Аир

Координате: 18° 16′ 37″ N 7° 59′ 58″ E / 18.27694° С; 7.99944° И / 18.27694; 7.99944
С Википедије, слободне енциклопедије
Аир
Аракао
Светска баштина Унеска
Званично имеРезервати природе планине Аир и пустиња Тенере
МестоНигер Уреди на Википодацима
Координате18° 16′ 37″ С; 7° 59′ 58″ И / 18.27692° С; 7.99942° И / 18.27692; 7.99942
Површина84.000 km2 (9,0×1011 sq ft)
Критеријумприродна: vii, ix, x
Референца573
Упис1992. (15. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/573

Аир (тамашек језик: Ayăr, хауса језик: Azbin /Abzin) је троугласти планински венац у северном Нигеру који се пружа правцем север-југ 1500 m изнад пустиње Тенере (Сахара). Просечна висина му је од 500 до 900 m, а највиши плаински врх је Идоукалн-Тагес 2022 m на планини Багзане. Део екорегије западносахарских планинских сушних шума, они се уздижу на више од 1.800 m (5.900 ft) и простиру се на 84.000 km2 (32.000 sq mi).[1]

На североистичној страни масива ветрови стварају пешчане дине високе до 400 m, а на западној страни се налазе многи планински вади. У многим оазама номадски бораве Туарези, а најпознатије оазе су Тамија, Иферуан и Табелот. На западним обронцима масива налазе се рудници уранијума Арлит.

Његова сахелска клима погодију развоју разних биљних и животињских врста (чак и средоземних врста на одређеној висини), пастирских и сточарских друштава, те обилује геолошким и археолошким локалитетима. На овом подручју се налазе многа праисторијска археолошка налазишта[2]. Због тога је Резерват природе Аир планине, заједно са Резерватом природе пустиње Тенере уписан на УНЕСКО-в списак Светске баштине 1992. године, а већ следеће године је доспео на Списак угрожених места Светске баштине због опадања броја заштићених врста и општег губитка вегетације услед војних сукоба побуњених Туарега и грађанских немира[3].

Међу 165 врста биљака типичне су дивља маслина и сирак, а од животиња овде има станиште око 40 врста сисара и 18 врста гмизаваца. До 1980-их ту су имале станиште и угрожене врсте као што су: газела дама, газела доркас, берберска овца, адакс антилопа, ној и афрички дивљи пас, али је људским деловањем њихово станиште непознато, ако уопште и постоји[4].

Геологија[уреди | уреди извор]

Пустиња близу Агадеза, са планинама Аир у даљини. Обратите пажњу на вулканске изданке, уобичајене за Аир.

Прекамбријске до кенозојске планине Аир састоје се од пералкалних гранита који изгледају тамне боје (што је неуобичајено, јер је већина гранитних маса светлих тонова на пољу). У пустињи Сахаре, такве планине се често истичу оштрим рељефом као топографска узвишења усред низија прекривених песком.[5] Терен се састоји од високих платоа, планинских ланаца и широких, пешчаних долина и сезонских вадија у којима су некада биле реке. Подручја ових дубоких, често укрштаних, долина такође садрже водене наслаге глине и муља. Подземни водотокови у неким од ових долина и даље пружају оазу током целе године и сезонску вегетацију.

Кружни гранитни масиви (тамна подручја). У доњем левом углу се може видети вулкански кратер. NASA слика пречника приближно 130 km (81 mi).

Саме планине Аир се састоје од девет готово кружних масива који се уздижу из стеновите висоравни, омеђене пешчаним динама и равницом пустиње Тенере на истоку. Масив је висораван која се састоји од ерозионе површине субкамбрија на преткамбријским метаморфним стенама, испрекиданим низом равних врхова гранитних интрузија, који укључују планину Идукалн-Тагес (највиша тачка Нигера на 2022 m),[6] планину Тамгак (1988 m), планину Гребон (1944 m),[7] Адрар Боус, Фадеј, Чириет, Тагмерт, Агуерагуер, Такалоукоузет и Гоундај.

Масив садржи вулканске карактеристике укључујући изумрлу калдеру Аракао, кенозојске токове лаве састава од хавајита до трахита, вулканске купе, прстенове од туфа и један од највећих система прстенастих насипа на свету.[8] У Ајзоузаоенехеу се налазе мермерне Плаве планине, а доња долина Загадо окружена је белим мермерним брдима. Јединице карбонског пешчара и угља у басену Јулемеден, западно од масива, садрже минерализацију уранијума која потиче из гранита масива.[9]

Топографска карта планине Аир
Топографска карта северног дела планине Аир

Клима[уреди | уреди извор]

Гуелта у близини града Тимија у централном Аиру обезбеђује воду током целе године у иначе сувом региону.

Због своје надморске висине (у просеку између 500 и 900 m) и упркос малим падавинама (50 до 160 mm/годишње на нижој висоравни), Аир чини зелену област у поређењу са околним пустињама, посебно после августа–септембра сезонске кише. Клима је класификована као Сахел, као и она у регионима на југу. Док су планине углавном без вегетације, суве долине вади реке (познате по хауском термину „Кори“) каналишу и држе кишницу у гуелтама (каменим базенима, попут оног у близини града Тимија), стварајући оазе које обезбеђују храну за животиње, а у неким областима могућа је и пољопривреда. Висока висораван Багзане у централном Аиру посебно обезбеђује адекватне падавине за интензивну пољопривреду. Друге, протране области у региону су потпуно лишене биљног света и својим вулканским избочинама и стеновитим пољима представљају онострани изглед.

Вегетација[уреди | уреди извор]

Више од 430 васкуларних врста је до сада забележено у планинама Аир..[10] Локација Аира као јужног продужетка планинског ланца Хогар чини га везом између сахарске и сахелске флоре.[11] Међутим, присуство планина до 2000 m висине ствара локално повољне услове за неколико врста Суданске зоне и Медитеранске зоне.[12]

Током 20. века низ научних мисија у Аиру је омогућио да се идентификује већина биљних врста које се развијају у Аиру[13][14][15] Vachellia tortilis, subsp. raddiana (afagag) и Balanites aegyptiaca (aborak) су међу најчешћим врстама дрвећа у међупланинском појасу. У близини привремених река по имену корис, врсте попут Vachellia nilotica, Faidherbia albida и палме Hyphaene thebaica коегзистирају са сортама урме (Phoenix dactylifera). Озбиљне суше и велика аридност учинили су међупланинску зону Аира посебно тешким местом за развој биљака.[16] Додатно присуство домаћих биљоједа довело је до озбиљног дефицита у регенерацији дрвећа, што је наведено као велики еколошки проблем.[17] Уочено је да се регенерација дрвећа појачава чим су саднице дрвећа заштићене великим грмовима честе траве Panicum turgidum.[18] Ова позитивна интеракција између биљака представља обећавајуће средство за рестаурацију које може да користи локално становништво.

Ова планинска подручја су документована у веома малој мери. На висоравнима су описане тропске врсте дрвећа мање отпорне на сушу, међу којима су Fabaceae Senegalia laeta и Vachellia seyal.[19] Квезел[20] је приметио присуство ретког ендемског таксона повезаног са маслином у северном сектору Аира. Недавно је овај таксон, Olea europaea subsp. laperrinei, пронађен у другим планинама Аира: оне веома изоловане, мале популације представљају јужну границу дистрибуције врста.[21]

Студија вођена на падинама највишег врха Аира, планине Идоукалн-Тагес (2022 m надморске висине), идентификовала је биљне врсте које никада раније нису биле пописане у Нигеру.[22] Међу њима, Pachycymbium decaisneanum, Cleome aculeata, Echinops mildbraedii и Indigofera nummularia су тропске врсте са релативно ниском отпорношћу на водени стрес, док Silene lynesii, Tephrosia elegans, и Echinops mildbraedii имају сахарско-медитеранску распрострањеност. Три папрати су први пут пронађене у Аиру недавно, Cheilanthes coriacea, Actiniopteris radiata, и Ophioglossum polyphyllum, што сугерише да би папрати могле бити склоније развоју у сушним срединама него што се обично предлаже.[23] Сви ови подаци сведоче о изразитој планинској климатској специфичности у Аиру, са позитивним утицајем на богатство врста и разноврсност врста. Због своје јаке географске изолације унутар сахарске матрице, ове врсте имају високу конзервациону вредност.[24]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Thorp, M. B. (1969). „Some aspects of the geomorphology of the Air Mountains, southern Sahara”. Transactions of the Institute of British Geographers. 47 (47): 25—46. JSTOR 621733. doi:10.2307/621733. 
  2. ^ Shaw, Thurstan; Sinclair, Paul; Andah, Bassey; Okpoko, Alex (1995). The Archaeology of Africa: Food, Metals and Towns. Routledge. ISBN 978-0-415-11585-8. 
  3. ^ „Природни резервати планине Аир и пустиње Тенере на листи угрожене светске баштине”. UNESCO. Приступљено 22. 3. 2011. 
  4. ^ C. Michael Hogan, Painted Hunting Dog: Lycaon pictus Архивирано на сајту Wayback Machine (9. децембар 2010), 2009., GlobalTwitcher.com, ed. N. Stromberg.
  5. ^ [rst.gsfc.nasa.gov/Sect17/Sect17_3.html Use of Remote Sensing in Basic Science Studies], Section 17, NASA/Primary Author: Nicholas M. Short, Sr. (Site last updated: June 18, 2007).
  6. ^ „Mont Bagzane, Niger”. Peakbagger.com. : incorrectly calls peak Mont Bagzane. Name of the peak is "Idoukal-n-Taghès", part of the plateau named "Bagzane". Also note, official and international sources believed Mont Greboun to be the highest peak as late as 2001.
  7. ^ „Mont Greboun, Niger”. Peakbagger.com. .
  8. ^ Paul D. Lowman Jr. VolcanoWorld: Air, Niger Архивирано август 14, 2009 на сајту Wayback Machine. North Dakota and Oregon Space Grant Consortia, administered by the Department of Geosciences at Oregon State University.
  9. ^ URANIUM GEOLOGY: NIGER, WEST AFRICA Архивирано март 5, 2009 на сајту Wayback Machine, NWT Uranium Corp.
  10. ^ Bruneau de Miré, P. & Gillet, H. 1956. Contribution à l'étude de la flore du massif de l'Aïr – Première partie. Journal d'Agronomie Tropicale et de Botanique Appliquée 3,422–438
  11. ^ Ozenda, P., 2004. Flore du Sahara, third ed. CNRS, Paris.
  12. ^ Poilecot in Giazzi, F., 1996. Étude initiale – la Réserve Naturelle Nationale de l'Aïr et du Ténéré (Niger) – connaissance des éléments du milieu naturel et humain dans le cadre d'orientations pour un aménagement et une conservation durables – analyse descriptive. MH/E, WWF, UICN, Gland, Suisse, 712 pages
  13. ^ Aubréville, A (1938). „La forêt coloniale – les forêts de l'Afrique occidentale française”. Ann. Acad. Sci. Coloniales. 9: 1—244. 
  14. ^ Peyre de Fabrègues, B. & Lebrun, J.P., 1976. Catalogue des Plantes Vasculaires du Niger. IEMVT, Maisons Alfort
  15. ^ Bruneau de Miré, P. & Gillet, H. 1956. Contribution à l'étude de la flore du massif de l'Aïr – Première partie. Journal d'Agronomie Tropicale et de Botanique Appliquée 3,422–438
  16. ^ Poilecot in Giazzi, F., 1996. Étude initiale – la Réserve Naturelle Nationale de l'Aïr et du Ténéré (Niger) – connaissance des éléments du milieu naturel et humain dans le cadre d'orientations pour un aménagement et une conservation durables – analyse descriptive. MH/E, WWF, UICN, Gland, Suisse, 712 pages
  17. ^ Fabien Anthelme, Maman Waziri Mato, Dimitri de Boissieu et Franck Giazzi 2006. http://vertigo.revues.org/2224
  18. ^ Anthelme, F.; Michalet, R. (2009). „Grass-to-tree facilitation in an arid grazed environment (Aïr Mountains, Sahara)”. Basic and Applied Ecology. 10 (5): 437—446. doi:10.1016/j.baae.2008.10.008. 
  19. ^ Aubréville, A (1938). „La forêt coloniale – les forêts de l'Afrique occidentale française”. Ann. Acad. Sci. Coloniales. 9: 1—244. 
  20. ^ Quézel, P., 1965. La végétation du Sahara, du Tchad à la Mauritanie. Fischer Verlag, Stuttgart, Germany
  21. ^ Anthelme, F., Abdoulkader, A. & Besnard, G. 2008. https://doi.org/10.1007%2Fs11258-007-9386-6
  22. ^ Anthelme, F.; Waziri Mato, M.; Maley, J. (2008). „Elevation and local refuges ensure persistence of mountain specific vegetation in the Nigerien Sahara”. Journal of Arid Environments. 72 (12): 2232—2242. Bibcode:2008JArEn..72.2232A. doi:10.1016/j.jaridenv.2008.07.003. 
  23. ^ Anthelme, F.; Abdoulkader, A.; Viane, R. (2011). „Are ferns in arid environments underestimated? Contribution from the Saharan Mountains”. Journal of Arid Environments. 75 (6): 516—523. Bibcode:2011JArEn..75..516A. doi:10.1016/j.jaridenv.2011.01.009. 
  24. ^ Anthelme, F.; Waziri Mato, M.; Maley, J. (2008). „Elevation and local refuges ensure persistence of mountain specific vegetation in the Nigerien Sahara”. Journal of Arid Environments. 72 (12): 2232—2242. Bibcode:2008JArEn..72.2232A. doi:10.1016/j.jaridenv.2008.07.003. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]