Геноцид над Србима у Првом светском рату

С Википедије, слободне енциклопедије
Подела Краљевине Србије између Аустроугарске и Бугарске, према споразуму из 1915. године

Геноцид над Србима у Првом светском рату односи се на злочини аустроугарске и бугарске војске у Србији током Првог светског рата (1914-1918). Злочини над становништвом имали су обележја организованог и систематског прогона и терора који је спровођен не само у циљу војног и политичког сламања, већ и биолошког истребљивања српског народа.

Аустроугарски окупатор је у Србији и Црној Гори подвргао становништво безобзирној економској експлоатацији и завео крајње суров режим са трајним циљем да у Србији сломи свест народа о самосталној држави. Уништавао је културна добра, забранио ћирилицу, из школских програма избацио Његоша, Б. Радичевића, Змаја, Шантића и друге родољубиве песнике. Завео је преке судове и вршио интернирања у великим таласима и по 50.000 људи у злогласне концентрационе логоре, где је од терора страдао велики број људи а нарочито деце, због чега је међународни Црвени крст интервенисао.

Вешање цивила у Мачви
Стрељани рањеници у Шапцу
Аустраугарски војници вешају српске цивиле за време окупације Србије у Првом светском рату[1]
Посмртни остаци 2000-3000 Срба у Сурдулици

У току Првог светског рата аустроугарска власт појачала је терор у југословенским земљама под њеном влашћу. На десетине хиљада југословенских родољуба из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Војводине и Словеније интернирано је у концентрационе логоре у Добоју, Марибору, Араду, Ашаху, Комарну, Дахауу, Нежидеру, Болдогасоњу, Грацу и другим, а од преких судова као и у тзв. велеиздајничким процесима у Сарајеву, Бањој Луци, Загребу, Љубљани, Марибору и другим, осуђен је на смрт стрељањем или вешањем велики број људи.

Анри Барби, дописник париског „Илустрасиона“, казао је:[2]

Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих веровао у злочине... За сада су њихови рањеници смештени заједно са Србима по српским болницама, негују их исто тако као и Србе.

Злочини бугарске војске над цивилним становништвом (1915—1918)[уреди | уреди извор]

Од новембра 1915. у југоисточном делу Србије бугарски окупатор је завео безобзирну експлоатацију и неподношљив терор. Вршио је најбруталнију денационализацију српског народа, наметнувши му бугарску националност, језик, писмо и богослужење у црквама. У Нишу и Лесковцу су спалили све српске књиге, уџбенике и ђачке свеске.

У време Првог светског рата у Пирот долази бугарска управа и на простору на којем је већ рађено на формирању српске националне свести намеће бугарску националну свест. После Првог светског рата, Нејским споразумом, Димитровград и околина су прикључени Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и српска управа на простору на којем је већ формирана бугарска национална свест намеће српску националну свест. [3] Са бугарском окупацијом поново оживљавају неостварене санстефанске претензије као и мере тзв. "бугаризације“, које су обухватиле затварање српских школа, забрану богослужења на српском језику, увођење бугарског као службеног језика, измена презимена у бугарском духу. Све ове мере извршене су смишљено и насилно. Најпре је извршено убијање учитеља и свештеника и других родољуба, као и масовне пљачке народа и одвођење у Бугарску. [4]

Потресно је сведочење Милије Јончића, свештеника из Пирота, о зверском убиству групе свештеника које су Бугари на превару повели према Белој Паланци: "На месту Јанкова падина, иза Големог камена, војници се постројише за трен ока и почеше да нас пушкарају у леђа. Настаде јаукање и самртни крици несретника. Ја почех бежати уз брдо . . . Око шест сати видех војнике са једним официром донесоше канте са гасом, полише несретнике свештенике и упалише их а даље од мене спазих како са брега свлаче мртвог Зарију, па и њега метнуше на ломачу . . .“[5] Саставни део мера које је предузимао бугарски окупатор било је спаљивање и уништавање књига и писаних докумената 1915. г. на два места у Пироту на тргу у Тијабари и на пијаци код старе поште на Пазару. Велики број ретких и вредних књига, међу којима и књиге гимназијске библиотеке, нестало је у тој "чистки". Бугари су однели и многе културне вредности са окупираних српских територија, међу којима и двострану икону из Погановског манастира, коју је у 14. веку поклонила Јелена, кћи Константина Дејановића, заједно са иконостасом изузетне вредности.

За све време трајања рата вршио је масовно убијање српског становништва, што је изазвало спонтани покрет отпора народа. Делфа Иванић спомиње чланицу Кола српских сестара из Врањског одбора Милеву Шкриљићку, учитељицу, коју су Бугари исекли на комаде 1915. године на пијаци врањској усред дана. [6]

У јануару 1917. отпочео је насилну мобилизацију свих мушкараца од 18 до 45 година старости. Због тога је 26. фебруара 1917. избио Јабланичко -Топлички устанак у околини Куршумлије, Прокупља, Пусте реке, Јабланице и Рибарске Бање, под вођством резервног поручника Косте Војиновића „Косовца“.

Јаке окупаторске снаге (једна аустроугарска, једна бугарска дивизија, два немачка пука и велики број аустријским новцем потплаћених Албанаца са Косова) су га у крви угушиле средином марта 1917. године.

После угушења устанка на најзверскији начин побијено је преко 30.000 људи, жена и деце.

Топлички устанак је био једини народни устанак у позадини непријатеља у Првом светском рату.

Отпор народа у Србији и Црној Гори је све више растао и дошао до изражаја у честим нападима комитских одреда на аустроугарске и бугарске окупаторске снаге. Њих су предводили рањени и прездравели српски и црногорски официри и подофицири.

Егон Ервин Киш, књижевник, каплар 11. прашког пука, аустроугарске 9. дивизије, казао је:[7]

Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу…

Убрзо после уласка бугарских јединица на територију Србије, видело се да нова окупациона управа жели што брже да изврши процес денационализације. Пуковник фон Лустиг, аустроугарски официр за везу немачке 11. армије, ово је написао у свом извештају из фебруара 1916. године:

Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално. Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја (интелигенције) домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика.

Једна од првих мера нове управе је била спровођење масовне депортације одраслих мушкараца. Генерални гувернер је 14. децембра 1916. наредио да се похватају сви војници између 18 и 50 година, као и сви учитељи, свештеници, новинари, посланици и сва сумњива лица. Међутим, под маском депортације, Бугари су извршавали масовна убиства. Људе су прво хапсили и наводно их упућивали у Софију, а заправо су их убијали на путу.

Од самог почетка окупације била је забрањена употреба српских личних имена, натписа, језика и писма. Фон Лустиг је у једном свом извештају написао:

Тек коју недељу по заузимању Ниша, у граду се нигде није могао наћи српски натпис на улицама или радњама. Од Петровића, Марковића, Живковића, итд., једним потезом су настали Петрови, Маркови, Жекови (Живкови?).

Наредбом из 15. фебруара 1916. одузети су уџбеници и учила на српском језику. Наредбом из маја 1916. требало је одузети све српске књиге, мапе и слике из јавних установа, књижара и приватних кућа. Било је дозвољено трговати само бугарским књигама, као и књигама штампаним на другим страним језицима, сем на српском.

Међународна анкетна комисија је крајем 1918. године утврдила да је у крајевима око Ниша, Сурдулице и Зајечара убијено бар сто српских свештеника. По другим истраживањима, само у Врањском округу је убијено око 3500 људи. Такође је откривено да је већина људи који су наводну били слани у Софију, довођени у Сурдулицу и ту убијани. Рачуна се да је ту само у првих пар месеци окупације убијено између 2 и 3 хиљаде људи.

Академик Паул Мојзес наводи да се бугарски злочини у најмању руку могу означити као етничко чишћење а максимално као геноцид.[8]

Италијански историчар Милован Писари наводи да су Бугари починили геноцид над Србима и потом слали своје свештенике да бугаризују преостало становништво.[9]

Логори[уреди | уреди извор]

Споменик жртвама добојског логора успостављеном од стране аустроугарских окупатора током Првог свјетског рата

Од логора које су аустроугарски окупатори успоставили за Србе, по свирепости и страхотама истиче се Добојски логор.[10]

Злочини према ратним заробљеницима и употреба забрањених борбених средстава[уреди | уреди извор]

Бугарска артиљерија дејствује гранатама са бојним отровима. Српски војници журно навлаче гас маске, 1917.

Од почетка рата аустроугарске и бугарске трупе су изигравале одредбе међународног ратног права – Женевску конвенцију од 1907. године за заштиту рањеника, болесника, ратних заробљеника и цивилног становништва за време ратног сукоба и Хашку декларацију од 1899. године, којом је изричито забрањена употреба војних отрова и експлозивних пушчаних зрна дум-дум, као супротна захтевима човечности и јавне свести.

Аустроугарска војска масовно је стрељала заробљене српске војнике II и III позива, који су ратовали у свом оделу. Ни рањенике нису штедели.

Због крајњег нељудског поступка и тортура, зиме, глади, болести и исцрпљујућих тешких физичких радова, српски и црногорски ратни заробљеници су у масама умирали у аустроугарским и бугарским заробљеничким логорима.

Из директиве команданта аустроугарског 9. корпуса, 1914.:[11]

Пре свега, не трпим да се неуниформисаним али наоружани људи непријатељске земље, било да се нађу у групама и појединачно, заробљавају. Они се имају безусловно поубијати…

Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918., казао је:[12]

Ваш народ зна шта је милосрђе и самилост, дивна особина људске душе, кад би се то могло најмање да очекује. Колико сам пута, на пример, у току рата видео, како су доведени непријатељски заробљеници, исцрпљени глађу. Уместо да буду груби према овим људима који су запалили њихове домове и побили њихове жене и децу, ваши војници су се сажалили над њиховим судбинама и давали им последње парче хлеба.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Honzík, Miroslav; Honzíková, Hana (1984). 1914/1918, Léta zkázy a naděje. Czech Republic: Panorama. 
  2. ^ Анри Барби, дописник париског „Илустрасиона“
  3. ^ Пиротски зборник бр. 45, год. 2020, стр. 120
  4. ^ Пиротски зборник бр. 16, год. 1989, стр. 44
  5. ^ Д.Д. Здравковић, "Бесмртници Округа пиротског“, Ниш, 1924. год. стр.28
  6. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 291. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  7. ^ Егон Ервин Киш, књижевник, каплар 11. прашког пука, аустроугарске 9. дивизије
  8. ^ Mojzes, Paul (2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 43. ISBN 978-1-4422-0663-2. 
  9. ^ editor (2019-11-06). „Bugari su posle genocida nad Srbima, poslali svoje sveštenike da bugarizuju preživele”. Balkanska (на језику: српски). Приступљено 2021-03-31. 
  10. ^ Srpska, RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of. „Ковић: Срби су прве жртве геноцида у Европи , његовати сјећање на логор у Добоју”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС. Приступљено 2021-07-11. 
  11. ^ Из директиве команданта аустроугарског 9. корпуса, 1914.
  12. ^ Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918.

Литература[уреди | уреди извор]