Папа Фрања

С Википедије, слободне енциклопедије
Папа Фрања

2014.
2014.

Пуно име Хорхе Марио Бергољо
Датум рођења (1936-12-17)17. децембар 1936. (85 год.)
Место рођења Буенос Ајрес ( Аргентина)
Народност Аргентинац
Редослед 266.
Понтификат 13. март 2013.
Претходник Папа Бенедикт XVI
Insigne Francisci.svg
детаљи

Папа Фрања[а] (рођен 17. децембра 1936. у Буенос Ајресу) врховни је поглавар Католичке цркве, 266. бискуп Рима, шеф државе и суверен Ватикана.[10] Његово световно име је Хорхе Марио Бергољо (Jorge Mario Bergoglio).[б] Званично име које је узео у чест свеца Фрање Асишког, на латинском је Franciscus.

Пре него што је изабран на конклави 2013, био је кардинал-свештеник и затим надбискуп Буенос Ајреса.[11]

Папа Фрања је први језуита и први Латиноамериканац, као и први припадник неког црквеног реда од Гргура XVI (1831–1846) и први неевропљанин након Гргура III (731–741) на овом положају.[12][13]

Биографија[уреди | уреди извор]

Папин отац, Хосе Марио Франсиско Бергољо (шп. José Mario Francisco Bergoglio, итал. Mario Giuseppe Francesco Bergoglio), је из места Портакомаро код Астија у италијанском региону Пијемонт емигрирао у Аргентину, где је нашао посао на железници. У децембру 1935. оженио се Ређином Маријом Сивори (шп. Regina Maria Sivori), рођеном у Буенос Ајресу, чији су родитељи такође потицали из Италије.[14] Хорхе Марио Бергољо има два млађа брата и две млађе сестре: Алберта Хорасија, Оскара Адријана, Марту Ређину и Марију Елену. У погледу матерњег језика, папа и данас влада италијанским дијалектом области око Портакомара и познаје песме емиграната.[15]

Поред италијанског, папа Фрања течно говори шпански и немачки.[16][17][18] Служи се и енглеским[19][20] и француским[19][20], а по свој прилици и португалским језиком.[20] Поред тога, за време својих универзитетских студија учио је и латински и старогрчки.[21]

Папа преферира дела Фридриха Хелдерлина, Хорхеа Луиса Борхеса и Фјодора Михајловича Достојевског. Цени филмове италијанског неореализма. Папа Фрања је љубитељ фудбала, навијач и почасни члан аргентинског прволигаша Сан Лоренсо де Алмагро.[22] Поред аргентинског папа има и италијанско држављанство.[23][24] Уз то, пошто је изабран за кардинала добио је и ватиканско држављанство.

Студије, рукоположење и верске активности[уреди | уреди извор]

Бергољо је после школовања дипломирао као хемијски техничар.[25] Ступио је 1958. у језуитски ред и најпре студирао хуманистичке науке у Чилеу, а после свог повратка у Буенос Ајрес филозофију (завршио 1960) и теологију (завршио 1970) на Теолошком факултету Колехио Максимо Сан Хосе у Сан Мигелу. Теолошки га је обликовао, између осталог, Лусио Гера, један од отаца теологије ослобођења, кога је звао својим учитељем.[26] Примио је 13. децембра 1969. сакрамент рукоположења од надбискупа Рамона Хосеа Кастељаноа. Након тога отишао је у Шпанију ради свог терцијата.

Од 1973. радио је као магистер новака и доцент теологије на високој школи у Сан Мигелу. Исто тако је 1973. био провинцијал аргентинске провинције језуитског реда. Упражњавао је ово место до 1979. Од те године до 1986. као ректор био је на челу теолошког факултета у Сан Мигелу. Након тога одлази на истраживачки боравак у Филозофско-теолошку високу школу Светог Георгија у Франкфурту на Мајни коју су држали језуити. Пројекат докторске дисертације остао је, међутим, недовршен.[27]

После тога је радио као духовни сарадник у Кордоби.[25] Приликом боравка у Немачкој 80-их година 20. века данашњи папа је дошао у ходочасну цркву Св. Петра у Перлаху у Аугзбургу. Упознавши се тамо са милосном сликом Марије Чворорешитељке, донео је њене копије у свој завичај Аргентину, а са сликом и култ обожавања исте у Јужну Америку[28][29]

Односи са аргентинском владом[уреди | уреди извор]

Бергољо је у медијима оптуживан за умешаност у отмицу двојице свештеника које је он разрешио непосредно пре њиховог нестанка. Саму отмицу су извршили припадници аргентинске морнарице за време диктатуре маја 1976. Адвокат за људска права је 2005. поднео кривичну пријаву против Бергоља, као претпостављеног у Дружби Исусовој Аргентине. Ова жалба није прецизирала природу његове умешаности. Хорхеов бранилац је одлучно негирао све оптужбе. Тужба је на крају одбачена.

Бергољо није јавно говорио о својој улози за време диктатуре до 2010, када је у интервјуу рекао да је крио и штитио неколико жртава прогона у језуитском семинару, али није рекао колико. Испричао је и како је помогао једном младићу, који је на њега личио, да побегне преко бразилске границе тако што му је дао своју личну карту и обукао га у свештеничке хаљине. Тако му је, како је рекао, спасио живот.

Уметник и активиста за људска права Адолфо Перез Ескивел, који је добио Нобелову награду за мир 1980, рекао је: „Можда није био храбар као остали свештеници, али никада није сарађивао са диктатуром... Бергољо није био саучесник диктатуре“. И чланица Сталне скупштине за људска права Грасијела Фернандез Меихиде тврди да не постоји доказ који Бергоља повезује са диктатуром.

Бискуп, надбискуп и кардинал[уреди | уреди извор]

Папа Јован Павле II именовао га је 20. маја 1992. за помоћног бискупа у Буенос Ајресу и титуларног бискупа Ауке. Рукоположио га је надбискуп Буенос Ајреса, Антонио Кварасино (Antonio Quarracino), 27. јуна. Поред њега, консекратори су били и бискуп Мерседес Лухан (Mercedes-Luján), Емилио Огњеновић и апостолски нунције у Аргентини Убалдо Калабреси (Ubaldo Calabresi). Именован је за коадјутора 3. јуна 1997. и наследио кардинала Квараћина после његове смрти 28. фебруара као надбискуп Буенос Ајреса. Истовремено је био бискуп за вернике источног обреда који живе у Аргентини. Именовавши га за кардиналног свештеника, папа Јован Павле II примио га је 2001. у колегијум кардинала са титуларном црквом Сан Роберто Бељармино (San Roberto Bellarmino). Припао је, између осталог, и Конгрегацији за богослужење и сакраменте.

На конклави из 2005, на којој је било 115 кардинала који су имали право гласа, Бергољо је, наводно, према новинским извештајима који су се ослањали на дневничке белешке једног анонимног кардинала, у првом изборном кругу добио 10, у другом 35, а у трећем 40 гласова. После тога се, каже се, одрекао кандидатуре. Изабран је 8. новембра 2005. на три године за председавајућег аргентинске бискупске конференције, а 11. новембра 2005. је потврђен на том месту.

Бергољов кардиналски грб носио је мото „Miserando atque eligendo“, у слободном преводу: „бедан, али изабран“. Мото је преузет из хомилије Беде Вененабилиса (672—735), монаха манастира Вермаут у Џероу, аутора егзегетичких, хомилетичких и историјских радова, укључујући и „Црквену историју енглеског народа“. У својој хомилији Беда коментарише пасаж из Јеванђеља (Мт 9,9-13) који се односи на позив апостола Матије, јавног грешника.

Vidit... Iesus publicanum, et quia miserando atque eligendo vidit, ait illi, Sequere me. Sequere autem dixit imitare. Sequere dixit non tam incessu pedum, quam executione morum. Qui enim dicit se in Christo manere, debet sicut ille ambulavit, et ipse ambulare.

— Beda, Hom. 22, 2

Видео Исус чиновника [Матију], и стога што му се учинио и вредним жаљења и прикладним, рече му: ‘Следи ме’. ‘Следити’ је, међутим, рекао у смислу ‘подражавати’. ‘Следити’ је рекао не толико у смислу да прати његов покрет стопала, колико у смислу да следи његово понашање. Наиме, онај који каже да истраје у Христа, обавезан је, баш као што се овај прошетао, и сам да иде [за Христом].

Понтификат[уреди | уреди извор]

По оставци папе Бенедикта XVI 28. фебруара 2013, отпочела је 12. марта 2013. конклава на којој је присуствовало 115 кардинала. Другог дана конклаве, у петом изборном кругу, кардинал Хорхе Марио Бергољо, кога су због година и променљивог здравља сматрали аутсајдером на избору за папу, добио је двотрећинску већину гласова и изабран је за 266. папу и на тај начин за 265. наследника Светог Петра. За папско име узео је латинско Franciscus (Фрања). Према портпаролу Ватикана, Федерику Ломбардију, редни број I није за употребу све док неки каснији папа не изабере то исто име. Упркос томе, папа Јован Павле I је од почетка стављао је римско „I“ на своје двоструко име.

На првој аудијенцији 16. марта 2013. папа Фрања је изјавио новинарима да је изабрао име у част Светог Фрање Асишког зато што се светац нарочито бринуо за добробит сиромашних. Објаснио им је да га је бразилски кардинал Клаудио Умес (порт. Claudio Hummes), како је постајало јасно током гласања на конклави да ће бити изабран за новог понтифика, загрлио и прошаптао му да не заборави на сиромашне, што га је подсетило на овог свеца.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У српским медијима, папино име се појавило као Фрања[1][2][3][4][5] и Фрањо[6][7]. Нормативни лингвиста Иван Клајн препоручује само први облик.[8][9] Сем под та два облика, папа Фрања је у медијима ословљаван и као Франциско, Франческо...
  2. ^ Према правилима за шпански, транскрипција презимена била би Бергоглио (локални изговор [ˈxo̞rxe ˈmaɾjo β̞e̞rˈɣ̞oɣ̞ljo̞]). С обзиром на то да су папа Фрања и његово презиме италијанског порекла, транскрипција је ипак Бергољо (италијански изговор [berˈgɔʎʎo]).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Аргентинац Хорхе Бергољо нови папа”. Politika.rs. 13. 3. 2013. Приступљено 13. 9. 2019. 
  2. ^ „Papa Franja prvi Latinoamerikanac i jezuita na čelu Vatikana”. Blic.rs. Архивирано из оригинала на датум 15. 3. 2013. Приступљено 17. 3. 2013. 
  3. ^
  4. ^
  5. ^ „Честитка Патријарха српског г. Иринеја новоизабраном папи”. Spc.rs. 26. 2. 2013. Приступљено 17. 3. 2013. 
  6. ^ J. KERBLER/ Tanjug. „Argentinac Horhe Mario Bergoljo novi papa!”. Novosti.rs. Приступљено 17. 3. 2013. 
  7. ^ „Нови папа одржао прву мису”. Rtrs.tv. Приступљено 17. 3. 2013. 
  8. ^ „Аргентинци, не љутите се”. НИН. 28. 3. 2013. Приступљено 4. 4. 2013. 
  9. ^ „Папа, светац, цар и генерал”. НИН. 11. 4. 2013. Приступљено 11. 4. 2013. 
  10. ^ www.vatican.va: habemus Papam (са додатним везама), Приступљено 17. 4. 2013.
  11. ^ Pope Francis Jorge Mario Bergoglio, S.J. на: catholic-hierarchy.org, Приступљено 18. 3. 2013.
  12. ^ „Argentinier Bergoglio neuer Papst”. orf.at. 14. 3. 2013. Приступљено 18. 3. 2013. 
  13. ^ Donadio, Rachael (3. 3. 2013). „The New Pope: Bergoglio of Argentina”. The New York Times. The New York Times. Приступљено 18. 3. 2013. 
  14. ^ Kristina Puga:The Bergoglios react to having a pope in the family Архивирано на сајту Wayback Machine (16. март 2013). у: NBC Latino, Приступљено 18. 3. 2013. (са породичним сликама)
  15. ^ Dirk Schümer: Er weiß, was er tut. у: Frankfurter Allgemeine Zeitung, бр. 63 (2013-03-18). стр. 63;, Приступљено 18. 3. 2013.
  16. ^ „Pope Francis: 13 key facts about the new pontiff”. The Guardian. 13. 3. 2013. Приступљено 13. 3. 2013. 
  17. ^ „Der neue Papst im Steckbrief”. Spiegel Online. 13. 3. 2013. Приступљено 13. 3. 2013. 
  18. ^ Kardinal Lehmann bestätigt im Interview Franziskus’ gute Deutschkenntnisse; abgerufen am 14. März 2013.
  19. ^ а б „Pope Francis, first day after election – live updates”. The Guardian. 13. 3. 2013. Приступљено 15. 3. 2013. 
  20. ^ а б в {{Cite web|url=http://www.news.va/it/news/briefing-di-padre-lombardi Архивирано на сајту Wayback Machine (18. октобар 2017) | title=Briefing di padre Lombardi | work=News.va |date=14. 3. 2013. | accessdate=15. 3. 2013. |}
  21. ^ „El Papa Francisco I se formó en seminario jesuita de Chile”. emol.com. 13. 3. 2013. Приступљено 14. 3. 2013. 
  22. ^ dpa: Kirchen - Papst: Franziskus: Stiller und streitbarer Jesuit aus Buenos Aires, auf sueddeutsche.de. Abgerufen am 13. März 2013, Приступљено 17. 4. 2013.
  23. ^ Habemus Papam: Papst Franziskus. Deutsche Bischofskonferenz gratuliert neuem Kirchenoberhaupt Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2013) Deutsche Bischofskonferenz. Abgerufen am 15. März 2013.
  24. ^ Spiegel Online: Franziskus: Die Jugendjahre des Papstes. 14. März 2013, Приступљено 18. 3. 2013.
  25. ^ а б Kurzbiographie des neuen Papstes: Papst Franziskus, Porträt bei Radio Vatikan vom 13. März 2013 auf radiovaticana.va
  26. ^ Jorge Mario Bergoglio: Prefacio. In: Silvia Kot (Hg.): Ser Católico hoy frente al tercer milenio. Manrique Zago Ediciones, Buenos Aires. 1997. ISBN 978-987-509-019-4. стр. 5.
  27. ^ Website der Hochschule Sankt Georgen, Приступљено 19. 3. 2013.: „Ранији језуита и провинцијал аргентинске језуитске провинције повезан је са нашом високом школом, јер је приликом свог студијског боравка у Немачкој средином осамдесетих провео пар месеци у Св. Георгију, како би се са појединим професорима посаветовао у вези са пројектом докторске дисертације. До дипломирања у Св. Георгију, међутим, није дошло.“
  28. ^ Artikel zu Papst Franziskus, in "Die Welt" vom 14.März 2013, Onlineausgabe, Приступљено 17. 4. 2013.
  29. ^ Webseite zur Geschichte des Marienbildes und der Übertragung der Wallfahrt durch Papst Franziskus Архивирано на сајту Wayback Machine (5. септембар 2015), Приступљено 17. 4. 2013.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Титуле Католичке цркве
Претходник:
Бенедикт XVI 		Папа
2013— 		Наследник:
тренутни папа
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Фрања&oldid=24288317”