Јездимир Ловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈЕЗДИМИР ЛОВИЋ
Jezdimir Lović.jpg
Јездимир Ловић
Датум рођења(1919-03-18)18. март 1919.
Место рођењаГорње Лопиже, код Сјенице
 Краљевина СХС
Датум смртиавгуст 1943.(1943-08-00) (24 год.)
Место смртиКрупице, код Пљеваља
Црна Гора НД Црна Гора
Професијатрговачки помоћник
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од14. децембра 1949.

Јездимир Ловић (Горње Лопиже, код Сјенице, 18. март 1919Крупице, код Пљеваља, средина августа 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 18. марта 1919. године у селу Горње Лопиже, код Сјенице. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном селу 1931. године, а грађанску школу је завршио у Сјеници 1935. године. Потом је отишао у Београд у потрази за запослењем. После дуже потраге, био је примљен у интернат српског привредног друштва „Привредник”, где је дању радио као шегрт у књижари, а ноћу је похађао шегртску школу.[1]

Још као шегрт учествовао је у акцијама револуционарне трговачке омладине. Године 1937. је постао члан Радничког спортског друштва „Полет”. Брзо се истакао у акцијама привредникове омладине, као и у раду друштва „Полет”, па је 1938. године био примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Био је учесник и организатор многих радничких организација и штрајкова, међу којима су и демонстрације од 14. децембра 1939. године. Био је један од организатора штрајка револуционарног дела привредникове омладине, због чега је био избачен из дома. Истакао се у омладинским демонстрацијама, 8. септембра 1940. године у Кошутњаку, после чега је био ухапшен и задржан у полицији све до војног пуча од 27. марта 1941. године. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) био је примљен у току 1940. године.[2]

После окупације Југославије 1941. године, напустио је Београд и отишао у родни крај, где се одмах укључио у припреме за организовање устанка. У јесен 1941. године када је формирана Сјеничка партизанска чете, Јездимир је постао заменик политичког комесара. Већ у првим борбама се истицао храброшћу, а посебно се истакао приликом напада на Сјеницу, 22. децембра 1941. године. Када је фебруара 1942. године био формиран Први златарски батаљон, био је постављен за заменика политичког комесара батаљона.[2]

Када је од санџачких батаљона 5. јуна 1942. године у околини Фоче формирана Трећа пролетерска санџачка ударна бригада Јездимир је био постављен за заменика политичког комесара њеног Првог батаљона. Након погибије Рифата Бурџовић, октобра 1942. године је био постављен на дужност заменика политичког комесара бригаде. Од јуна 1942. до априла 1943. године прошао је ратни пут Треће санџачке бригаде и учествовао у многим борбама, током којих се истакао као храбар борац и способан војни и политички руководилац.[2]

Крајем маја 1943. године, одлуком Централног комитета КПЈ Јездимир је напустио бригаду и преузео функцију секретара Обласног комитета КПЈ за Санџак. После неколико дана, с тридесетак бораца је из рејона Недајна, код Плужина, кренуо прем Санџаку. Одмах по ступању на дужност секретара ОК КПЈ развио је интензивну партијску делатност — обновио је среске комитете, обновио и формирао нове партијске организације и др. Ови партијски активи изводили су оружане акције против окупатора и квинслинга. Обласни комитет, под његовим руководством је организовао прихватање и окупљање Треће санџачке бригаде, који су се после битке на Сутјесци, враћали у Санџак.[2]

Средином августа 1943. године, Јездимир је у близини села Крупице, код Пљеваља, упао у четничку заседу и погинуо.[2]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]