Млађен Раковић
Млађен Раковић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1845. |
Место рођења | Горачићи, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 1915.69/70 год.) ( |
Место смрти | Горачићи, Краљевина Србија |
Уметнички рад | |
Поље | Клесарство |
Правац | Каменорезаштво западне Србије |
Потпис |
Млађен Раковић (1845−1915) био је клесар из Горачића. Један је од великих драгачевских мајстора каменорезаца, чије је занатско умеће достизало домете уметности.[1]
Најзначајнија остварења су му споменици изгинулима у Горачићкој буни у којој је 20. фебруара 1893. године, бранећи општинску управу и самоуправу, у сукобу са српском војском погинуло 18 сељака из Горачића, Губереваца и Живице.[2][3]
Живот[уреди | уреди извор]
Рођен је у Вичи, а живео као домазет у Горачићима[1] где је клесао камен и свирао гајде.[4]
Споменике и крајпуташе израђивао је од Српско-турских до Балканских ратова ширем драгачевског и трнавског среза, по доњим ариљским селима и Самаили и Врдили код Краљева.[4]
Тешко је живео.[4] Умро је у Живици, „суморан и чемеран”,[5] а сахрањен на Суруџића гробљу у Горачићима, где је сачуван неугледан споменик у који је урезано:
- Овде је сарањен
- МЛАЂЕН Раковић
- из Горачића
- живи 70 г.
- умро 15 марта 1915 г.
- Бог да му душу прости.
- Овај споменик
- подиже усинак
- Ранко Василијевић.[1]
Остварио је значајан утицај на драгачевски каменорез на размеђу 19. и 20. века.[2] Раковићеви најпознатији ученици и следбеници су: Владимир Петровић и Иван Иво Давидовић из Горачића, Милисав Танасковић из Живице и Љубомир Трипковић из Церове.[4]
Дело[уреди | уреди извор]
Споменике са „капом” клесао је од живичког пешчара. Тек по неки је у форми стуба са просеченим крстом у врху, или са придодатом надгробном плочом.[4]
С предње стране споменика обично је приказан равнокраки крст у кругу, окружен чирацима и стилизованим анђеоским крилима, док је на полеђини приказано Распеће изнад кога урезана круна.[4] На бочним странама споменика вијуга винова лоза која израста из бокастих ускогрлих ћупова, са представом голуба који зобље грожђе.
Често је приказивао предмете који ближе одређују узраст и личност покојника, односно његов друштвени положај: за ђаке књигу и мастионицу са пером; за младе оба пола кишобран; за војнике ратничка обележја, а за сеоске кметове и имућне сељаке штап као симболи власти. Ту су и чутуре утегнуте украсним каишевима, винске чаше, подрумски кључеви, новчаници, чибуци, луле, муштикле, дуванске кутије,[4] а понекад и натпис који сведочи о партијској припадности: „стари радикал”.[2]
Ликове покојника резао је у готово природној величини. Анатомски, фигуре су реалистичне.[1] Мушкарци су високостасни, са уздигнутим раменима, рукама спуштеним низ тело и стопалима спојеним „пета уз пету”.[4] Одевени су у старинску ношњу: извезене антерије, фермене, фесове са кићанкама итд. Понекад су видљиви и упливи градске ношње, чиме је означавао помодарство млађих сељака.[4]
Знатно ређе клесао је женске ликове које је одевао у китњасту ношњу: наборане сукње, либада и јелеке.[4]
Лица жена зраче чедношћу, а мушка добродушношћу и зачуђеношћу.[1]
Фигуре су изведене је у плитком рељефу, са нешто пластичније моделованим главама. Сви остали детаљи изведени су линеарно и плошно, само описани урезаном линијом.[4]
Првобитна полихромија још увек је присутна у траговима. Поједини споменици скорије су од стране потомака фарбани у плаво.
Научен писму на предвуковској азбуци, Раковић је започео уписивања текстова црквеном ћирилицом од које се постепено, али тешко одвајао. Слова су му натпросечне лепоте, правилна и лако читљива.[4] Примењивао је чудну интерпункцију: реч је веома често одвајао запетама, а понекад ју је стављао иза сваке речи. Раздвајање слогова ради пеношења у нови ред означавао знаком једнакости. Ради лакшег читања, можда и ради повећања ликовне привлачности, речи је наизменично бојио.[4]
Неке изразе позајмљивао је из Поменика Милана Ђ. Милићевића. Епитафе страдалима у Горачићкој буни написао је парохијски свештеник Арсеније Ћендић, родом из Губереваца, који све жртве и опојао.[3] Текстови се одликује узвишеношћу, са обавезним поруком: нема живота без слободе.[4]
- Благо оном који ваком смрћу умре.
- Лака земљо која га покриваш,
- својом те је откупио крвљу.[4]
На споменицима се најчешће потписивао са:
- писа Млађен: Раковић
- из Горачића с. р.[4]
Галерија[уреди | уреди извор]
Епитафи[уреди | уреди извор]
Натписе најчешће је почињао дозивима:
- О љубезни српски роде,
- умољено стани мало овде,
- да разумеш кога ова ладна плоча крије.
Споменик Ристу Плазини (†1880) (Губеревци – Плазинића гробље)
- Овде тико почива
- раб божи
- РИСТО ПЛАЗИНА
- из губереваца
- кои чесно поживи 60: г.
- а престависе
- 16 Септембра: у 1880: г.
- Бог да му душу прости
- оваи му над: гробни знак ударише
- поп Миаило парок милатовачки:
- и милорад и раденко:
- поштовани синови его
- писа Млађен: Раковић
- из Горачића с р[6]
Споменик Станики Петровић (†1883) (Горачићи – Јаковљевића гробље)
- Овде тико: почива
- раба божиа
- СТАНИКА
- супруга покоиног: нике петровића
- из горачића
- која чесно поживи: 50: г.
- а престависе 17-тог Априла у 1883: г.
- бог дајој душу прости
- оваи: надгробни знак: ударише
- вељко и раденко
- поштовани : синови : его
- у 1883 : године
- писа Млађен Раковић
- из горачића[6]
Споменик свештенику Илији Поповићу (†1886) (Горачићи – Кнежевића гробље)
- Овде почива свјашћенојереј
- ИЛИЈА Поповић
- парох цркве Горачке
- умре 1886 г. у 29 години.
- Ја сам минуо,
- неситој смрти у чашицу линуо.
- Овде моје тело, па и чело труне,
- затворене очи уса[х]нуле давно,
- оголело кошћу моје чело равно;
- са образа живи топал румен пао
- што се некад лепо насмејати знао.
- Уса[х]ну поток мојих бурних дана,
- [х]раст живота мога остаде без грана.
- Само стара остала ми мајка
- за мном кука сваког бјелог данка.
- Ви што стојите овде ви сте живи и радни
- а ја сам у гробу као камен ладни.
- Ви се брате шалте до неба ви равно
- а моје се срце умирило давно.
- И на месту овом лего сам у раку
- Тако теку дани човечијем веку.
- Што е било ние више.
- сад цвет ми ние мио ко некада
- да га сада мећем ја на моје груди.
- Мирис цвета више ме не буди.
- Поветарац што гранчице њише
- птице лузи сви ме оставише.
- (...)[6]
Споменик Мијаилу Дуњићу (†1888) (Каона – крај цркве)
- У овом мрачном гробу,
- почивају, земни остаци
- пред крамом Божим
- блажено упокоеног
- Г[осподина] МИЈАИЛА ДУЊИЋА
- учитеља школе Каонске,
- који је 16 год. служио Државу
- као учитељ омладине србске.
- најпреје био у Лукову учитељ 2 год.
- у округу црноречком
- а 14 год. провео је у Каони
- Гдије и кости оставијо.
- Покојник је рођен 1855 год,
- у Доброселици, окр. Ужички.
- А среза Златиборског.
- Овај одлични наставник дошао је
- до своје учитељске службе
- из простачке колибе,
- кои је послужујући дошао,
- до свог звања.
- Тек ми радња, унапредак, пође
- А конац смрти, и судбина дође,
- те моје тело, сложи овде,
- 6: марта 1888. год.
- Бог даму Душу прости
- Оваи надгробни спомен,
- подиже му
- његова верна супруга Стајка
- и синови Стеван и Богдан
- и кћер Мирка
- Писа Младен Раковић
- из Горачића с, р.[6]
Споменик Милићу Ружичићу (†1893) (Горачићи – Ружичића гробље)
- О шарен спомене
- ладни камене
- кои свакоме срце храбриш
- што овде показујеш место
- сарањеног од 34 год.
- МИЛИЋА РУЖИЋИЋА
- уваженог грађанина
- и бившег кмета села Горачића
- кои погибе 20 фебруара 1893. год.
- пред судницом општине горачке
- од браће небраће либерала
- српски дахија
- Нема живота без слободе.
- Благо оном кои ваком смрћу умре.
- Лака земљо која га покриваш
- својом те је откупио крвљу.
- (...)[6]
Споменик Јанку Стевановићу (†1893) (Горачићи – Сјеничића гробље)
- Ево гроба неизбежна двора
- ђе с одмара тело од умора
- срца млада што за правду страда
- ЈАНКО СТЕВАНОВИЋ
- поштовани грађанин
- овог села Горачића
- бив. Војник
- у српско турском рату 1876 и 7 и 8 год.
- који часно поживи 35 год
- а погибе 20 фебруара 1893 год.
- пред судницом општине горачке
- од војничких пушака.
- Нас 18 жртви
- паде за владе либералне партије
- (...)[6]
Споменик браћи Басарић: Авраму (†1893) и Јеврему (†1893) (Губеревци – Ћендића гробље)
- АВРАМ И ЈЕФРЕМ
- погибоше браћа Басарићи
- Шарен спомене
- ладни камене
- кои сваком срце храбриш
- што овде показујеш
- место сарањеног
- од 25 година
- АВРАМА БАСАРИЋА
- из Губереваца
- бившег војника сталног кадра
- кои погибе 20 фебруара 1893. год.
- код суднице оп. Горачке
- од браће српске војске
- а на тугу целој фамилији
- и осталој Србији
- Тек што почесмо радити
- очевину храбрити
- ал покоси нас смртна коса
- не пожали што је роса
- покојног
- ЈЕВРЕМА БАСАРИЋА
- из Губереваца
- бившег војника
- сталног кадра
- кои поживи 27 год.
- а погибе 20 фебруара 1893. год.
- код суднице оп. Горачке од браће
- српске војничке трупе
- а на тугу својој фамилији
- (...)[6]
Споменик Миљку Николићу (†1893) (Губеревци – Кнежевића гробље)
- Овде леже кости
- невина и срца млада
- што за правду страда
- МИЉКА НИКОЛИЋА
- из Губереваца
- кои у најлепшем цвету од 26 год.
- погибе од пушака војничкије
- под владом либералном
- код Горачке суднице
- 20 фебруара 1893. г.
- (...)[6]
Споменик Ранку Милутиновићу (†1893) (Живица – Чукар)
- Ево гроба ево мрачна двора
- где с одмара тело од умора
- РАНКА МИЛУТИНОВИЋА
- из Живице
- уваженог грађанина
- и бившег кмета
- кои часно поживи 31 г.
- а борећи се за радикалну странку
- и чувајући општинско добро
- погибе пред судницом оп[штине] Горачке
- 20. фебруара 1893. год.
- од небраће либерала.
- Бог да му душу прости.
- (...)[6]
Споменик Максиму Цогољевићу (†1893) (Губеревци – Плазинића гробље)
- О шарени спомене
- ладни камене
- који свакоме срце храбриш
- што овде показујеш
- место сарањеног
- од 85 год.
- МАКСИМА ЦОГОЉЕВИЋА
- из Губереваца
- који задоби пушчану рану
- код цркве и суднице горачке
- 20 фебруара 1893 год.
- од браће небраће либерала
- српски дахија
- а издану 7 марта 1893 г.
- Нема живота без слободе
- Благо ономе
- који оваквом смрћу умре
- лака земљо која га покриваш
- својом те је откупио крвљу
- (...)[6]
Споменик Миливоју Миливојевићу (†1894) (Пшаник – Титма)
- Овде почива раб Божи
- МИЛИВОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ
- из Пшаника
- кои поживи 70, г,
- а престависе, 24 фебруара 1894. год.
- Омили роде, и моје коншије, и пријатељи,
- непожалте свога труда,
- и своје дангубе,
- станите, и прочитајте,
- овај надгробни надпис,
- коије, више пута, узабран,
- опш[тине] котр[ашке] за преседника,
- изабрат, био, и за 24 год. кметовао.
- Изабрат био, за велику
- народну скупштину, 1868. г
- и на више депутација је изабран био
- као прва личнос опш: котр.
- Под управом његовом,
- као преседник, и заповедник
- начинио је основну школу,
- па и са дозволом парокије котр.
- а са његовом заповешћу
- и свештеника попа Милетом Јовановићем,
- је и цркву, у селу Котражи, начинили,
- и под управом свештеника Милете славио.
- После његове смрти оставио је два сина,
- пунолетна Марка и Лазара и његове унуке
- Подигоше му овај споменик
- његови синови са унуцима
- и његовим снахама
- Бог даму душу прости на вечном дану
- Писа Млађен Раковић из Горач[ића][6]
Споменик Драгићу Драшковићу (†1894) (Горачићи – Петковића гробље)
- Овде леже посмртни остаци
- газда
- ДРАГИЋА ДРАШКОВИЋА
- трговца из Горачића
- који је невино убијен у свом дому
- 16. марта 1894 г.
- у својој 50 години живота.
- О: проклето племе каиново
- зар те јоште у свијету има,
- те невине ти убијаш људе
- опште проклетство,
- прати злотворе Гријеха овог,
- да их правда божија потамани
- и на утјеху породице
- Миљко Мунитлак из села Пресеке
- главни злочинац убијен је у потери
- као злотвор народни
- а његов саучесник
- Јеремија Јоровић из Живице
- убијен је по пресуди 16 јуна 1895 г.
- Ожалошћена породица
- бога моли и у нади живи
- да ће и остале злотворе
- приређене смрти Драгићеве
- јарко сунце проказати
- и правда их божија казнити
- За Драгићем целог живота жалиће
- и божију правду изгледати
- верна супруга Ката
- и син Тихомир
- браћа Тошо и Павле
- синовац Мишо
- са осталом многобројном родбином
- и пријатељима.[6]
Споменик Танаску Петровићу (†1896) (Горачићи – Ружичића гробље)
- О сродници српски читетељи
- не пожалте труда свога
- што ћеш стати и читати
- гди почива раб божи
- ТАНАСКО Петровић
- уважени грађанин
- и житељ овог села Горачића
- кои од своег рођења
- часно поживи 80 год.
- и престави се у вечност
- 18 јануара 1896 год.
- Бог да му душу прости.
- Овај му спомен подигоше
- његови синови
- Милан Вељко Милосав
- Видосав и Радосав
- своме оцу за знак гроба
- док је српског рода у 1897. г.
- Писо Млађен Раковић.
- Не клони се гроба човече
- смртна коса која ме посече
- свакога ће када Господ рече
- познато је да ћемо умрети
- и са собом ништа не понети
- до скрштене на грудима руке
- и праведна дела своје.
- Зато браћо да се покајемо
- после смрти покајања нема.[6]
Споменик Илији Шулубуровићу (†1898) (Лиса – Шулубуре)
- О љубезни Србски роде
- стани мало овде, да разумеш
- кога ова ладна земља скрива
- дична Срба
- ИЛИЈУ ШУЛУБУРОВИЋА
- бившег преседника
- и главног домаћина
- овог села Лисе
- и ратоборца
- у српско-турском рату
- 1876 и 7 и 8. год.
- коије чесно поживијо
- са својим суграђанима 53. год.
- А престависе у вечност
- 14. марта 1898. год.
- Бог даму душу прости
- Овај спомен показује и
- Његова оца
- ЈОКСИМА ШУЛУБУРЕ:
- коије Сарањен у Ужицу 1872. г.
- Овај му спомен
- Подигоше његов поштовани брат Симо
- и синови Миљко и Милован.
- свом оцу за знак Гроба
- док је српског рода.
- и супруга Миљка.
- 1898. г.
- Писа Млађен Раковић из Горачића[6]
Споменик Мијаилу Ружичићу (†1900) (Горачићи – Ружичића гробље)
- О љубезни брате
- тешко ли је умрети од ватре
- у своје старости 62 годин.
- МИЈАИЛО РУЖИЧИЋ
- житељ овог села горачића
- погибе у својој кући
- незнајући од кога је огњем
- тело искићено (...)
- жалосно је видети кад кућа горија
- и ватра му кости топи
- а од костију суви угљен твори
- и овде у гробу сарањен
- 20 октомбра 1900 год
- (...)[6]
Споменик Драгићу Радосавчевићу (†1905) (Горачићи – Черговиште)
- Авај свету мој зелени цвету
- одма постаг а одма ме неста
- душа моја сад у рају бива
- а тело ми мати земља скрива.
- ДРАГИЋА
- од 9 год.
- Син Милосава и Божике Радосавчевића
- из Горачића
- Ђака I разреда основне школе.
- Умро је 4. децембра 1905 год.
- нажалост своје родбине и целе околине.
- Овајму спомен подиже
- његов отац Милосав
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Исписано на књизи коју дечак држи у руци.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2010). Писци из Драгачева : [лексикон]. Гуча: Библиотека Општине Лучани. ISBN 978-86-88197-01-4.
- ^ а б в Маринковић, Радован М; Маринковић, Зоран (2015). Вековања Горачића, Губереваца и Живице. Гуча: Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-15-1.
- ^ а б Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2022). Горачићка буна 1893. године. Гуча: Гуча : Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-67-0.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. стр. 51—52.
- ^ Маринковић, М. Радован (1968). „Клесар Млађен Раковић”. Градац : часопис за књижевност, уметност и друштвена питања (бр. 8).
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
Литература[уреди | уреди извор]
- Маринковић, Радован М (1985). Драгачевски занати и занимања. Чачак: Литопапир.
- Маринковић, М. Радован (1993). „Споменици председницима општине Горачићићи − Драгачево”. Расковник (година XIX, број 73−74).
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
- Маринковић, Радован М; Маринковић, Зоран (2015). Вековања Горачића, Губереваца и Живице. Гуча: Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-15-1.
- Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2017). Камени памћеници Горачића : [епитафи на споменицима]. Гуча: Гуча : Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-28-1.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.
- Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2022). Горачићка буна 1893. године. Гуча: Гуча : Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-67-0.