Владимир Штимац

С Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Штимац

Штимац у дресу Анадолу Ефеса 2018. године
Штимац у дресу Анадолу Ефеса 2018. године

Личне информације
Пуно име Владимир Штимац
Датум рођења (1987-08-25)25. август 1987.(33 год.)
Место рођења Београд, СФРЈ
Држављанство  Србија
Висина 2,10 m
Позиција центар
Драфт 2009. / није изабран
Про каријера 2004—
Сениорски клубови
Године: Клубови:
2004—2005
2005—2007
2007—2008
2008—2010
2010
2010—2011
2011—2012
2012—2013
2013—2014
2014—2015
2015
2015—2016
2016—2017
2017—2018
2018—2019
2019
2019—2020
2020
2021—
Беовук 72
Жалгирис
Валмијера
Црвена звезда
Вентспилс
Нимбурк
Олин Једрене
Банвит
Малага
Бајерн Минхен
Естудијантес
Црвена звезда
Бешикташ
Анадолу Ефес
Турк Телеком
Фенербахче
Црвена звезда
Ћингдао
Бахчешехир
Репрезентација
 Србија

Владимир Штимац (Београд, 25. август 1987) је српски кошаркаш. Игра на позицији центра, а тренутно наступа за Бахчешехир.

Каријера[уреди | уреди извор]

Штимац је прошао кроз школу кошарке Беовука, а каријеру је касније наставио у Литванији и Летонији. У својој првој сезони у иностранству, Штимац је играо за други тим Жалгириса да би у наредној сезони добио прилику да дебитује и за први тим. Како би редовно добијао шансу да игра, дозвољено му је да пређе у летонску Валмијеру, у чијем дресу је био најкориснији играч Балтичке лиге у сезони 2007/08.

У августу 2008. потписује за Црвену звезду,[1] у којој проводи наредне две сезоне. Пред почетак сезоне 2010/11. се враћа у Летонију и потписује за Вентспилс.[2] Ту је провео свега два месеца након чега је раскинут уговор са њим, јер није оправдао очекивања тренера.[3] Свега неколико дана након отказа потписује за чешки Нимбурк, који је те сезоне играо у Јадранској лиги.[4] Са Нимбурком 2011. осваја чешко првенство и куп.

У јулу 2011. потписује за турски тим Олин Једрене,[5] где током сезоне 2011/12. бележи просечно 14,8 поена и 10 скокова по мечу у турској лиги. У јулу 2012. потписује за Банвит.[6] У септембру 2013. је потписао уговор са Уникахом.[7] Након једне сезоне напустио је клуб.[8] У августу 2014. прешао је у Бајерн из Минхена.[9]

Сезону 2015/16. је почео у екипи Естудијантеса, али се 27. октобра 2015. вратио у Црвену звезду и потписао уговор до краја сезоне.[10] Са црвено-белима је у сезони 2015/16. освојио Јадранску лигу и Суперлигу Србије. У сезони 2016/17. играо је за Бешикташ.[11] У августу 2017. потписао је двогодишњи (1+1) уговор са Анадолу Ефесом. Након једне сезоне напустио је турски клуб. Дана 12. јула 2018. године потписао је једногодишњи уговор са Турк Телекомом.

Током јесени 2019. је наступао за Фенербахче, да би се 25. децембра 2019. вратио у Црвену звезду.[12] У Звезди је провео остатак сезоне 2019/20, која је прекинута због пандемије корона вируса. У августу 2020. потписује једногодишњи уговор са Монаком.[13] Ипак за овај клуб није наступао, јер је већ наредног месеца раскинуо уговор, како би прешао у кинески Ћингдао.[14] Почетком 2021. године је раскинуо уговор са кинеским клубом.[15] Месец дана касније је потписао уговор са турским Бахчешехиром до краја 2020/21. сезоне.[16]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Са јуниорском репрезентацијом Србије освојио је злато на Европском првенству 2005, а са младом такође злато на Европском првенству 2007. Са универзитетском репрезентацијом освојио је две златне медаље, 2009. и 2011.

Свој деби у сениорском тиму имао је на Европском првенству у Словенији 2013. На Светском првенству 2014. у Шпанији освојио је сребрну медаљу. Штимац је са клупе добијао своју минутажу и увек је давао све од себе када би улазио у игру. Одржавао је сјајну атмосферу у екипи, а најбољи учинак је имао у финалу, када је забележио седам поена уз сјајно закуцавање после асистенције Стефана Јовића. На осам утакмица остварио је учинак од 3,8 поена и 1,5 скокова за просечно осам минута у игри, а за два поена је шутирао 56 % (25—14).[17]

Освојио је и сребрне медаље на Олимпијским играма у Рију 2016. и на Европском првенству 2017. године.

Приватан живот[уреди | уреди извор]

Ожењен је и има двоје деце, сина и кћерку.[18]

Успеси[уреди | уреди извор]

Штимац у дресу Црвене звезде

Клупски[уреди | уреди извор]

Репрезентативни[уреди | уреди извор]

Појединачни[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Штимац представљен, Пешић стиже у Звезду”. mondo.rs. 22. 8. 2008. Приступљено 14. 8. 2014. 
  2. ^ „Штимац у Вентспилсу”. mondo.rs. 3. 9. 2010. Приступљено 26. 5. 2013. 
  3. ^ „Штимац напустио Вентспилс”. b92.net. 15. 11. 2010. Приступљено 26. 5. 2013. 
  4. ^ „Штимац нови члан Нимбурка”. b92.net. 18. 11. 2010. Приступљено 13. 8. 2014. 
  5. ^ „Владимир Штимац у Олину”. mondo.rs. 19. 7. 2011. Приступљено 26. 5. 2013. 
  6. ^ „Владимир Штимац у Банвиту”. b92.net. 14. 7. 2012. Приступљено 26. 5. 2013. 
  7. ^ „Штимац: Уникаха је велики клуб”. b92.net. 26. 9. 2013. Приступљено 14. 8. 2014. 
  8. ^ „Штимац напустио Малагу”. novosti.rs. 22. 6. 2014. Приступљено 6. 8. 2014. 
  9. ^ „Штимац потписао за Бајерн”. novosti.rs. 14. 8. 2014. Приступљено 14. 8. 2014. 
  10. ^ „Владимир Штимац поново у Звезди!”. kkcrvenazvezda.rs. 27. 10. 2015. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2015. Приступљено 27. 10. 2015. 
  11. ^ „Завршен посао, Штимац у Турској!”. sportske.net. 31. 8. 2016. Приступљено 31. 8. 2016. 
  12. ^ „Владимир Штимац поново у црвено-белом”. kkcrvenazvezda.rs. 25. 12. 2019. Приступљено 25. 12. 2019. 
  13. ^ „Штимац потписао за Монако”. mozzartsport.com. 22. 8. 2020. Приступљено 24. 8. 2020. 
  14. ^ „После само три недеље: Штимац из Монака прелази у Кину”. sportklub.rs. 19. 9. 2020. Приступљено 28. 9. 2020. 
  15. ^ „Споразумно се растали Штимац и Циндао”. mozzartsport.com. 2. 1. 2020. Приступљено 4. 1. 2021. 
  16. ^ „И Штимац званично у Бахчешехиру”. mozzartsport.com. 2. 2. 2021. Приступљено 3. 2. 2021. 
  17. ^ Учинак Звездаша у освајању светског сребра
  18. ^ „Trostruko slavlje Štimca”. mondo.rs. Приступљено 14. 9. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]