Глогоњ

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Глогоњ
Храм Светих Апостола Петра и Павла, Глогоњ.jpg
Православна црква
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобанатски
ГрадПанчево
Становништво
 — 2011.Пад 3.012
 — густина67/км2
Географске карактеристике
Координате44°59′10″ СГШ; 20°31′33″ ИГД / 44.98620° СГШ; 20.52592° ИГД / 44.98620; 20.52592Координате: 44°59′10″ СГШ; 20°31′33″ ИГД / 44.98620° СГШ; 20.52592° ИГД / 44.98620; 20.52592
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина75 м
Површина47,2 км2
Глогоњ на мапи Србије
Глогоњ
Глогоњ
Глогоњ на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број26202
Позивни број+381 (0)13
Регистарска ознакаPA

Глогоњ је сеоско насеље које се налази на територији града Панчева, у Јужнобанатском округу Аутономне Покрајине Војводине, у Републици Србији. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, у Глогоњу живи 3.012 становника.[1]

Име села[уреди | уреди извор]

Изворно српско име села значи поплавна равница Глог, мађарско име (званични назив Galagonyás од 1898. до 1918. године) значи подручје цратаегус-а: Хабсбуршки званичници у Мађарском царству морали су да пишу латиницом до 1791. године.[2], а немачко име Глогау (званични назив од марта 1943. до септембра 1944. године) такође је значило поплавно подручје кретега попут пољског Глогова. Није постојала одговарајућа варијанта имена на влашком дијалекту румунског језика (Păducel),то једноставно значи људе у близини глога и говоре српски (Глогонски). Сва имена се завршавају топономастичким суфиксима за лоцирање људи на одређеном подручју.

Географија[уреди | уреди извор]

Налази се у северозападном делу града Панчева, удаљен је 20 km од Панчева — на 44° 59' СФШ и 20° 33' ИГШ. Налази се на надморској висини од 75 м на контакту алувијалне равни реке Тамиш и банатске лесне терасе. Спада у групу прибрежних потамишких насеља и граничи се са атарима села: Сефкерин, Црепаја, Јабука и подручјем града Београда.

По питању рељефа Глогоњ се простире на две морфолошке целине: алувијалној равни Тамиша и лесној тераси. Алувијална раван заузима најниже делове атара лежећи између леве обале Тамиша и дела банатске лесне терасе на надморској висини од 73 м.

Лесна тераса заузима највећи део Глогоња са надморском висином 75-79 м. На подручју Глогоња констатују се знатне количине подземне воде као и површинских токова, те се Глогоњ снабдева водом из три бунара са дубине од 96 m.

На територији Глогоња Тамиша има мали пад што је разлог његовог кривудања, насталих окука и мртваја. Његов висок водостај ствара опасност од честих поплава. На подручју атара Глогоња преовладава у структури земљишта чернозем карбонатни, ритске црнице и смонице заслањене или са заслањеним пегама, као и заслањено тло солоњец око Тамиша.

Историја[уреди | уреди извор]

Калуђери српског манастира Пећке патријаршије су свратили 1660. године у Глогоњ да би узели прилог. Пописали су тада мештане: домаћин Милован (где су коначили), Вујко, Субота, Нада Чупеновић, поп Стефан, Борић, Остоја и Петко.[3]

1768. просвећени путник Јозеф Habsburg-Lothringen (племенито изабран демократски 27. марта 1764. за краља) записао је своје утиске о структурним условима села новог дела војне границе у свој једнотомни дневник. О Јабуки је 9. маја могао написати само једну белешку: то је најгоре од свега. У то време већ је напустио Панчево са једном једином написаном белешком: прљав и пун халабуке. Врло је вероватно да је овде дао специјалистичку процену, јер је умро 1790. године од компликација сифилиса. Глогоњ је 1766-1768. године ушао у Банатску војну границу као четно (компанијско) место. Ту је 1777. године отворена граничарска тривијална школа, са немачким наставним језиком. Српско-румунска школа је такође постојала, а зна се за учитеље: Гаврил Мургул (1825), Јован Поповић (1840—1847), Матија Дурса (1848).[4][5][6]

За време Војне границе у Банату, у Глогоњу је комадант места био 12 година капетан Стеван Шупљикац. Шупљикац је касније 1848. године био изабран за првог и јединог српског Војводу. Када се 1848. године у јесен навратио у место, био је са највећом радошћу и одушевљењем дочекан. Пред њега су изашли становници Немци и Румуни. Домаћин му је као старешина општине био познаник, стари гостионичар Андрес, који га је ословљавао са "Светли Војводо". Када су кренули даље, у Глогоњу су њему у част, звонила сва звона и пуцале прангије, а пратило га је педесет кола пуних народа.[7]

По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године православна парохија "Glogony", је у саставу панчевачког протопрезвирата. Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1813. године. У месту 1846. године живи 661 православних становника, а ту потпада и парохијска филијала Јабука, чији број становника није дат. Православна црква постоји 1846. године, а парох је поп Евтимије Стојановић. У народној вероисповедној школи је 1846. године било 82 ђака, којима предаје учитељ Јован Поповић.[8]

Занимљив аспект размишљања аустријског цара од 1830. до 1916. године и мађарског краља (од 8. јуна 1867.) може се наћи, заједно са многим другим примерима његове националне политике, у закону о преласку границе Баната у цивилну управу. С једне стране, желео је да демилитарише подручје, али, с друге стране, наређује да приликом попуњавања судијских места предност треба дати официрима који пристану да пређу у краљевску мађарску државну службу. У Глогону је основана једна од шест правосудних канцеларија (Elsőfokú bíróság) Суда у Панчеву (Kerületi Bíróság) са судијом 1. или 2. разреда (!), Службеницом 2. разреда за писање протокола (!) И јавним службеником без одређеног чина. Закон је ступио на снагу 1. новембра 1872. године. Дана 9. јуна 1872. године, саветодавни службеници поднели су му закон на потпис.[9]

По укидању банатске војне границе 1873. године пописано је становништво. У Глогоњу је тада било 2049 Шваба (Немаца), 10 Срба и 690 Румуна. Укупно је ту живело 2749 душа.[10] Године 1905. у Глогоњу, насељу у Торонталској жупанији, живи само 14 Срба.[11]

Аустроугарски попис становништва 1881. године још увек није био заснован на националности или етничкој припадности, већ само на значајном језику сваког становника; од укупно 2468 становника, 11 је говорило мађарски, 1480 немачки, 8 словачки, 630 влашки, 220 хрватски или:vagy српски језик, а 124 није изговорило ниједан језички приоритет током пописног испитивања: beszélni nem tudó (не разговара).[12]

Лицитирана је марта 1926. године градња "комбинованог" моста на Тамишу, у Глогоњу. Јула 1928. године основан је женски клуб хазене у Глогоњу.[13] Покретач тог спорта у месту била је супруга општинског бележника, а у првој утакмицу су победили "Банат" из Панчева, са резултатом 7:4. априла 1928. године објављен је оглас за отварање апотеке у Глогоњу. Постојао је 1932. године "лоптачки клуб" (фудбалски) С. К. "Југославија" у месту.[14] Глогоњска општина је од марта 1938. године радила на електрификацији места.[15]

Године 1932. Министар просвете је укинуо III и IV одељење у глогоњској школи. Претходно је марта 1926. године отворено једно одељење.[16]

10. октобра 1943 год.[уреди | уреди извор]

Франз Лисцхитз, припадник 7. СС добровољачка брдска дивизија „Принц Еуген“, жестоко је одбио своје прво учешће у одмазди против цивила, укључујући децу и адолесценте. Убио га је стрељачки вод због ускраћивања команде 10. октобра 1943. године на Башчаршији. Лисцхитз је изабран за члана немачког стрељачког вода да коначно докаже своју храброст уместо да обично држи коње и брине о храни. Двојица његових најбољих пријатеља из Јабуке такође су тог дана одбили команду, од којих је један био брат његове супруге: Франз Рицхард и Јосеф Недер. Мршавог и ниског мушкарца команданти су увек поново третирали као спрдњу, а његову супругу без детета неки немачки сељаци у селу су обезвређивали и обезвређивали, њеног мужа називали неуспелим и слабим, а саборце издајницима. Франз Лисцхитз, припадник СС Фреивиллиген Гебиргсјагер Дивисион Принз Еуген, строго је одбио своје прво учешће у одмазди против цивила, укључујући децу и адолесценте. Убијен је стрељањем због порицања команде 10. октобра 1943. на Башчаршији. Лисцхитз је изабран за немачки стрељачки вод како би коначно доказао своју храброст уместо да обично држи коње и брине о храни. Била је то посебна акција систематским истрагама кућа да се хапсе партизани или сумњиве особе које су им могле сарађивати, укључујући чланове њихових породица, и да их се одмах погуби. Франз Склена из Јабуке рекао јој је касније истину јер је званично добила писмо само са следећим подацима: у име немачког народа и Фирера: њен супруг је нестао. Франз Склена је умро 23. октобра 1944: пао у часној борби за фирера и своју домовину.

1. октобра 1944 год.[уреди | уреди извор]

Око 3.000 затвореника из Бора смело је да се одмори на врло кратко време у оближњим поплавним равницама на путу између Сефкерина и Опова. Чланови Деутсцхе Маннсцхафта убили су их тамо 22 ударајући јер су неки затвореници покушали да добију речну воду за пиће упркос заповести да ходају даље. Интервјуисани очевидац је индиректно именовао само овај догађај. Није поменуо право место акције, дао је ранији датум и описао је овај догађај фразом: неки затвореници су на путу кроз Београд покушали да набаве лубенице (!). Очевидац је био Јосеф Цливај из Панчева, влашки члан Deutsche Mannschaft, који је по доласку из Баје у Беч прво живео као избеглица без докумената, касније са аустријским документима док је Јосеф Жсивај у једном ресторану упознао аутора ове легенде. Очевидац позван на вечеру првобитно се звао Иосиф Цливал. Бечки састанак одржан је 9.септембра 1973. године. Његов брат Хенриц добио је аустријску личну карту на име Хеинрицх Цсивај и убио двојицу затвореника.[17]

5. октобра 1944 год.[уреди | уреди извор]

Нацистички Ortsgruppenleiter из Глогауа, Сефкерина, Опова, Баранде и Сакулеа (!) И таст Михаела Ланга погубљени од стране совјетских војника увече на улазу у торањ цркве Свете Ане: Johann Gross, пресуда је била: смрт вешањем.

Тада су у општинској канцеларији прославили још једну етапу победе над фашистима, озбиљно се напили и из гомиле немачких гледалаца изабрали четири Немице, које су све морале бити присутне на погубљењу и силовали их неколико пута у службеној згради. Гледаоце који нису желели да гледају погубљење шамарили су војници. Три Немице у доби између 18 и 20 година још увек су биле девице. Они су извршили самоубиство 6. октобра 1944. пресецајући своје артерије у Тамишу близу банке.[18]

30. октобра 1944 год.[уреди | уреди извор]

У близини поплавних подручја поред пута између Сефкерина и Опова (1. октобра 1944 год.), специјални одреди југословенских партизана убили су тачно 200 Немаца. Број се односио на наредбу Франца Бохмеа да надокнади немачке губитке у омјеру 1:100 за сваку убијену особу и 1:50 за сваку рањену особу, а симболизовао је врховне команданте Михаела и Франца Ланга из Deutsche Mannschaft. Главнокомандујући био је Светозар Рупић. Немачка публикација назвала је ово подручје аеродромом, описала је смрт Немаца као пут до неба и пустила да локални Ortsgruppenleiter буде пастор Глогоња, који је убијен у селу. Међутим, чињеница је да су Немци морали да клекну, држе се за руке као у молитви и отварају уста. Погубљени су једним хицем по особи, цев пиштоља стављена је у језике. Време погубљења било је залазак дана.[19]

Насеље[уреди | уреди извор]

Глогоњ спада у групу потамишких насеља са правилнијим топографским површинама. Насеље има правоугаони облик,(дужине 2.000, а ширине 800 m ) са праволинијским и унакрсно постављеним улицама. Спада у насеља панонског типа, куће су ушорене и центар насеља је проширен.

Ширина улица је 20-40 м и секу се под правим углом. Главном улицом пролази пут који спаја Панчево са Зрењанином и Новим Садом.

Постоји 6 улица које се пружају по дужини у смеру северозапад / југоисток; У овом тренутку носе следећа имена: Тамишка, Ослобођења, ”1. мај“, Школска, Млинска и “4. октобар”.

На северозападном крају села је прва попречна улица (која има куће само са једне стране) по имену Утринска — пружа се од југозапада ка североистоку, а за њом следе: Партизанска, ”29. новембра”, Пролетерска, Београдска, ЈНА, “8. марта”, Бориса Кидрича и Жарка Зрењанина. Сам центар села носи име -Трг Маршала Тита.

Равничарски тип насеља је условио њихово пресецање под правим углом те су формирани квадрати — квартови неједнаких површина. Свака кућа има двориште са економским зградама и повртњак или воћњак у дубини.

У центру села налази се парк правоугаоног облика (210x170 m). Стазе су избетониране 1988. године (пре тога није било никакве подлоге) и секу парк по дијагоналама, док га друге полове по дужини и ширини.

Насеље има основну школу и амбуланту, постоје сви примарни комунални објекти, спроведена је електрификација, гасификација села, водовод, телефонске линије...

Овде се налази Омладинска организација Глогоњ.

Привреда[уреди | уреди извор]

На територији Глогоња најзначајнија привредна делатност је пољопривреда. Атар је правоугаони укупне површине 4291,5 ха, а само пољопривредно земљиште захвата 4086,7 ха. Од обрадивих површина највећи део је под њивама 3036,1 ха или 74,3%. И необрадиво пољопривредно земљиште захвата знатну територију: пашњаци 324.8 ха, шуме 548.5 ха, док неплодно земљиште захвата 308,9 ха.

Од укупних земљишних површина у власништву приватног сектора је 2052.6 ha (47,8%), док Друштвени сектор захвата 2238,9 ха (52,2%).

На територији атара Глогоња у сетвеној структури преовладавају ратарске културе. Гаје се првенствено жита: пшеница, кукуруз и јечам.

Код индустријског биља најзаступљенији су сунцокрет, соја и шећерна репа. Од повртарских култура највише се гаје кромпир (развијена је производња младог кромпира ), пасуљ, црни лук, парадајз, паприка. Део ове производње намењен је пијацама у Панчеву и Београду. Сточарство је углавном у опадању и заступљено је пре свега у индивидуалном сектору.

Табела[уреди | уреди извор]

Бројно стање стоке по пописима из 1981. и 1991. године.

Година Свиње Говеда Коњи Овце Живина
1981. 2.370 168 121 334 17.800
1991. 1.732 28 24 137 11.353

Друштвено пољопривредно предузеће „Глогоњ“ у саставу ПИК-а „Тамиш“ поседује (подаци из 1991) укупно 1237 ha обрадивог земљишта. Гаје се уобичајене ратарске културе и то првенствено жита. Највеће површине су под пшеницом (383ха), кукурузом (309ха), јечмом (38ха). Од индустријског биља гаји се сунцокрет (123ха), соја (156ха), шећерна репа (128ха).

Истакнуте личности[уреди | уреди извор]

  • Адолпх Сзагар, Јулиус Јелић и Бела Басзарабицс, шегрти Терезијанске војне академије у бечком Тхересиануму и у Бечком Новом месту из 1836, 1878. и 1884. године рођења.[20]
  • Матхиас Бенрад и Никола Зсеравић, излагачи пољопривредних производа семе папавера и житарица на светској изложби 1873. године.[21]
  • Ludwig Szekrény, Римокатолички пастор од октобра 1898. до фебруара 1906., преводилац књижевних дела, главно пребивалиште у селу до јуна 1914.године.[22]
  • Rudolf Büchler, Хришћанско-социјални учитељ, присталица Ансцхлусса, притвор Гестапа 1944.године.[23]

Демографија[уреди | уреди извор]

Према попису из 2002. било је 3178 становника (према попису из 1991. било је 3.475 становника).

У насељу Глогоњ живи 2.575 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,6 година (38,6 код мушкараца и 40,7 код жена). У насељу има 1.003 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[24]
Година Становника
1948. 3.678
1953. 3.175
1961. 3.230
1971. 3.257
1981. 3.605
1991. 3.475 3.285
2002. 3.178 3.281
Етнички састав према попису из 2002.‍[25]
Срби
  
2.400 75,51 %
Македонци
  
367 11,54 %
Румуни
  
156 4,90 %
Југословени
  
106 3,33 %
Мађари
  
26 0,81 %
Роми
  
17 0,53 %
Хрвати
  
6 0,18 %
Словаци
  
6 0,18 %
Немци
  
5 0,15 %
Чеси
  
3 0,09 %
Црногорци
  
2 0,06 %
Муслимани
  
1 0,03 %
Албанци
  
1 0,03 %
непознато
  
68 2,13 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Србији 2011 – Старост и пол — Републички завод за статистику. Београд: 2012. ISBN 978-86-6161-028-8.
  2. ^ Универзитет у Гетингену: Збирка мађарских закона о Рајхстагу из 1791. године, Artikel 35
  3. ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву банатском у 17. веку", Сремски Карловци 1931.
  4. ^ Феликс Милекер, Geschichte der Stadt Pančevo, Druckerei Wittigschlager 1925.
  5. ^ Натпис изнад улаза у бечки ресторан Витве Болте, који је некада био јавна кућа.
  6. ^ Андрија Огњановић: "Граничарске народне школе и њихови учитељи на територији Војводине од 1774. до 1872. године
  7. ^ "Млада Србадија", Беч 1876. године
  8. ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  9. ^ Verordnungsblatt für das kaiserlich-königliche Heer. запремина 14. Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1873.
  10. ^ "Застава", Нови Сад 1873. године
  11. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  12. ^ Az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás főbb eredményei megyék és községek szerint rendezve, II. kötet: запремина 2, Budapest 1882.
  13. ^ "Време", Београд 15. август 1928.
  14. ^ "Правда", Београд 24. децембар 1932.
  15. ^ "Време", Београд 12. март 1938.
  16. ^ "Просветни гласник", Београд 1926-1932.
  17. ^ Randolph L. Braham, The Politics of Genocide. The Holocaust in Hungary. Volume 1, Columbia University Press, New York City 1981.
  18. ^ Theresia Lišic, рођен 7. новембра 1909. у Јабуци, умро 27. јула 1993. у Бечу
  19. ^ Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 2: Erlebnisberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944-1948, München 1993, ISBN 3-926276-17-7.
  20. ^ Johann Svoboda, Die Theresianische Militär-Akademie zu Wiener-Neustadt und ihre Zöglinge von der Gründung der Anstalt bis auf unsere Tage, Band 2, k. u. k. Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1894.
  21. ^ Officieller General-Catalog.
  22. ^ Фотографија из маја 1898: Врт виле Схаттерханд у Радебојл; Преводилац седи с леве стране, а његова каснија супружница Барбара Гондак стоји иза њега.
  23. ^ Седиште Гестапоа у бечком хотелу Метропол.
  24. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  25. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  26. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Статистички подаци — Покрајински завод за статистику, Статистички билтен 206, Нови Сад 1991.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]