Алуминијум-оксид
(преусмерено са Алуминијум оксид)
| |
| |
| |
| Идентификација | |
|---|---|
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.014.265 |
| MeSH | aluminium+oxide |
| UNII | |
| |
| |
| Својства | |
| Моларна маса | 101,96 g/mol |
| Густина | 3,97 g cm−3, основно |
| Тачка топљења | 2054°C |
| Тачка кључања | 2980°C |
| нерастворан | |
| Структура | |
| Геометрија молекула | октаедар |
| Термохемија | |
Стандардна моларна
ентропија (S |
50.92 J mol−1 K−1 |
Стандардна енталпија
стварања (ΔfH |
−1675.7 kJ mol−1 |
| Опасности | |
ЕУ класификација (DSD)
|
Није на листи |
| Тачка паљења | не гори |
| Сродна једињења | |
Други анјони
|
алуминијум-хидроксид |
Други катјони
|
бор-триоксид галијум-оксид индијум-оксид талијум-оксид |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Алуминијум-оксид (Al2O3) је неорганско хемијско једињење алуминијума које се јавља у две модификације:[3][4]
- α-Al2O3 (корунд) је постојанија модификација, која се одликује великом тврдоћом (9 степени у Мосовој скали. Његова температура топљења износи 2040 °C, а температура кључања 3300 °C. Добро проводи топлоту, отпоран је на дејство хемијских супстанција, не раствара се у киселинама. Настаје услед пржења на 1000 °C модификације γ.
- γ-Al2O3 је бели прах нерастворљив у води а растворљив у јаким киселинама. Добија се пржењем алуминијум-хидроксида. Има амфотерне особине. Из њега се електрохемијском методом добија метални алуминијум.
Алуминијум оксид је главни састојак боксита најважније руде алуминијума.
Његов алаун се користе као абразив код шмиргл папира.
Особине
[уреди | уреди извор]| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[5] (ALogP) | 0,0 |
| Растворљивост[6] (logS, log(mol/L)) | 2,2 |
| Поларна површина[7] (PSA, Ų) | 170,6 |
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.
- ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.
- ^ Ghose, Arup K.; Viswanadhan, Vellarkad N.; Wendoloski, John J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragmental Methods: An Analysis of ALOGP and CLOGP Methods”. The Journal of Physical Chemistry A. 102 (21): 3762—3772. Bibcode:1998JPCA..102.3762G. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko, Igor V.; Tanchuk, Vsevolod Yu.; Kasheva, Tamara N.; Villa, Alessandro E. P. (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Journal of Chemical Information and Computer Sciences. 41 (6): 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl, Peter; Rohde, Bernhard; Selzer, Paul (2000). „Fast Calculation of Molecular Polar Surface Area as a Sum of Fragment-Based Contributions and Its Application to the Prediction of Drug Transport Properties”. Journal of Medicinal Chemistry. 43 (20): 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература
[уреди | уреди извор]- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
