Адам Косанић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Адам Косанић
Датум рођења6. април 1802
Место рођењаИзбиште
  Аустријско царство
Датум смрти4. јул 1875.(1875-07-04) (73 год.)
Место смртиПанчево
  Аустроугарска
СупружникАлександра Косанић (девојачко Радић)
РодитељиМихаило Косанић
Марија Косанић

Адам Косанић (Избиште, 6. април 1802 — Панчево, 4. јул 1875) био је војник и капетан, кључну улогу одиграо је у Револуцији 1848-1849 у Банату, а посебно се истакао у бици код Панчева. Потекавши из војничке породице и сам се одлучио за војнички позив, иако је био талентован и за спорт, а био је и одличан математичар. Био је ожењен Александром Радић, ћерком капетана Јована Радића, са којом је имао шесторо деце, три ћерке и три сина. Одликован је титулом витеза реда Гвоздене круне III степена, као и ратном медаљом и официрским и службеним знамењем. Био је почасни грађанин Панчева.

Биографија[уреди]

Адам Косанић рођен је у српској официрској породици, која је служила у аустријској царској краљевској војсци, као најмлађе дете оца Михаила и мајке Марије. Његов прадеда надпоручник Михаило Косанић борио се под принцом Евгенијем (Еугеном) Савојским. Михаилов син Стефан служио је као капетан у Румунско-банатској пуковнији. Адамов стриц Лазар био је натпоручник, погинуо је 1799. као добровољац код Дутлингена, у Немачкој.[1] Стефанов син и Адамов отац Михаило (1759-1828) рођен је у Рачи и такође је био капетан. Адамова мајка Марија (1763-1832), пореклом из породице Михаиловић из Белегиша у Срему, удала се 1786. за Михаила Косанића.

Адам је основна знања стекао у немачкој школи у Хомолићу, бавио се спортом и био добар рвач и тркач.[2] Од детињства је волео војску и оружје, био је и добар ловац. Када му се отац пензионисао 1808. године породица се преселила у Баваниште, а Адам је прешао у српску школу. У то време за бригадира је у Панчево дошао генерал Михаило Михаиловић, који је 1819. године по одобрењу Дворског ратног савета подигао математчки (војни) завод, за чијег питомца је изабран и Адам. Као најбољи од шездесет питомаца, ради премеравања и насељавања Мраморка, Адам је додељен геометру натпоручнику Трифуну Тодоровићу.

Војна каријера[уреди]

Почетком 1820. године примљен је у кадете XII Немачко-банатске граничарске регименте, где је из године у годину веома брзо напредовао и добијао нове чинове. Овом приликом је обављао послове геометра широм Границе. Увек је био међу најбољим официрима, и као војни питомац и у војној служби. За пуковнијског кадета произведен је 1820. године, а школовање је завршио 1822. као геометар. Радио је на премеравању земљишта у Банату све до 1831. а исте године је постао заставник, наредне потпоручник, а 1841. натпоручник. Крајем 1848. произведен је у чин капетана, годину дана касније на сопствени захтев је пензионисан.[1]

Револуција 1848.[уреди]

На почетку револуције налазио се на италијанском ратишту, где је био и рањен у кук при нападу на Вићенцу.[2] Након опоравка у главној болници у Верони, који је трајао десет недеља, враћа се у Панчево. По наређењу војводе Шупљикца требао је да припреми народне устанике у околним местима Јабуци, Глогоњу, Сефкерину, Опову, Баранди и Сакулама. Када је видео у колико се лошем стању војска налази, кренуо је да ради на дисциплини и увежбавању војника и на опште изненађење направио је батаљон сасвим извежбан и справан за бој.[2]

Адам Косанић се највише истакао у бици код Панчева. Мађарска војска под командом генерала Ернеа Киша напала је рано ујутру 2. јануара 1849. године Панчево, као главно упориште српског покрета у јужном Банату. Мађарске снаге су биле доста бројније, али је командант Стеван Книћанин приметио да се колебају, те је наредио противнапад.[2] Фердинанд Мајерхофер који је командовао српским снагама предлагао је да се Панчево напусти и да војска пређе у Србију. Стеван Книћанин и Адам Косанић нису желели да дозволе да се то деси и борбе су настављене. Мађарске снаге биле су потпуно растурене када су се нашле у директном сукобу са Косанићевим одредом. Мађарска војска се повлачила.

Велику захвалност дуговали су Панчевци Книћанину и Косанићу, чак су и Мађари истицали Адама Косанића као победника код Панчева, али су често пораз генерала Киша приписивали необично оштрој зими.[1] Книћанин је овако говорио: Господо моја, хвалу никако не примам, него сви ми што овде стојимо, имамо једно да заблагодаримо овоме капетану Косанићу на сјајној победи што је получисмо, е без њега изгубили бисмо све наше топове, а по свој прилици састали бисмо се под окриљем ноћи тек у Панчеву; ако ли за кога господо моја, што чинити мислите, чините то само за овога капетана.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Јанкулов, Борислав (2013). Адам Косанић - јунак из 1848-49. Панчево: Историјски архив у Панчеву. стр. 61—90. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Косанић, Адам (2013). Мој кратки верни животопис. Панчево: Историјски архив у Панчеву. 

Литература[уреди]

  • Јанкулов, Борислав, Адам Косанић-јунак из 1848-49, Панчево, Историјски архив у Панчеву, 2013.
  • Адам, Косанић, Мој кратки верни животопис, Панчево, Историјски архив у Панчеву, 2013.

Спољашње везе[уреди]