Манастир Дужи
| Манастир Дужи | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | Српска православна црква |
| Епархија | Епархија захумско-херцеговачка и приморска |
| Оснивање | 16. вијек |
| Оснивач | Mанастир Тврдош |
| Посвећен | Покров Пресвете Богородице |
| Локација | |
| Место | Требиње |
| Држава | Босна и Херцеговина (Република Српска) |
| Координате | 42° 42′ 21.4″ N 18° 15′ 43.5″ E / 42.705944° С; 18.262083° И |
  Манастир Дужи Манастир Дужи на карти Босне и Херцеговине | |
Манастир Дужи је манастир Владичанства захумско-херцеговачког и приморског Српске православне цркве који се налази на ријеци Требишњици, 4 километра југозападно од Требиња. Манастир је посвећен покрову пресвјете Богородице, а први пут се помиње у 17. вијеку.[1]
Михаила Вукоје је инокиња овог манастира.
Прошлост[уреди | уреди извор]
Манастир Дужи "у Шуми" је у 16. и 17. вијеку био метох манастира Тврдош. Након што је крајем 17. вијека, тачније 1694. године манастир Тврдош разорен, иноци вођени владиком херцеговачким Саватијем Љубибратићем прелазе у манастир Дужи и обнављају га. Касније су се повратили ту и иноци тврдошки који су избјегли у манастир Савину. Тврдош је пострадао, а Дужи је постао значајан, и одржао је тврдошко имање са земљом и виноградима. Владика Аксентије Паликућа (дужки свјештеноинок) је први "сједио" у Мостару у времену 1751-1763. године. Његов насљедник, владика Мркоњић (такође дужки свјештеноинок) није хтио да напусти манастир Дужи, до своје смрти.[2] Манастир Дужи је био сједиште владичанства херцеговачког све до укидања Пећке патријаршије 1776. године.
Богати српски трговац из Трста Јован Куртовић је преко свога брата Симеона, који је био свјештеноинок у манастиру Дужи, помагао овај манастир. Ту су његовим новцем изграђене двије зграде, виноград, а на Требишњници код села Биоча је изграђен млин. До данас су у цркви манастира Дужи сачувана два свијећњака, израђена у Венецији, које је Јован 1777. поклонио манастиру.[3]
Манастир је обновљен за кратко вријеме, између 4. априла и 4. новембра исте, 1855. године, добротворством настојатеља свјештеноинок Евстадија Дучића, али и сабраће инока и вјерног народа - "поготову Невесињци". Радио је ту градитељ Ђуро Шушић, са мајсторима.[4]
У манастиру се 1861. године налазио првопастијер Никифор Дучић намјесник, носилац златног крста за заслуге.[5]
Прије Другог свјетског рата на имању манастира постојало је домаћинство паунова и канаринаца.[6]
Богомоља[уреди | уреди извор]
Манастирска црква посвећена Успијењу Пресвете Богородице[4] је једнобродна грађевина са полукружним олтаром. У манастиру се чувају рукописане црквене књиге из раздобља од 17. до 19. вијека које су донијели руски иноци из Кијева и Москве. Прво звоно на височцу манастирске цркве је забрујало 1. јануара 1861. године, за вријеме настојатеља Јевстатија Дучића. Дубровачки "факини" су под надзором руског посланика Петковића и трговца Божа Бошковића, звоно без потешкоћа пренијели, упркос тегобном путу преко врлети за само један дан. Звоно тешко 5,5 центи представља драгоцјен поклон (уз друге) који је манастиру дала Рускиња, грофица Татјана Васиљчкова из Петрограда.[7] У манастиру Дужи се чува и честица Часног крста. На манастирском имању сестринство производи вино, мученицу и мед. Један од приложника манастира је био гроф Сава Владисављевић.
Страдање[уреди | уреди извор]
Манастир Дужи је више пута пљачкан и пустошен.[1] Највише је био на удару у другој половини 19. вијека. Године 1857. дигли су Срби Херцеговцу устанак против Турака, а први бој се одвијао поред манастира, када је Лука Вукаловић са својим устаницима побиједио војску Хаџи-бега Ресулбеговића. У манастиру је боравио Вукајловић и зато је та светиња била на мети Турака. Турци су манастир спалили и напустили јануара 1863. године, а у њему су остали као чувари Срби стражари. Вођа тих Турака угњетавача био је хоџа Брашковић из Требиња. Срби кнезови су издјејствовали да вијеће из Требиња испита колику су штету направиле обијесници. Настојатељ је иначе избјегао у Задар, а након протјеривања Турака, ту се населио привремено свјештеник Василије Игњатовић из Суторине.[8]
У раздобљу између Првог и Другог свјетског рата, у манастиру су боравили руски иноци који су избјегли из Русије након преокрета. Руски иноци су убијени сриједином 1941. године. Манастир је у раздобљу рата у Хрватској (1992-1995) гађан од стране хрватске војске из правца Дубровника, али није страдао.
Братство[уреди | уреди извор]
Настојатељица манастира од 1959. до 2015. била је Теодора Делић.[9]
Види још[уреди | уреди извор]
Слике[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Епархија захумско-херцеговачка: Манастир Дужи (језик: српски)
- ^ "Гласник друштва србске словесности", Београд 1875. године
- ^ Томановић 2007, стр. 102.
- ^ а б "Србадија", Беч 1875. године
- ^ "Србско-далматински магазин", Карловац 1861. године
- ^ "Време", 8. август 1937
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1861. године
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1863. године
- ^ „Упокојила се у Господу игуманија манастира Дужи Теодора (СПЦ, 23. јануар 2015)”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2015. г. Приступљено 23. 01. 2015.
Књижевност[уреди | уреди извор]
- Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови.
