Виктор Чолаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Виктор (Чолаковић)
Viktor colakovic.jpeg
Виктор Чолаковић око 1880.
Датум рођења1793.
Место рођењаКалофер
Османско царство
Датум смрти31. мај 1888.(1888-05-31) (90/91 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија

Виктор (световно Вуколо Чолаков; 179731. мај 1888) је био последњи митрополит нишки бугарског егзархата (1872—1878), а први епископ нишки СПЦ након српског нововековног ослобођења Ниша (1878—1883).

Биографија[уреди]

Рођен је у вароши Калофер 1797. године, тадашња Румелија у склопу Османског царства, данас Бугарска. По другом, бугарском извору рођен је изгледа нешто касније, 1804. године.

Виктор Чолаковић замонашио се у манастиру Хиландару и одатле постављен 1835. године за представника хиландарског метоха у Нишу. У Хиландару је претходно постао архимандрит, један од најспремнијих монаха.[1] Таксидиот је грчки израз за монаха-духовника који у манастирском метоху убира "на таксид", прилоге за манастир. Са места таксидиота у Нишу, на којем је провео скоро 35 година) изабран је за архијереја нишког и хиротонисан маја 1872. године, у Цариграду. Хиротонисали су га митрополит трновски Иларион, епископ пловдивски Панарет и епископ самоковски Доситеј. Каријеру је започео у оквирима Васељенске патријаршије, да би наставио као егзархијски бугарски митрополит. На крају се нашао као архијереј у окриљу аутокефалне православне српске цркве у кнежевини Србији.

Егзархијске власти су биле сумњичаве према њему због више пропуста, међу којима је и сарадња са Србима.[2] Иако је приликом избора у Свети Синод 1874. године добио само један глас, он ће ипак касније постати члан Синода, али неће ићи у Цариград. Међутим 1875. године од стране бугарског Синода је за њега написано: "да је непокоран, непослушан и груб, и да зато не би било лоше да се уклони из (нишке) епархије, чак и уз помоћ владе".[3] Владика Виктор је остао током свих ломова и промена постојани Хиландарац веран искључиво православним канонима.

У име свештенства и народа 18. јануара 1878. прогласио је сједињење са Српском православном црквом и о томе обавестио митрополита српског Михаила. То је било после ослобођења Ниша током Другог српско-турског рата и присаједињења нишког, пиротског, врањског и топличког округа Србији. Његова одлука је прихваћена и митрополит Виктор је 1. фебруара 1879. указом постављен за епископа нишког у саставу Београдске митрополије.

Указом књаза Милана од 18. јануара 1878, Чолаковић је одликован Таковским крстом III степена због заслуга за независност и ослобођење[4]. Био је епископ у Нишу председник месног пододбора Црвеног крста.

Остао је веран митрополиту Михаилу и после његовог смењивања, разрешен је дужности архијереја (епископа) 1. априла 1883. године, јер није признао Закон о таксама који се такође тицао цркве и клира[5]; а потом је пребачен у манастир Петковица у шабачкој епархији. Манастиру Хиландару је завештао 4.000 дуката, а остали иметак оставио за добротворне и просветне сврхе. Умро је у Београду 1888. године и сахрањен у цркви светог Марка у Београду.

Био је почасни члан Српског ученог друштва од 27. фебруара 1883. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Недељко Радосављевић: "Шест портрета православних митрополита 1766-1891. године", Београд 2009.
  2. ^ Недељко Радосављевић, наведено дело
  3. ^ "Записник са заседања Светог Синода од 26. августа 1875. године", из Протокола на Свети Синод...
  4. ^ Српске новине, бр. 144, од суботе 1. јула 1878., насловна страна.
  5. ^ игуман Филарет Петровић, Ниш са својом прошлоћу, Ниш 1892. - pp. 14

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Калиник II
епископ нишки
18721883.

Наследник:
Нестор (Поповић)