Анастас Боцарић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Анастас Боцарић
Анастас Боцарић.jpg
Датум рођења(1864-01-01)1. јануар 1864.
Место рођењаДрач
 Османско царство
Датум смрти1944.
Место смртиПераст
 Југославија

Анастас Боцарић (Драч, 1. јануар 1864. — Пераст, 1944.) био је српски сликар.

Боцарић је рођен 1864. године у Будви,[1] у српској трговачкој породици која води порекло из Тесалије у данашњој Грчкој. Презиме је у ствари потицало "из Албаније" где су стари Боцарићи (пре 250 година) били лончари, занатлије за израду посуђа од глине тзв. "бочари" или "боцари".[2] Предак Анастасов - Марко Боцарић је у своје време учествовао у ослобођењу Грчке, па су Грци волели и својатали и у 20. веку све Боцариће.

Анастас као дечак 14. година је својевољно отишао од куће, да би похађао уметничку академију у Атини. Учио је сликарство у Солуну (кратко) и Атини. После студија у Грчкој, вратио се у завичај где је постао дворски сликар црногорског књаза Николе, на Цетињу. После свађе са књазом отишао је у Далмацију. Боравио је најпре у Задру, па Загребу, а од 1896. године у Сарајеву и Мостару. Током живота срећемо га и у Рисну, Венецији, Истанбулу, Адис Абеби, Каиру, Скопљу, Солуну и Новом Саду. На позив српске владе 1900. године отишао је у Цариград да оснује српску школу, чији је био директор. Исте године у друштву са најистакнутијим српским уметницима излаже на Светској изложби у Паризу. Показао је публици своје познато дело "На развалинама српског царства".[3] Као директор Балканског уметничког завода у Солуну, Боцарић је осмислио и нацртао 1909. године грб афричке државе Абисиније, који је и победио на конкурсу.[4] Анастас је увео у сликарство, учећи га цртању и рођеног млађег брата касније такође академског сликара Шпиру.[5] И син Анастасов - Сава је био такође уметник, а словио се за портретисту-скулптора који је имао великог успеха у иностранству.[2]

Године 1893. иконописац је радио иконе иконостаса за православну цркву у малом месту Плавшинцу,[6] код Копривнице. Нови уговор за црквени посао склапа 1894. године са црквеном општином у месту Блињи. За украшавање темпла добио је 2400 ф. хонорар. Боцарић је октобра 1897. године завршио иконостас у православној цркви у Рогатици. Било је то на предлог Срба из Далмације.[7] Слику "Гуслар на збору" (или под именом "На развалинама царства српског")[8] коју је урадио Боцарић, дао је направити и умножити у виду квалитетне репродукције олеографије, загребачки трговац Петар Николић 1901.[9] године. Сликар је био пријатељ краља Петра I Карађорђевића, из времена кад још није ступио на српски престол. Учествује Анастас на Првој југословенској изложби одржаној у Београду 1904. године. Његова слика "Чета Петра Мркоњића" је и откупљена за износ од 11.815 динара.[10] Године 1907. уметник живи у Скопљу, где ради као професор "цртања и лепог писања" у Српској гимназији и Мушкој Учитељској школи.[11] Тада настају његова дела - рељефи са тематиком из националне историје: "Како је српски гуслар ослијепио".[12] и "Онђе паде Орловићу Павле". Прва наведене слика је била изложена на Балканској изложби.

Познати српски колекционар и мецена, велепоседник Јоца Вујић позвао га је код себе у Сенту. Ту је током маја-јуна 1911. године Боцарић сликао за домаћина. Уметник је за потребе Јозефовске општине, радио по поруџбини портрет Емила Талијана. Црквени оци у Јозефову су искористили присуство "познатог уметника"[1] да га ангажују да оконча осликавање иконостаса након 59 година. По уговору склопљеном 4. јуна 1912. године Боцарић је требало да допуни икостас са 12 нових икона, као и да изврши поправке на још седам. Сликар је посао завршио већ августа 1912. године, када је извршена колаудација радова. У Новом Саду је живео и радио од 1911. године, ту је касније предавао - био "учитељ вештина" у женској Учитељској школи (пензионисан 1932!),[13] а у сопственом сликарском атељеу, отворио школу вајарства и сликарства. Академија уметности у Београду је 1921. године дала стручно мишљење о његовој слици "Трагедија и слава Србије". Боцарић се 1921. године обраћао министарству просвете Краљевине СХС са молбом за пријем у ред наставника. Одликован је 1924. године Орденом Св. Саве V реда, као учитељ вештина у новосадској женској Препарандији, где је постављен за привременог 1923. године. У младости је објављивао и поезију у „Невену“ и „Цариградском гласнику“. Боцарић је будући свестран уметник радио и фреско слике (1934). У Прњавору, у костурници подигнутој у порти цркве насликао је три велике фреске са потресним призорима верне реконструкције страшних злочина над становништвом, од стране окупатора Мађара током августа 1914. године. Мађарски војници су у Прњавору бајонетима изболи 17 жена и деце, које су затим живе запалили у учионици тамошње школе.[14]

Први је представник грађанског сликарства у Црној Гори, Херцеговинии и Босни. Сликао је иконе на Цетињу, у Будви, Прчњу и Спичу. Поред иконостаса и икона радио је портрете и историјске композиције. Најбољи његови радови настали су деведесетих година XIX века (око 1896): портрети архимандрита Јанићија Памучине, песника Ј. Шантића и сарајевског трговца Пешута, затим „Портрет трговца Иванишевића“, "Портрет краља Алексадра I Карађорђевића" (1924). Његово дело је углавном везано за академски реализам, портрете је углавном радио према фотографијама.

Излагао је радове у Прагу, Варшави, Братислави, Риги, Софији, Букурешту, Берлину, Талину и Будимпешти. Његова дела се налазе у сталној поставци у Умјетничкој галерији у Сарајеву и њеној експозитури у Бањалуци.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 "Гласник музеја Баната", Панчево, 13/14, 2009. године
  2. 2,0 2,1 "Време", Београд 14. март 1929. године
  3. ^ "Енциклопедија Новог Сада", Нови Сад 1995. године
  4. ^ "Политика", Београд 1909. године
  5. ^ "Српски сион", Карловци 1902. године
  6. ^ "Српски сион", Карловци 1895. године
  7. ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1897. године
  8. ^ "Нова искра", Београд 1901. године
  9. ^ "Школски лист", Сомбор 1901. године
  10. ^ "Срђ", Дубровник 1904. године
  11. ^ "Просветни гласник", Београд 1907. године
  12. ^ "Срђ", Дубровник 1907. године
  13. ^ "Просветни гласник", Београд 1932. године
  14. ^ "Време", Београд 1934. године

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]