Пређи на садржај

Ђовани Плано Карпини

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђовани Плано Карпини
Лични подаци
Датум рођења1182.
Место рођењаМађоне,
Датум смрти8. април 1252.
Место смртиБар,

Ђовани Плано Карпини (итал. Giovanni Piano Carpini/Giovanni da Pian del Carpini (што даје изговор Ђовани Пјано Карпини / Ђовани да Пјан дел Карпини); око 1185—1252, био је италијански фрањевац и први Европљанин који је званично посетио Монголско царство.[1][2][3][4]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Деловање у Европи

[уреди | уреди извор]

Ђовани Плано Карпини био је ученик и сапутник Фрања Асишког и у 1220—има је мисионирао и организовао фрањевце по Немачкој. У Немачкој основао је неколико фрањевачких самостана дуж реке Рајне и у Саксонији. 1222 отишао је као мисионар за Тунис, а 1225 на Иберијско полуострво. После 1228 водио је фрањевачке провинције Теутонија (тј. немачке земље) и Саксонија.[1][3]

У мисији великом кану

[уреди | уреди извор]
Путовање Јована Карпинија к Монголима

1245. Карпини је од папе Иноћентија IV послат у мисији у тадашњу Русију која је пала под власт Монгола. Поред ове мисије добио је и задатак да као вођа једне делегације посети монголског великог кана. Посланство је имало за циљ да заустави даље инвазије Монгола по Европи као оне из 1240/1241 (кад је поред Пољске, Угарске, Бугарске и других земаља била пустошена и Србија) и да се Монголи добију као савезници против ислама, посебно у борбама око крсташких држава.[1][2]

На Васкрс 1245. године Карпини је напустио Лион, прошао Немачку, Чешку и Шлезију и стигао до Кијева, а одатле даље до реке Дон. Са Дона спустио се до Волге, даље кроз младо Монголско царство до реке Урала и на Путу свиле до Џунгарије, одатле најзад у средиште Монголског царства. Код реке Орхон у Монголији, Карпини је стигао у монголски логор где су се Монголи спремали да бирају новог великог кана, јесте стари кан преминуо. У августу 1246 Карпини је посматрао интронизацију новог великог кана Гујука, унука Џингис-кана и трећи велики кан Монгола (после Џингис-кана и Огатаја).[1][3]

Прву ауденцију код новог кана, међутим, добио је тек четири месеца касније. Са собом имао је писмо папе Иноћентија IV, али не зна се да је писмо испоручио Гујук-кану. Наузврат Гујук-кан је папи послао писмо (шта говори више да је Карпини предао писмо Гујук-кану) у којем одбија савезништво са папом и захтева, да папа и други владари Европе крену к њему и њему се потчине, супротно би следили нови походи Монгола.

Тиме Карпинијева мисија у суштини није успела. Његови записи о путовању к Монголима (Ystoria Mongolorum quos nos Tartaros appelamus), који су први забележили културу и обичаје Монгола, били су у научном погледу свакако од великог успеха.[3]

Карпини пише да Монголи нису нигде имали утврђене градове, већ да су градове сматрали стратешким недостатком који би се њиховом тактиком могли лако освојити. Монголи пак, те и сам велики кан, живели су у шаторима, а очигледно да и њихова касније утврђена престоница, Каракорум, коју је посетио Вилијам Рубрушки, још није била изграђена. Да се на престоници градило, али се није показала Карпинију, сведоче његови забележи о многим занатлијама које је сусрећао, међу њима многе Хришћане, нарочито Несторијанце, Русе и друге.[1]

О питању да ли у Монголском царству живе хришћани, он пише о хришћанском народу Ујгура које је подјармио Џингис-кан: Ови људи су хришћани из секте Несторијанаца. Карпини помиње и један други подјармени народ, јако богат, вероватно мисли на Кинезе, и који имају једно засебно писмо: народ Китај. За њих вели да су незнабошци, али да верују у Исуса Христа иако нису крштени. Не носе браде и личе на Монголе, али немају широка лица као ови. За царство легендарног презвитера Јована Карпини сматра да је у Индији, те пише: Једног другог сина је Џингис-кан послао са војском против Инде... Водио је и војску у бој против Хришћана који живе у Великој Индији. Кад је то чуо краљ те земље, који се у народу зове презвитер Јован, кренуо је са војском против њих...[3]

Повратак у Европу

[уреди | уреди извор]

За 106 дана Карпини са друштвом је прошао око 3000 такозваних енглеских миља, то су око 4800 километара, и у јуну месецу 1247. године друштво је стигло у Кијев. Не зна се поуздано да ли је писмо кана заиста доспело до папе.[1]

Деловање у Србији и задње године

[уреди | уреди извор]

Године 1248. је Ђовани Плано Карпини постао надбискуп Барске надбискупије, као надбискуп Иван Други и тиме римокатолички примас Србије. Бранио је уз помоћ Немањића права Барске надбискупије против амбиција Дубровачке надбискупије. Умро је у Бару 1. августа 1252. године.

Писана дела

[уреди | уреди извор]
  • Liber Tartarorum
  • Ystoria Mongolorum quos nos Tartaros appelamus

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ „Giovanni da Pian del Carpini Franciscan author”. Britannica. Приступљено 28. 1. 2026. 
  2. ^ а б „Giovanni da Pian del Carpine”. Grokipedia. Приступљено 28. 1. 2026. 
  3. ^ а б в г д „Giovanni da Pian del Carpini Research Starters”. EBSCO. Приступљено 28. 1. 2026. 
  4. ^ „Giovanni da pian del carpine”. Treccani. Приступљено 28. 1. 2026. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]



Надбискуп Бара
1248 — 1252

Његова дела задржавају богате информације о тадашњој Русији односно Украјини и посебно опис Кијева из тог времена.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђовани_Плано_Карпини&oldid=30729110”