherbia albida и палме Hyphaene thebaica коегзистирају са сортама урме (Phoenix dactylifera). Озбиљне суше и велика аридност учинили су међупланинску зону Аира посебно тешким местом за развој биљака.[12] Додатно присуство домаћих биљоједа довело је до озбиљног дефицита у регенерацији дрвећа, што је наведено као велики еколошки проблем.[15] Уочено је да се регенерација дрвећа појачава чим су саднице дрвећа заштићене великим грмовима честе траве Panicum turgidum.[16] Ова позитивна интеракција између биљака представља обећавајуће средство за рестаурацију које може да користи локално становништво.
Ова планинска подручја су документована у веома малој мери. На висоравнима су описане тропске врсте дрвећа мање отпорне на сушу, међу којима су Fabaceae Senegalia laeta и Vachellia seyal.[13] Квезел[17] је приметио присуство ретког ендемског таксона повезаног са маслином у северном сектору Аира. Недавно је овај таксон, Olea europaea subsp. laperrinei, пронађен у другим планинама Аира: оне веома изоловане, мале популације представљају јужну границу дистрибуције врста.[18]
Студија вођена на падинама највишег врха Аира, планине Идоукалн-Тагес (2022 m надморске висине), идентификовала је биљне врсте које никада раније нису биле пописане у Нигеру.[19] Међу њима, Pachycymbium decaisneanum, Cleome aculeata, Echinops mildbraedii и Indigofera nummularia су тропске врсте са релативно ниском отпорношћу на водени стрес, док Silene lynesii, Tephrosia elegans, и Echinops mildbraedii имају сахарско-медитеранску распрострањеност. Три папрати су први пут пронађене у Аиру недавно, Cheilanthes coriacea, Actiniopteris radiata, и Ophioglossum polyphyllum, што сугерише да би папрати могле бити склоније развоју у сушним срединама него што се обично предлаже.[20] Сви ови подаци сведоче о изразитој планинској климатској специфичности у Аиру, са позитивним утицајем на богатство врста и разноврсност врста. Због своје јаке географске изолације унутар сахарске матрице, ове врсте имају високу конзервациону вредност.[19]
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Вулканске стене Багзанеа -
Долина Тимија -
Плаве стене
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Thorp, M. B. (1969). „Some aspects of the geomorphology of the Air Mountains, southern Sahara”. Transactions of the Institute of British Geographers. 47 (47): 25—46. JSTOR 621733. doi:10.2307/621733.
- ^ Shaw, Thurstan; Sinclair, Paul; Andah, Bassey; Okpoko, Alex (1995). The Archaeology of Africa: Food, Metals and Towns. Routledge. ISBN 978-0-415-11585-8.
- ^ „Природни резервати планине Аир и пустиње Тенере на листи угрожене светске баштине”. UNESCO. Приступљено 22. 3. 2011.
- ^ C. Michael Hogan, Painted Hunting Dog: Lycaon pictus Архивирано на сајту Wayback Machine (9. децембар 2010), 2009., GlobalTwitcher.com, ed. N. Stromberg.
- ^ [rst.gsfc.nasa.gov/Sect17/Sect17_3.html Use of Remote Sensing in Basic Science Studies], Section 17, NASA/Primary Author: Nicholas M. Short, Sr. (Site last updated: June 18, 2007).
- ^ „Mont Bagzane, Niger”. Peakbagger.com.: incorrectly calls peak Mont Bagzane. Name of the peak is "Idoukal-n-Taghès", part of the plateau named "Bagzane". Also note, official and international sources believed Mont Greboun to be the highest peak as late as 2001.
- ^ „Mont Greboun, Niger”. Peakbagger.com..
- ^ Paul D. Lowman Jr. VolcanoWorld: Air, Niger Архивирано август 14, 2009 на сајту Wayback Machine. North Dakota and Oregon Space Grant Consortia, administered by the Department of Geosciences at Oregon State University.
- ^ URANIUM GEOLOGY: NIGER, WEST AFRICA Архивирано март 5, 2009 на сајту Wayback Machine, NWT Uranium Corp.
- ^ а б Bruneau de Miré, P. & Gillet, H. 1956. Contribution à l'étude de la flore du massif de l'Aïr – Première partie. Journal d'Agronomie Tropicale et de Botanique Appliquée 3,422–438
- ^ Ozenda, P., 2004. Flore du Sahara, third ed. CNRS, Paris.
- ^ а б Poilecot in Giazzi, F., 1996. Étude initiale – la Réserve Naturelle Nationale de l'Aïr et du Ténéré (Niger) – connaissance des éléments du milieu naturel et humain dans le cadre d'orientations pour un aménagement et une conservation durables – analyse descriptive. MH/E, WWF, UICN, Gland, Suisse, 712 pages
- ^ а б Aubréville, A (1938). „La forêt coloniale – les forêts de l'Afrique occidentale française”. Ann. Acad. Sci. Coloniales. 9: 1—244.
- ^ Peyre de Fabrègues, B. & Lebrun, J.P., 1976. Catalogue des Plantes Vasculaires du Niger. IEMVT, Maisons Alfort
- ^ Fabien Anthelme, Maman Waziri Mato, Dimitri de Boissieu et Franck Giazzi 2006. http://vertigo.revues.org/2224
- ^ Anthelme, F.; Michalet, R. (2009). „Grass-to-tree facilitation in an arid grazed environment (Aïr Mountains, Sahara)”. Basic and Applied Ecology. 10 (5): 437—446. doi:10.1016/j.baae.2008.10.008.
- ^ Quézel, P., 1965. La végétation du Sahara, du Tchad à la Mauritanie. Fischer Verlag, Stuttgart, Germany
- ^ Anthelme, F., Abdoulkader, A. & Besnard, G. 2008. https://doi.org/10.1007%2Fs11258-007-9386-6
- ^ а б Anthelme, F.; Waziri Mato, M.; Maley, J. (2008). „Elevation and local refuges ensure persistence of mountain specific vegetation in the Nigerien Sahara”. Journal of Arid Environments. 72 (12): 2232—2242. Bibcode:2008JArEn..72.2232A. doi:10.1016/j.jaridenv.2008.07.003.
- ^ Anthelme, F.; Abdoulkader, A.; Viane, R. (2011). „Are ferns in arid environments underestimated? Contribution from the Saharan Mountains”. Journal of Arid Environments. 75 (6): 516—523. Bibcode:2011JArEn..75..516A. doi:10.1016/j.jaridenv.2011.01.009.
Литература[уреди | уреди извор]
- Shaw, Thurstan; Sinclair, Paul; Andah, Bassey; Okpoko, Alex (1995). The Archaeology of Africa: Food, Metals and Towns. Routledge. ISBN 978-0-415-11585-8.
- Mortimore, Michael J. (1972). „The Changing Resources of Sedentary Communities in Air, Southern Sahara”. Geographical Review. 62 (1): 71—91. JSTOR 214060. doi:10.2307/214060.
- Decalo, James (1979). Historical Dictionary of Niger. Metuchen, New Jersey and London: Scarecrow Press. ISBN 0-8108-1229-0.
- Fuglestad, Finn (1983). A History of Niger: 1850–1960. Cambridge University Press. ISBN 0-521-25268-7.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Uranium Geology: NIGER, WEST AFRICA, NWT Uranium Corp. Includes technical summation of the geology of the Air Massif and surrounding region.