Једрење

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Једрилице у Ростоку

Једрење је вештина пловидбе уз помоћ ветра као покретачке снаге. Једрење данас може бити рекреативно или спортско. Једрити се може на дасци, у чамцу или броду, на језеру или мору.

Посебне врсте једрења су: једрење на леду, где је пилот на клизаљкама, скијама или сноуборду, и једрење на копну, обично на пешчаним плажама у колицима са 3 точка и једром.

Хиљадама година једрење је имало велики значај за транспорт и трговину, риболов и ратовање. Крајем 19. века, значај једрења је опао појавом моторизованих бродова који нису зависили од временских прилика, који су били бржи и захтевали мање особља и других трошкова.

У неким мање развијеним деловима света једрење је и до данас задржало известан привредни значај. Рецимо, једрењаци и данас плове из Персијског залива ка Индији и Африци.

Кроз историју једрењаци су се мењали по конструкцији и величини. Најмање једрилице имају само једног путника, док највеће једрењаке опслужују десетине морнара. Развијени су и многобројни једриличарски маневри који су у спортском једрењу досегли свој врхунац.

Историја[уреди]

Стари век[уреди]

Египатска једрилица (зидна слика из 14221411. године п. н. е.)

Прва позната представа брода са једрима потиче са погребне урне из Луксора из 5000. године пре нове ере. За пловидбу дуж Нила, у Средоземном и Црвеном мору, Египћани су користили бродове са јарболом и великим правоугаоним једром. Једро се могло окретати, тако да је једрилица могла да користи и бочни ветар.

Око 3000. пре нове ере становници уз обале Јужног кинеског мора су развили кануе које су користили за насељавање Полинезије.

Феничани и стари Грци су око 1000. године п. н. е. развили два основна типа бродова са једрима: теретни брод са пространим трупом и великим правоугаоним једром, и галију, која је имала јарбол са правоугаоним једром средње величине, док би је за време бонаце или поморске битке покретали веслачи.

У наредним вековима бродови су једрили у многе истраживачке и освајачке походе. На пример, грчки историчар Херодот је поменуо да је египатски фараон Нехо II послао феничанску експедицију која је опловила Африку у смеру казаљке на сату, 596—594. године п. н. е. Око 470. п. н. е. картагински адмирал Хано је отпловио на запад кроз Гибралтар и стигао све до Гвинејског залива. До данас се сачувао његов извештај о овом путовању. Грк Еудоксос из Кизика је 120—117. године п. н. е. путовао једрењаком до Индије у истраживачко путовање. Тада је схватио значај монсунских ветрова за пловидбу у Индијском океану.

И Римљани су користили комбинацију једрењака и брода са веслачима за своје војне и трговачке мисије. Значајан технички допринос овог времена је појава прамца као дела конструкције једара. Са развојем трговине добрима са Далеког истока између Сирије и Италије, у Медитерану су се појавили гусари. Године 102. п. н. е. напади киликијских и критских пирата су толико учестали да је Рим послао трупе Марка Антонија Старијег на Киликију са осредњим успехом. Римска флота је у доба Римског царства стално имала много мањи значај него копнене трупе.

Средњи век[уреди]

Англосаксонци су у време позног Римског царства дошли до Енглеске користећи дуге бродове са једним јарболом и једним правоугаоним једром. Викинзи су усавршили овај тип бродова између 6. и 8. века. Најважније техничко достигнуће овога доба био је развој система једара. Витки викиншки бродови могли су да достигну брзине до 20 чворова.

После ере Викинга, на Северном мору и Балтику су коришћени широки трговачки бродови трговачког удружења Ханза. До краја Средњег века развијени су и бродови са 2 и 3 јарбола. Верзија која је настала у Шпанији и Португалу под именом Каравела, послужила је морепловцима попут Кристифора Колумба, Васка да Гаме и Фердинанда Магелана да крену на своја истраживачка путовања. Почетком 15. века кинески адмирал Женг Хе је предводио више експедиција једрењака у Индијски океан до обала источне Африке.

Нови век[уреди]

Кати Сарк - један од последњих клипера

Од 17. века у употреби су нови, специјализовани типови бродова, као што су линијски бродови (бојни бродови са више палуба за топове) и фрегате (лако наоружани брзи бродови). Бродоградитељи су смишљали све иновативније нацрте. Бродови су били виткији, са већим депласманом и већим брзинама. Трговачке морнарице у 19. веку су користиле тип брода клипер, који је достизао брзине од 18 чворова.

Употреба гвожђа (од 1890. челика) као материјала за бродоградњу, била је почетак ере оклопњача. Истовремено, бродови су увећавали своје маневарске моћи. Парна машина је почела да истискује употребу једара. Данас се бродови на једра користе, готово искључиво, за забаву и спорт.

Једрилице су се користиле за разоноду богатих у Енглеској и Холандији у 17. веку. Први јахтинг клуб је основан 1720. у Корку у Ирској. Овај клуб је први организовао такмичење у једрењу (регату) 1749. У другој половини 19. века почеле су масовно да се одржавају трке једрилица по Европи и Северној Америци. Куп Америка је први пут организован 1851, а Килска недеља 1882. Прво олимпијско такмичење у једрењу одржано је на Олимпијским играма 1900.

Историја спортског једрења[уреди]

Најстарији једриличарски клуб на свету је "Water Club of Cork" који се налази у граду Корк на југоистоку Ирске. Клуб је основан 1720. године и дан данас је активан. Најстарији доказ о регати потиче из 1749. године када је одржана регата између клуба "Greenwicha" и "Norena" на реци Темзи. Као почетак организовања једриличарских регата узима се 1775. када је основан "Thames Club Cumberlan Fleet" клуб.

Историјски дан за светско једрење је 1. јуна 1815. године када се група енглеске господе нашла у "Thatched House Taveru" u St. James˙s Street u Londonu са циљем да окупи љубитеље једрења на једно место. Под председником Лоrda Granthama, 42 Једриличара су основали Yacht Club (што је први пут у историји да су те две речи спојене заједно). И ако је основан у Лондону, клуб је премештен у луку града Cowesa на острву Wight. 1817. године Енглески принц их је почастион својим чланство а кад је постао краљ 1820. godine George IV., клуб је преименовао у Royal Yacht Club са правом постављањем ратне заставе. Тако је Енглеска преузела примат у једриличарству од Холандије где су настале прве једреилице за спорт и разоноду.

У Сједињеним Америчким Државама службени почетак рада првих једриличарских клубова је био 30. јули 1844. године када је 9 једриличара на челу са John Cox Stevensom основало New York Yacht Club (NYYC). Прву службену регату у Америци NYYC је организовао у јулу 1845. године на рути кроз New York. Ширу листу клубова у Србији погледајте овде.

Једриличарска такмичења[уреди]

Једриличарска такмичења називају се регате. Циљ такмичења је проћи кроз задату стазу у што краћем временском року. Свака регата се договара на одређеном регатном пољу, за прописану класу те једрилице дозвољене за такмичење. На неким регатама истовремено се такмиче једрилице различитих класа, али њихова регатна поља су или одвојена или су на истом пољу али са размацима у стартевима и њихове трке се бодују одвојено.

Олимпијске класе из 2000 године

Једриличарска такмичења се одржавају у свим класама, у распону од малих једрилица за једну особу до великих једрилица са посадама од 2 до 20 чланова. За учешћа у неким великим регатам као што је "America's Cup", "Sydney-Hobart" или "Volvo Ocean Race", потребно је издвојити позамашне новчане суме новца за учествовање и израду брода којим би се једрило, док постоје регате и за стандарнизоване једрилице које су јефтине и може сваки једриличарски клуб да си приушти, најпрестижније такмичење тих једрилица је Олимпијада. Што тиче регатног поља, већина трка се организује у близини обале, на пољу означеним бовама. Такође постоје регате издржљивости где такмичари морају преједрити целе океане и мора, а некада и цели свет као што је "Volvo Ocean Race" .

Пехар освајача "America's Cup"

Спортским једрењем управља Међународна једриличарска федерација (ISAF, скраћеница од International Sailing Federation). ISAF се бави прописивањем правила такмичења, техничке параметре јердилица и итд.

Класе једрилица се одређују по: дужини једрилице, квадратури и облику једра (крој једра и материјал од кога је једро направљено), броју корита пловила (постоје једрилице са једним коритом тзв стандарне једрилице, постоје катамарани једрилице са два корита и тримарани једрилице са 3 корита), броју посаде.

Једрење у Србији[уреди]

У Србији се једри доста класа једрилица, почевши од најмање класе за децу до 15 година оптимист, Ласер 4.7 за децу од 15-18 година, Ласер Радиал и Ласер Стандард, који су женска и мушка Олимпијска класа које се разликују само по дужини јарбола корито чамца је идентично, Фин је мушки једносед који је олимпијска класа и 470 који је једрилица са 2 члана посаде и такође олимпијска класа. Такође се у Србији једре класа Микротонер М550,једрилица од 3 члана посаде и велики крсташи од више чланова посаде.

Савез и једриличарски клубови Србије[уреди]

У Србији постоје 3 савеза од којих је 1 главни Једриличарски савез Србије , Једиличарски савез Београда и једриличарски савез Војводине

Клубови у Србији:

Једриличарски клуб Земун

Академски једриличарски клуб - Београд

Наутички клуб Палилула

Једиличарски клуб Гемакс

Бродарски клуб Металац

Једриличарски клуб Ада

Једриличарски клуб Сава

Једриличарски клуб Војводина

Једриличарски клуб Палић

Једриличарски клуб Рефул

Спољашње везе[уреди]