Александар Нинковић
| Александар Нинковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1963. |
| Место рођења | Београд, ФНР Југославија |
| Жупник у Катедрали Блажене Девице Марије на Врачару | |
| Године | август 2008 – |
Александар Нинковић (Београд, 1963) јесте теолог и католички свештеник. Он служи у Катедрали Блажене Девице Марије у београдском насељу Неимар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Београду, у атеистичкој породици. Његов отац Бранислав Нинковић је био инжењер у Војнотехничком институту у Београду и радио је на пројектовању авиона Галеб и Орао, па је пожелео да и син настави да се бави истим занимањем. Најпре је завршио Ваздухопловнотехничку војну академију у Рајловцу код Сарајева. По дипломирању је постао официр Југословенске народне армије и распоређен је на рад са хеликоптерима у Мостару. Војну службу је напустио 1988. године. У време службе у војсци је био атеиста и комуниста. Нинковић је затим радио као систем-инжењер у Фабрици авиона Утва у Панчеву и предузећу Иво Лола Рибар у Железнику.
Његов брат Дарко се крстио у православној цркви, да би потом прешао у католичанство и упознао Александра са фра Марком Куролтом из фрањевачког Самостана Светог Ивана Крститеља и Антуна у Земуну.[1] Тако се 1994. године и Александар крстио у католичкој цркви. Пожелео је да упише студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, али наводи да му његови приходи то нису могли омогућити. Зато се одлучио на школовање при Теолошко-катихетском институту Суботичке бискупије у Новом Саду. На предлог београдског надбискупа је требало да настави студије у Риму, али будући несигуран у знање италијанског језика, наставља студије у Сегедину. Студије је завршио годину дана пре својих колега и објавио је књигу на мађарском језику.
Од августа 2008. године је жупник у Катедрали Блажене Девице Марије на Врачару.[2] Учествовао је на Првом синоду Београдске надбискупије.[3] Врло је активан у питањима међурелигијског дијалога у Србији.[4]
Ставови о Србима и хришћанству[уреди | уреди извор]
Према сопственом признању, на сазнање да његов брат жели да се крсти у католичкој цркви, била је[2]:
Ти ниси нормалан човек. Па како то Србин може бити католик?
Нинковић често наглашава снажну улогу католичке цркве у средњовековној Србији[1]:
Заборављамо да је Свети Сава круну донео из Рима, са папиним благословом. После поделе Цркве заборавили смо да је велики део Срба био окренут Риму. У доба цара Душана српско друштво кренуло је ка Истоку. Он је хтео да доминира византијским простором.
Ипак, тврди да потпуно разуме значај Српске православне цркве и њене историјске улоге у очувању идентитета српског народа током османске владавине:
...објективно, док су Турци доминирали, Српска православна црква била је једини начин да се народ очува под освајачима. Тако су се утврдили под хришћанством. Истовремено, практично смо одбацили део српског корпуса у Дубровнику и Босни. Тада је кренула изрека: „Ко није православац, није ни Србин“. Ја мислим да то није тачно.
Дела[уреди | уреди извор]
- Evangéliumok szinopszisa, Agapé, Novi Sad 2003, ISBN 86-463-0135-4;
- Učitelj je rekao, mala knjiga o veri, Beogradska nadbiskupija, Beograd 2014, ISBN 978-86-89179-05-7;
- Crkva - mesto gde stanuje ljubav, Beogradska nadbiskupija, Beograd 2016, ISBN 978-86-89179-12-5;
- Kako čitati Sveto pismo: Stari zavet, Beogradska nadbiskupija, Beograd 2017, ISBN 978-86-89179-15-6.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Необични Београђани: Александар Нинковић - од војног стручњака до ватиканског доктора”. Вечерње новости. 10. 10. 2013.
- ^ а б „Kako sam od oficira JNA postao katolički svećenik u Beogradu”. Jutarnji list. 30. 11. 2008.
- ^ „Otvaranje Prve sinode Beogradske nadbiskupije”. Beogradska nadbiskupija. 09. 12. 2019.
- ^ „Заједно против коронавируса”. Политика. 20. 03. 2020.
