Злочини аустроугарске и бугарске војске у Србији (1914—1918)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аустроугарска артиљерија је разорила Шабац, август 1914.
Вешање цивила у Мачви
Стрељани рањеници у Шапцу
Аустраугарски војници вешају српске цивиле за време окупације Србије у Првом светском рату[1]

Аустроугарски окупатор је у Србији и Црној Гори подвргао становништво безобзирној економској експлоатацији и завео крајње суров режим са трајним циљем да у Србији сломи свест народа о самосталној држави. Уништавао је културна добра, забранио ћирилицу, из школских програма избацио Његоша, Б. Радичевића, Змаја, Шантића и друге родољубиве песнике. Завео је преке судове и вршио интернирања у великим таласима и по 50.000 људи у злогласне концентрационе логоре, где је од терора страдао велики број људи а нарочито деце, због чега је међународни Црвени крст интервенисао.

У току Првог светског рата аустроугарска власт појачала је терор у југословенским земљама под њеном влашћу. На десетине хиљада југословенских родољуба из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Војводине и Словеније интернирано је у концентрационе логоре у Добоју, Марибору, Араду, Ашаху, Комарну, Дахауу, Нежидеру, Болдогасоњу, Грацу и другим, а од преких судова као и у тзв. велеиздајничким процесима у Сарајеву, Бањој Луци, Загребу, Љубљани, Марибору и другим, осуђен је на смрт стрељањем или вешањем велики број људи.

Анри Барби, дописник париског „Илустрасиона“, казао је:[2]

„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих веровао у злочине... За сада су њихови рањеници смештени заједно са Србима по српским болницама, негују их исто тако као и Србе.”

Злочини бугарске војске над цивилним становништвом (1915—1918)[уреди]

Аустроугарска објава о стрељању и забрани изласка. Паланка, 9. мај 1917.

Од новембра 1915. у југоисточном делу Србије бугарски окупатор је завео безобзирну експлоатацију и неподношљив терор. Вршио је најбруталнију денационализацију српског народа, наметнувши му бугарску националност, језик, писмо и богослужење у црквама. У Нишу и Лесковцу су спалили све српске књиге, уџбенике и ђачке свеске.

За све време трајања рата вршио је масовно убијање српског становништва, што је изазвало спонтани покрет отпора народа.

У јануару 1917. отпочео је насилну мобилизацију свих мушкараца од 18 до 45 година старости. Због тога је 26. фебруара 1917. избио Јабланичко -Топлички устанак у околини Куршумлије, Прокупља, Пусте реке, Јабланице и Рибарске Бање, под вођством резервног поручника Косте Војиновића „Косовца“.

Јаке окупаторске снаге (једна аустроугарска, једна бугарска дивизија, два немачка пука и велики број аустријским новцем потплаћених Албанаца са Косова) су га у крви угушиле средином марта 1917. године.

После угушења устанка на најзверскији начин побијено је преко 30.000 људи, жена и деце.

Топлички устанак је био једини народни устанак у позадини непријатеља у Првом светском рату.

Отпор народа у Србији и Црној Гори је све више растао и дошао до изражаја у честим нападима комитских одреда на аустроугарске и бугарске окупаторске снаге. Њих су предводили рањени и прездравели српски и црногорски официри и подофицири.

Егон Ервин Киш, књижевник, каплар 11. прашког пука, аустроугарске 9. дивизије, казао је:[3]

„Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу…”

Убрзо после уласка бугарских јединица на територију Србије, видело се да нова окупациона управа жели што брже да изврши процес денационализације. Пуковник фон Лустиг, аустроугарски официр за везу немачке 11. армије, ово је написао у свом извештају из фебруара 1916. године:

„Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално. Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја (интелигенције) домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика.”

Једна од првих мера нове управе је била спровођење масовне депортације одраслих мушкараца. Генерални гувернер је 14. децембра 1916. наредио да се похватају сви војници између 18 и 50 година, као и сви учитељи, свештеници, новинари, посланици и сва сумњива лица. Међутим, под маском депортације, Бугари су извршавали масовна убиства. Људе су прво хапсили и наводно их упућивали у Софију, а заправо су их убијали на путу.

Од самог почетка окупације била је забрањена употреба српских личних имена, натписа, језика и писма. Фон Лустиг је у једном свом извештају написао:

„Тек коју недељу по заузимању Ниша, у граду се нигде није могао наћи српски натпис на улицама или радњама. Од Петровића, Марковића, Живковића, итд., једним потезом су настали Петрови, Маркови, Жекови (Живкови?).”

Наредбом из 15. фебруара 1916. одузети су уџбеници и учила на српском језику. Наредбом из маја 1916. требало је одузети све српске књиге, мапе и слике из јавних установа, књижара и приватних кућа. Било је дозвољено трговати само бугарским књигама, као и књигама штампаним на другим страним језицима, сем на српском.

Међународна анкетна комисија је крајем 1918. године утврдила да је у крајевима око Ниша, Сурдулице и Зајечара убијено бар сто српских свештеника. По другим истраживањима, само у Врањском округу је убијено око 3500 људи. Такође је откривено да је већина људи који су наводну били слани у Софију, довољени у Сурдулицу и ту убијани. Рачуна се да је ту само у првих пар месеци окупације убијено између 2 и 3 хиљаде људи.

Злочини према ратним заробљеницима и употреба забрањених борбених средстава[уреди]

Бугарска артиљерија дејствује гранатама са бојним отровима. Српски војници журно навлаче гас маске, 1917.

Од почетка рата аустроугарске и бугарске трупе су изигравале одредбе међународног ратног права – Женевску конвенцију од 1907. године за заштиту рањеника, болесника, ратних заробљеника и цивилног становништва за време ратног сукоба и Хашку декларацију од 1899. године, којом је изричито забрањена употреба војних отрова и експлозивних пушчаних зрна дум-дум, као супротна захтевима човечности и јавне свести.

Аустроугарска војска масовно је стрељала заробљене српске војнике II и III позива, који су ратовали у свом оделу. Ни рањенике нису штедели.

Због крајњег нељудског поступка и тортура, зиме, глади, болести и исцрпљујућих тешких физичких радова, српски и црногорски ратни заробљеници су у масама умирали у аустроугарским и бугарским заробљеничким логорима.

Из директиве команданта аустроугарског 9. корпуса, 1914.:[4]

„Пре свега, не трпим да се неуниформисаним али наоружани људи непријатељске земље, било да се нађу у групама и појединачно, заробљавају. Они се имају безусловно поубијати…”

Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918., казао је:[5]

„Ваш народ зна шта је милосрђе и самилост, дивна особина људске душе, кад би се то могло најмање да очекује. Колико сам пута, на пример, у току рата видео, како су доведени непријатељски заробљеници, исцрпљени глађу. Уместо да буду груби према овим људима који су запалили њихове домове и побили њихове жене и децу, ваши војници су се сажалили над њиховим судбинама и давали им последње парче хлеба.”

Референце[уреди]

  1. Honzík, Miroslav; Honzíková, Hana (1984). 1914/1918, Léta zkázy a naděje. Czech Republic: Panorama. 
  2. Анри Барби, дописник париског „Илустрасиона“
  3. Егон Ервин Киш, књижевник, каплар 11. прашког пука, аустроугарске 9. дивизије
  4. Из директиве команданта аустроугарског 9. корпуса, 1914.
  5. Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918.

Литература[уреди]