Новосадски договор

С Википедије, слободне енциклопедије

Новосадски договор склопљен је 10. децембра 1954. између углавном хрватских и српских те делом босанскохерцеговачких и црногорских лингвиста ради уређења и стандардизације заједничког српскохрватског језика. Закључено да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик с два изговора, да су оба писма, ћирилица и латиница, равноправна и да језик има заједнички правопис. Овај договор престао је да важи након што су хрватски и српски језик постали два посебна језика, те данас хрватски не признаје равноправност оба писма, док ни српски такође не познаје оба писма што је истакнуто у ревизији Новосадског договора између српских лингвиста приликом 60 година Новосадског договора 2014. године.

Позадина[уреди | уреди извор]

Године 1850. књижевним договором у Бечу започет је процес уједињавања хрватскога и српскога језика у један српскохрватски језик. Као основа за заједнички књижевни језик је узет народни говор Босне и Херцеговине, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.[1] Под утицајем ових идеја, и српски и хрватски језик су реформисани у правцу међусобног приближавања. У међународној науци се наредних деценија говорило се о српскохрватскоме као једном језику.[2]

Усташе су у априлу 1941. преузели власт у Хрватској реафирмишући засебан хрватски језик.[2] Такво стање остаје и после завршетка рата. Након рата, први се југословенски Устав пише и хрватским и српским језиком засебно. У настојању за зближавањем двају језика, српска је страна преко Летописа Матице српске расписала анкету о језичним и правописним питањима и до септембра 1954. Летопис је објавио одговоре четрдесетак саучесника. После завршене анкете, одржан је тродневни скуп 8, 9. и 10. децембра 1954. године у Новом Саду.

Садржај[уреди | уреди извор]

Након неколико дана већања учесници скупа у Новом Саду су донели следећих 10 закључака[3]:

  1. Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца[4] један је језик. Стога је и књижевни језик који се развио на његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба, јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским.
  2. У називу језика нужно је увек у службеној употреби истаћи оба његова саставна дела (и хрватски и српски).
  3. Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом.
  4. Оба изговора, екавски и ијекавски, такође су у свему равноправна.
  5. Ради искоришћавања целокупног речничког блага нашег језика неопходно је потребна израда приручног речника савременог српскохрватског књижевног језика. Стога треба поздравити иницијативу Матице српске која је у заједници са Матицом хрватском приступила његовој изради.
  6. Питање израде заједничке терминологије такође је проблем који захтева неодложно решење. Потребно је израдити терминологију за све области економског, научног и уопште културног живота.
  7. Заједнички језик треба да има и заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најбитнија културна и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија српских и хрватских стручњака. Пре коначног прихватања нацрт ће бити поднет на дискусију удружењима књижевника, новинара, просветних и других јавних радника.
  8. Треба одлучно стати на пут постављању вештачких препрека природном и нормалном развитку хрватскосрпског књижевног језика. Треба спречити штетну појаву самовољног »превођења« текстова и поштовати оригиналне текстове писаца.
  9. Комисију за израду правописа и терминологије одредиће наша три универзитета (у Београду, Загребу и Сарајеву), две академије (у Загребу и Београду) и Матица српска у Новом Саду и Матица хрватска у Загребу. За израду терминологије потребно је ступити у сарадњу са савезним установама за законодавство и стандардизацију, као и са стручним установама у друштвима.
  10. Ове закључке Матица српска ће доставити Савезном извршном већу и извршним већима: НР Србије, НР Хрватске, НР Босне и Херцеговине, НР Црне Горе, универзитетима у Београду, Загребу и Сарајеву, академијама у Загребу и Београду и Матици хрватској у Загребу, те ће их објавити у дневним листовима и часописима.

Резолуцију је потписало 25 писаца и лингвиста (7 из Хрватске, 15 из Србије, 3 из БиХ), међу којима су Иво Андрић, Александар Белић, Мирко Божић, Милош Ђурић, Марин Франичевић, Крешимир Георгијевић, Јосип Хам, Мате Храсте, Људевит Јонке, Јуре Каштелан, Михаило Стевановић и многи други.[3] Њима се придружило још 64 културна и научна радника, међу којима и Мирослав Крлежа.

На темељу ових одлука израђен је заједнички правопис који је 1960. Матица хрватска издала ијекавски и латиницом под насловом Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним речником, а Матица српска екавски и ћирилицом под насловом Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником.

Реакције[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика
Објава Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика

Неки српски аутори су критиковали овај договор на основу тога што је наводно потискивао ћирилицу у корист латинице.[5][6] Слични аргументи о фаворизовању ћирилице и потискивању латинице чули су се и са хрватске стране.

Новосадски договор није био по вољи делу хрватских лингвиста, па чак и неких потписника, који су били незадовољни објављеним речницима и правописима у којима се језик називао хрватскосрпским. 1967. године је деветнаест најистакнутијих културних институција СР Хрватске потписало Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика којом се дистанцирају од Новосадског договора, уз образложење да се иза њега крије намера да се Хрватима наметне српски књижевни језик.[7] Потписници су тражили да се уставом гарантује равноправност хрватског, српског, словеначког и македонског језика и да се у званичну употребу врати назив хрватски или српски језик.[8] Ово је у југословенској јавности проглашено испољавањем „хрватског национализма“. Године 1971, излази популарно названи „Лондонац”, односно Хрватски правопис Стјепана Бабића, Божидара Финке и Милана Могуша, који је у фототипском облику тада објављен у Лондону. У земљи није објављен, делећи тако судбину Хрватскога пролећа. Након републичких уставних амандмана из 1972. у Хрватској су ђаци почели да уче хрватски или српски уместо хрватскосрпског језика.[8]

Неки босански писци, попут Алије Исаковића, су такође критиковали новосадски договор који каже да је заједнички језик — језик Срба, Хрвата и Црногораца, а Бошњаци-муслимани се не спомињу. Исаковић је подсећео да је Босна и Херцеговина учествовала у изградњи заједничког језика и да је то требало уважити.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 320), НОЛИТ, Београд, 1987.
  2. ^ а б Хрватски и српски један језик? Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ а б Текст Новосадског договора Архивирано на сајту Wayback Machine (23. април 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
  4. ^ У тексту се не помињу Бошњаци, односно Муслимани, јер тада нису били признати као посебна нација.
  5. ^ Звати се Вук Карађић Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 17. 4. 2013.
  6. ^ КАКО ЈЕ СИСТЕМАТСКИ УНИШТАВАНО СРПСКО ПИСМО, Приступљено 17. 4. 2013.
  7. ^ Нови језици: Говорите ли нашили, Приступљено 17. 4. 2013.
  8. ^ а б Причај српскохрватски да те цео свет разуме Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
  9. ^ Варијанте на поправном испиту Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2011), Приступљено 17. 4. 2013.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новосадски_договор&oldid=27680335”