Алтаир

С Википедије, слободне енциклопедије
Алтаир
Altair PR image6 (white).jpg
Директна слика Алтаира, снимљена низом CHARA
Положај на небу
Епоха J2000.097      Равнодневница J2000.0 (ICRS)
Сазвежђе Орао
Изговор /ˈæltɛər/, /ˈæltaɪər/[1][2]
Ректасцензија 19h 50m 46.99855s[3]
Деклинација +08° 52′ 05.9563″[3]
Привидна магнитуда (В) 0,76[4]
Карактеристике
Еволуциони ступањ Главна секвенца
Спектрални тип A7V[5]
U−B индекс боја +0,09[4]
B−V индекс боја +0,22[4]
V−R индекс боја +0,14[4]
R−I индекс боја +0,13[4]
Варијабилни тип Делта Скути[6]
Астрометрија
Радијална брзина (Rv)−26,1 ± 0,9[5] km/s
Сопствено кретање (μ) РА: +536,23[3] мас/г
Дек.: +385,29[3] мас/г
Паралакса (π)194,95[3] мас
Апсолутна магнитуда (MV)2,22[6]
Детаљи
Маса1,79 ± 0,018[7] M
Полупречник1,63 до 2,03[7][nb 1] R
Луминозност10,6[8] L
Површинска гравитација (log g)4,29[9] цгс
Температура6.900 до 8.500[7][nb 1] K
Металичност [Fe/H]−0,2[7] dex
Ротација8,9 сати[8]
Ротациона брзина (v sin i)240[7] km/s
Старост1,2[10] Gyr
Друге ознаке
Atair, α Aquilae, α Aql, Alpha Aquilae, Alpha Aql, 53 Aquilae, 53 Aql, BD+08°4236, FK5 745, GJ 768, HD 187642, HIP 97649, HR 7557, SAO 125122, WDS 19508+0852A, LFT 1499, LHS 3490, LTT 15795, NLTT 48314[5][11][12]
Референтне базе података
SIMBADdata
Altair is located in the constellation Aquila
Altair is located in the constellation Aquila
Локација Алтаира у сазвежђу Орао

Алтаир или алфа Орла (лат. α Aquilae, α Aql) је најсјајнија звезда сазвежђа Орао и дванаеста најсјајнија звезда ноћног неба.[13] Од звезда прве магнитуде, од Алтаира су ближе само алфа Кентаура, Сиријус и Процион.[14] Назив Алтаир потиче од арапске речи al-nasr al-ta’ir, и значи „летећи орао“. Орлом или орловом звездом су га називали још древни Вавилонци и Сумери.[15]

Положај Алтаира у оквиру Орла

Алтаир је звезда главног низа Х-Р дијаграма, спектралне класе A7V, температуре 7550 К. Од Сунца је удаљена 16,7 светлосних година, што значи да је 10,6 пута луминознија од њега. Маса Алтаира износи између 1,7 и 1,8 маса Сунца, а радијус му је такође 1,7-1,8 пута већи од радијуса Сунца. Алтаир ротира брзином од 210 km/s, тако да му је за једну ротацију потребно приближно 10 часова, наспрам Сунчевих 2 km/s и периода ротације од готово месец дана. Ова брзина ротације чини да је екваторијални радијус Алтаира око 14% већи од поларног.[16][17]

Алтаир је променљива звезда типа δ Scuti, са сјајем који варира неколико хиљадитих делова магнитуде. Промена сјаја Алтаира је комбинација 9 различитих периода у трајању од 50 минута до 9 сати. Неки од ових периода су вероватно повезани са брзом ротацијјом Алтаира.[16][17]

Иако је стар свега неколико стотина милиона година, због велике масе Алтаир ће већ за приближно милијарду годину исцрети водоник у језгру, након чега ће прећи у стадијум црвеног џина или цефеиде пре него што одбаци спољашње слојеве и оголи своје језгро у виду белог патуљка.[18]

Алтаир је јужно теме астеризма Летњи троугао (друга два темена троугла су Вега и Денеб).[17][19]

Номеклатура[уреди | уреди извор]

Алтаир је најсјајнија звезда у сазвежђу Орао

α Аквили (латинизирано у Alpha Aquilae) је Бајерова ознака звезде. Традиционално име Алтаир се користи од средњег века. То је скраћеница од арапске фразе النسر الطائر (десна, прва реч која има облике од Ал Неср, у распону до Ан-ниср) Al-ta'ir, "the flying (eagle)".[20]

Године 2016, Међународна астрономска унија организовала је Радну групу за имена звезда (WGSN)[21] за каталогизацију и стандардизацију имена звезда. Први билтен WGSN-а из јула 2016. године[22] укључивао је табелу прве две серије имена које је одобрио WGSN, укључујући Алтаир за ову звезду. То је сада унето у IAU каталог имена звезда.[23]

Физичке карактеристике[уреди | уреди извор]

Алтаир у поређењу са Сунцем

Заједно са β Аквили и γ Аквили, Алтаир чини добро познату линију звезда која се понекад назива Породица Аквили или Осовина Аквили.[24]

Алтаир је звезда главне секвенце типа А са око 1,8 пута већом масом од Сунца и 11 пута већом луминозношћу.[7][8] Алтаир се брзо ротира, са периодом ротације од око 9 сати;[8] поређења ради, екватор Сунца прави потпуну ротацију за нешто више од 25 дана. Његова брза ротација приморава звезду да буде спљоштена; његов екваторијални пречник је преко 20 процената већи од његовог поларног пречника.[7]

Сателитска мерења обављена 1999. године са Инфрацрвеним експлорером широког поља показала су да осветљеност Алтаира незнатно флуктуира, варирајући за само неколико хиљадитих делова магнитуде са неколико различитих периода краћих од 2 сата.[6] Као резултат тога, идентификована је 2005. као променљива звезда Делта Скути. Њена светлосна крива се може апроксимирати сабирањем већег броја синусних таласа, са периодима који се крећу између 0,8 и 1,5 сати.[6] То је слаб извор короналне рендгенске емисије, при чему се најактивнији извори емисије налазе у близини звезданог екватора. Ова активност може бити последица конвекцијских ћелија које се формирају на хладнијем екватору.[10]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Owing to its rapid rotation, Altair's radius is larger at its equator than at its poles; it is also cooler at the equator than at the poles.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Altair: definition of Altair in Oxford dictionary (American English)”. 
  2. ^ Kunitzsch, Paul; Smart, Tim (2006). A Dictionary of Modern star Names: A Short Guide to 254 Star Names and Their Derivations (2nd rev. изд.). Cambridge, Massachusetts: Sky Pub. ISBN 978-1-931559-44-7. 
  3. ^ а б в г д van Leeuwen, F. (новембар 2007), „Validation of the new Hipparcos reduction”, Astronomy and Astrophysics, 474 (2): 653—664, Bibcode:2007A&A...474..653V, S2CID 18759600, arXiv:0708.1752Слободан приступ, doi:10.1051/0004-6361:20078357 
  4. ^ а б в г д Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  5. ^ а б в NAME ALTAIR -- Variable Star of delta Sct type, database entry, SIMBAD. Accessed on line November 25, 2008.
  6. ^ а б в г Buzasi, D. L.; Bruntt, H.; Bedding, T. R.; Retter, A.; Kjeldsen, H.; Preston, H. L.; Mandeville, W. J.; Suarez, J. C.; Catanzarite, J. (фебруар 2005). „Altair: The Brightest δ Scuti Star”. The Astrophysical Journal (на језику: енглески). 619 (2): 1072—1076. Bibcode:2005ApJ...619.1072B. ISSN 0004-637X. S2CID 16524681. arXiv:astro-ph/0405127Слободан приступ. doi:10.1086/426704. 
  7. ^ а б в г д ђ е Monnier, J. D.; Zhao, M; Pedretti, E; Thureau, N; Ireland, M; Muirhead, P; Berger, J. P.; Millan-Gabet, R; Van Belle, G; Ten Brummelaar, T; McAlister, H; Ridgway, S; Turner, N; Sturmann, L; Sturmann, J; Berger, D (2007). „Imaging the surface of Altair”. Science. 317 (5836): 342—345. Bibcode:2007Sci...317..342M. PMID 17540860. S2CID 4615273. arXiv:0706.0867Слободан приступ. doi:10.1126/science.1143205. See second column of Table 1 for stellar parameters. 
  8. ^ а б в г Peterson, D. M.; Hummel, C. A.; Pauls, T. A.; et al. (2006). „Resolving the Effects of Rotation in Altair with Long‐Baseline Interferometry”. The Astrophysical Journal. 636 (2): 1087—1097. Bibcode:2006ApJ...636.1087P. S2CID 18683397. arXiv:astro-ph/0509236Слободан приступ. doi:10.1086/497981.  See Table 2 for stellar parameters.
  9. ^ Malagnini, M. L.; Morossi, C. (новембар 1990), „Accurate absolute luminosities, effective temperatures, radii, masses and surface gravities for a selected sample of field stars”, Astronomy and Astrophysics Supplement Series, 85 (3): 1015—1019, Bibcode:1990A&AS...85.1015M 
  10. ^ а б Robrade, J.; Schmitt, J. H. M. M. (април 2009), „Altair - the "hottest" magnetically active star in X-rays”, Astronomy and Astrophysics, 497 (2): 511—520, Bibcode:2009A&A...497..511R, S2CID 14320453, arXiv:0903.0966Слободан приступ, doi:10.1051/0004-6361/200811348. 
  11. ^ HR 7557, database entry, The Bright Star Catalogue, 5th Revised Ed. (Preliminary Version), D. Hoffleit and W. H. Warren, Jr., CDS ID V/50. Accessed on line November 25, 2008.
  12. ^ Entry 19508+0852, The Washington Double Star Catalog Архивирано 2009-01-31 на сајту Wayback Machine, United States Naval Observatory. Accessed on line November 25, 2008.
  13. ^ Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 261. ISBN 978-0-7503-0620-1. Приступљено 16. 11. 2021. 
  14. ^ Moore, Patrick (2005). Philip's Atlas of the Universe (на језику: енглески). London: Philip's. стр. 234. ISBN 978-0-540-08791-4. Приступљено 16. 11. 2021. 
  15. ^ Ridpath, Ian. „Aquila the Eagle”. Ian Ridpath's Stare Tales. Приступљено 04. 02. 2013. 
  16. ^ а б Kaler, Jim. „Altair”. Jim Kaler's Stars. Приступљено 04. 02. 2013. 
  17. ^ а б в Sessions, Larry (19. 08. 2012). „Altair is the bright star of the Eagle”. Earthsky Communications Inc. Приступљено 04. 02. 2013. 
  18. ^ „Altair”. Sol Company. Приступљено 04. 02. 2013. 
  19. ^ „Aquila, the Eagle”. StarDate. The University of Texas McDonald Observatory. Приступљено 04. 02. 2013. 
  20. ^ „the definition of altair”. www.dictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-09-30. 
  21. ^ „IAU Working Group on Star Names (WGSN)”. Приступљено 22. 5. 2016. 
  22. ^ „Bulletin of the IAU Working Group on Star Names, No. 1” (PDF). Приступљено 28. 7. 2016. 
  23. ^ „IAU Catalog of Star Names”. Приступљено 28. 7. 2016. 
  24. ^ p. 190, Schaaf 2008.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]