Вацлав Нижински

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вацлав Нижински
Talisman -Vayou -Vaslav Nijinsky -1909.JPG
Вацлав Нижински као Вају у балету Талисман 1909.
Датум рођења 12. март 1890.
Место рођења Кијев
  Руска Империја
Датум смрти 8. април 1950.
Место смрти Лондон
  Уједињено Краљевство

Вацлав Нижински (пољ. Wacław Niżyński, рус. Вацлав Фомич Нижинский, 12. март 1890—8. април 1950) је био руски балетски играч и кореограф пољског порекла. Био је славан због своје виртуозности, високих скокова и способности да се уживи у ликове. Могао је плеше на врховима прстију, што је била реткост међу балетанима.

Родио се у Кијеву у породици пољских балетских играча. Године 1900. придружио се Царској балетској школи. Чувена балерина Матилда Качесинска га је 1910. одабрала да игра улогу бога ветра Вајуа у новој поставци балета „Талисман“. Ова улога га је прославила. Прекретница у каријери Нижинског је наступила када са срео са продуцентом Сергејом Дјагиљевом који је промовисао руску уметност у иностранству.[1], а највише у Паризу. Са њиме је годинама био у пословно-емотивно-љубавној вези. Дјагиљев је 1909. у Париз довео трупу руског балета којој су припадали Нижински и Ана Павлова. Руски балет и опера су доживели велики успех те сезоне, који је утицао на културну сцену Париза целу наредну деценију.

Нижински је био сјајан у улогама из балета: Клеопатра, Успавана лепотица, Жизела, Карневал, Шехерезада. У балетским дуетима сарађивао је са Тамаром Карсавином.

После краћег ангажмана у Маријинском театру, који је завршен скандалом, почео је да се бави кореографијом. Створио је кореографије за своје улоге: „Поподне једног фауна“ (1912), „Тил Ојленшпигел“ (1916) и „Посвећење пролећа“ (1913). Његове кореографије су превазилазиле границе традиционалног балета и усмеравале га ка модерном балету. На париској представи „Поподнева једног фауна“, критика и публика је Нижинског оптужила за вулгарност на сцени. У његову одбрану су устали Огист Роден, Одилон Редон и Марсел Пруст.

На путу у Јужну Америку 1913. Нижински је упознао мађарску грофицу Ромолу Пулски са којом се оженио у Буенос Ајресу. У Северној Америци је наступао 1916. У ово време је почео да показује симптоме шизофреније. Доживео је слом живаца 1919, чиме се његова каријера окончала. Са женом се преселио у Швајцарску где се неуспешно лечио. Остатак живота је провео у азилима и болницама за менталне болеснике. Умро је у клиници у Лондону 1950. Његово тело је 1953. пренесено у Париз на гробље Монмартр.

Извори[уреди]

  1. „Groninger Museum”. www.groningermuseum.nl. 

Спољашње везе[уреди]