Анатема Васељенске патријаршије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Крунисање цара Душана. Дело славног чешког сликара Алфонса Мухе из циклуса словенске епопеје.

Анатема Васељенске патријаршије представља сукоб између Цариградске и Српске патријаршије, који је започео анатемисањем српског цара, патријарха и његових архијереја.

Историја[уреди]

На државном сабору у Скопљу, 1346. године, у присуству трновског патријарха, охридског архиепископа, светогорских представника и бугарског цара Јована Александра, Душан је проглашен за цара, а Српска архиепископија постала је Српска патријаршија. Међутим, Цариградска патријаршија није дала сагласност и неколико година од проглашења Српске патријаршије(1352-53), у вријеме ратног сукоба између византијског цара Јована Кантакузина и цара Душана, цариградски патријарх Калист (1350-53) изрекао је анатему српском цару и српској цркви.[1] Иза овог чина леже политички притисци Кантакузина на цариградског патријарха, а политика је и у позадини преговора о измирењу (1364). Византији је био потребан савез са Србијом у борби против све јачег надирања Турака. На двору царице Јелене у Серу, о измирењу је преговарао исти патријарх који је изрекао анатему, патријарх Калист, али су преговори прекинути његовом изненадном смрћу. Године 1371., деспот Јован Угљеша склопио је акт о измирењу с патријархом Филотејем и анатема је укинута, али само са серске територије којом је он управљао, чиме је та територија стављена под управу Цариградске патријаршије. Сукоб између Цариградске и Српске патријаршије окончан је тек 1375. године, за време кнеза Лазара, када је делегација, на челу са патријархом Савом IV и светогорским монахом Исаијом, успјешно обавила преговоре у Цариграду. За вријеме свечаног богослужења којем су присуствовали и изасланици цариградског патријарха, на гробу цара Душана у манастиру Св. Архангела, прочитана је грамата цариградског патријарха Филотеја о скидању анатеме.[2]

Литература[уреди]

*Српска породична енциклопедија(2006):Београд: Народна књига: Политика

*Владимир Ћоровић: Историја српског народа(1997):Бања Лука: Глас српски

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]