Влашац

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Влашац
Closeup photograph of flowerhead
Botanical illustration
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Monocotyledones
Ред: Asparagales
Породица: Amaryllidaceae
Потпородица: Allioideae
Род: Allium
Врста:
A. schoenoprasum
Биномијално име
Allium schoenoprasum
Синоними[2]
Влашац, сиров
Allium schoenoprasum in NH 01.jpg
A clump of flowering chives
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија126 kJ (30 kcal)
4,35 g
Шећери1,85 g
Прехрамбена влакна2,5 g
0,73 g
3,27 g
Витамини
Витамин А екв.
(27%)
218 μg
(24%)
2.612 μg
323 μg
Тиамин 1)
(7%)
0,078 mg
Рибофлавин 2)
(10%)
0,115 mg
Ниацин 3)
(4%)
0,647 mg
Витамин Б5
(6%)
0,324 mg
Витамин Б6
(11%)
0,138 mg
Фолат 9)
(26%)
105 μg
Витамин Ц
(70%)
58,1 mg
Витамин Е
(1%)
0,21 mg
Витамин К
(203%)
212,7 μg
Минерали
Калцијум
(9%)
92 mg
Гвожђе
(12%)
1,6 mg
Магнезијум
(12%)
42 mg
Манган
(18%)
0,373 mg
Фосфор
(8%)
58 mg
Калијум
(6%)
296 mg
Цинк
(6%)
0,56 mg

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Влашац (лат Allium schoenoprasum L ) је зачинска биљка из породице луковица.

Влашац је самоникло биље које од пролећа до јесени расте најчешће уз обале река и на влажним ливадама, а од маја до јула развијају се црвенкасти или љубичасти полулоптасти цветови. По интензивном мирису већ су издалека препознатљиви. Ситно сецкани листови влашца користе се као зачин за јела од пролећа до јесени, а ако се пресаде у саксије и држе у кући, могу да се користе и током целе зиме.[3]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Лук влашац има листове који су цевасти, шупљи, дуги 20 - 25 цм који формирају више или мање компактни бусен на заједничком ризому, који може имати до 80 изданака. У првој години таква биљка не цвета, а у другој години након мировања и јаровизације (потицајно деловање хладноће на стварање цветова) из свих старијих изданака избије цветна биљка висока око 30 цм, која на врху носи цвет (с ружичастим или љубичастим цветовима). Семе брзо губи клијавост, па се користи само једногодишње семе.

Ова биљка је веома богата витамином Ц и благотворним слузним материјама, а у себи садржи и минералне материје, микроелементе и велику количину гвожђа.[4]

Употреба[уреди | уреди извор]

Влашац се употребљава још од раног средњег века. Постоје различите врсте биљке, у зависности од њене висине и дебљине листова. Има и врста које цветају белим цветом. Свеж или замрзнут, ређе сушен, ситно насецкан, додатак је супама или салатама. Дуги листови се секу, а нови расту целе године. Узгаја се и као украсна биљка. Лековита својства влашца нису позната.[5]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Maxted, N. & Rhodes, L. (2016). Allium schoenoprasum. The IUCN Red List of Threatened Species 2016: e.T172256A19391728. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T172256A19391728.en Downloaded on 05 January 2019.
  2. ^ „Allium schoenoprasum L. is an accepted name”. theplantlist.org. 23. 3. 2012. Приступљено 19. 11. 2017. 
  3. ^ „Vlašac - začin nad začinima”. Krstarica (на језику: српски). 11. 05. 2007. Приступљено 22. 12. 2018. 
  4. ^ „Vlašac – idealna zamena za crni luk | Agromedia”. www.agromedia.rs. Приступљено 22. 12. 2018. 
  5. ^ „Luk vlašac- rudnik gvožđa”. Kuhinjica.rs. Приступљено 22. 12. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]