Дорније Do 17

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дорније Do 17 [a]
Bundesarchiv Bild 101I-342-0603-25, Belgien-Frankreich, Flugzeuge Dornier Do 17.jpg

Дорније Do 17

Опште
Намена Лаки бомбардер и извиђач
Посада 4 члана: пилот, бомбардер и два стрелца
Димензије
Дужина 16,1 m
Размах крила 18 m
Висина 4,55 m
Површина крила 55,00 m²
Маса
Празан 5643 kg
Макс. тежина при узлетању 7660 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 2 x BMW 132N,
9-цилиндара
Снага 2 x 865 КС или
2 x 645 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 332 km/h
Макс. брзина на H=0 349 km/h,
а на 4000m 396 km/h
Тактички радијус кретања 1460 km
Долет 2200 km
Плафон лета 6200 m
Портал:Ваздухопловство

Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата. [1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере.

Развој[уреди]

Дорније Do 17 је конструисан у раним 1930-им, био је један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће мисије све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941.

Верзије[уреди]

Do 17K[уреди]

На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату

До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 је припало ваздухопловству НДХ

Do 17Z[уреди]

Дорније Д 17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат 4. 1941. год.

Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљива верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претхофника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен на доле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је у назад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године.

Do 215[уреди]

Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1]

Do 17Z-10 Ћук[уреди]

Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања.

Земље корисници авиона Дорније Do 17[уреди]

Употреба у Краљевини Југославији[уреди]

Дорније Д 17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства

Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине.

Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примереака авиона Do 17.

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Подаци су за Дорније Do 17P-1 према књизи Christopher Chant:II svijetski rat, Avioni.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Chant, Christopher (1977). „Dornier Do 17“ (на hr). II svijetski rat, Avioni. Zagreb: Alfa. стр. 14 - 15. 
  2. ^ Goss (2005), стр. 12.
  3. ^ Nowarra (1990), стр. 41.

Литература[уреди]

  • Јанић, Чедомир (2003) (на ((sr))). Век авијације - [илустрована хронологија]. Беочин: Ефект 1. (COBISS). 
  • Микић, Војислав В. (2000). Зракопловство Независне Државе Хрватске: 1941-1945. godine. Београд: Војноисторијски институт Војске Југославије. ID=72669708. 
  • Микић, В. Војислав (1998) (на ((sr))). Немачка авијација у Југославији 1941—1945. године. Београд: Војноисторијски институт Војске Југославије. ID=70494220. 
  • Boris Ciglić;, Dragan Savić (2007) (на ((en))). Dornier Do 17 the Yugoslav Story. Београд: BORIS CIGLIC - IZDAVAC. ISBN 978-86-909727-0-8. 
  • Goss, Chris (2005) (на ((en))). Dornier 17 in focus. Walton: Red Kite. ISBN 978-0-9546201-4-1. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на ((sr))). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Chant, Christopher (1977). „Dornier Do 17“ (на hr). II svijetski rat, Avioni. Zagreb: Alfa. стр. 14 - 15. 
  • Nowarra, Heinz J. (1990). The Flying Pencil: Dornier Do 17 and Do 215. Schiffer Publishing, Limited. ISBN 978-0-88740-236-4. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Дорније Do 17