Група „Једанаесторица”

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Група „Једанаесторица” је српска ликовна група коју су чинили сликари, вајари и графичари. Она се на ликоввној сцени Србије појављује крајем пете деценије 20. века, са циљем са прва пружи отпор доктрини соцреализма напустивши Академију ликовне уметности и отишавши у Задар да тамо стварају. У свом стваралаштву група није иступила са заједничким естетским проседеом, јер је сваки од уметника био изразити индивидуалиста. Међутим и поред тога група је унела свежину у ликовни живот Београда у погледу уметничке радозналости, отворености за експеримент и настојању да изграде индивидуални ликовни израз.[1] Делујући у том периоду а и касније, било у Паризу било у Југославији, сликари ове групе показали су да припадају изузетно виталној генерацији младих стваралаца која је имала значајну мисију у историји српскога сликарства.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Предуслови[уреди | уреди извор]

Након завршетка Другог светског рата нова власт инсистирала је на фигуративном сликарству са ратном и социјалном тематиком, која се одвијала у више фаза. Павле Васић примећује...

...да постоји велика разлика између периода од 1945. до 1948. и наредног од 1948. до 1950. у погледу избора мотива, пошто са временом мотиви из рата постају ређи, а мотиви из обнове и изградње чешћи, док од 1950. мотиви из обнове и изградње уступају место интимнијим интересовањима уметника.[3]

На изложби УЛУС-а 1948. готово половина радова имала је такве мотиве и могли би да се оквалификују као уметност са тезом.[3] То је на дискусијама у УЛУС-у „кристалисало схватање да појам социјалистичког реализма мора да буде схваћен широко, екстензивно“ и да се ублажи извесна искључивост чија би буквална примена лишила сцену доприноса истакнутих уметника.[3]

После Трећег пленума ЦК Комунистичке партије Југославије, који је омогућио слободу уметничког изражавања, социјалистички реализам престаје да буде доминантан правац и бива замењен социјалистичким естетизмом. Већ 1951. године јављају се назнаке апстрактне уметности, експресионизам Децембарске групе, донекле интимистичке тежње Београдске групе,

Задарска група као претеча групе Једанаесторица[уреди | уреди извор]

Група Једанаесторица сачињена претежно од младих сликара настала је из Задарске групе која је настала када је неколико студената сликарства са београдске Академије за ликовне уметности у класи Ивана Табаковића,[4] током пет месеци, од априла до августа 1947. године боравила у Задару у коме су сновали прву послератну уметничку комуну која је у том историјском тренутку представљала гест стваралачке, чак и политичке субверзивности.[4] У том приморском граду сликајући слободно, у природи, ван класа и атељеа (у којима нису налазили инспирацију за своју уметност), стварали су Мића Поповић, Петар Омчикус, Бата Михаиловић, Милета Андрејевић, Вера Божичковић, Косара Бокшан и Љубинка Јовановић, којима су се придружили и пријатељи који нису били са Академије за ликовне уметности - Борислав Михајловић Михиз као и повремени гости - сликар Бора Грујић скулптор и сликар Радивоје Кнежевић-Кнез, Александар Саша Поповић (брат Миће Поповића) и Крста Андрејевић (брат Милете Андрејевића).

Оснивање групе Једанаесторица[уреди | уреди извор]

На Корчули је настала идеја за оснивање групе Једанаесторица
Пикасоова плава фаза у сликама Лазара Возаревића.
Експресионизам у делу Петра Омчикуса

Када су у оквиру Задарске групе у лето 1948. године на Корчули боравили и сликали Бата Михајловић, Коса Бокшан, Петар Омчикус, Љубинка Јовановић, Слава Богојевић и Оливера Галовић, Бата Михајловић дошао је на идеју да ова група сликара оснује групу Једанаесторица. Предложено учињено.

Једанаесторица су били ствараоци који су одлучно подржавали нову културну политику и настојање за променама које је покренула група Самостални својом полемиком са УЛУС-ом.

То су били ствараоци различитих опредељења и супротних судбина, чија је већ прва, и последња, заједничка изложба показала веома широк спектар оријентација: од лиризма Славе Богојевића, преко експресионизма германске оштрине Бате Михајловића и Петра Омчикуса, до реминесценција на Пикасоову плаву фазу која се огледала у сликама Лазара Возаревића.

По повратку у Београд, сви чланови ових група били су кажњени избацивањем са Академије, на коју су враћени под политичким притиском њихових пријатеља, ратних сабораца на високим партијским и државним функцијама, изузев Миће Поповића за кога је цинично речено да је већ „свршени студент“ те да му Академија и не треба.[5] У тој клими коју су наметнуле Задарска група а потом и група Једанаесторице положај уметника у Србији се осетно побољшава. УЛУС се укључио у проналажење нових начина за стимулацију и унапређење услова живота и рада уметника.

Повећавају се могућности за запослење после завршене Академије ликовних уметности, излагачки простори постају бесплатни за младе и неафирмисане уметнике, олакшан је одлазак у иностранство преко стипендија за студијске боравке (Париз остаје најважнија дестинација), формирају се фондови за помоћ уметницима и УЛУС почиње да додељује атељее на коришћење својим члановима. Оснива се синдикат УЛУС-а.[6]

Излази и први број часописа Удружења ликовних уметника Србије „Лик”, 29. новембра 1950. године.

Састав групе[уреди | уреди извор]

Групу је чинило следећих једанаесторо, тада младих, стваралаца – сликара, вајара и графичара:[7]

1. Славољуб Слава Богојевић[уреди | уреди извор]

Рођен у Нишу 1922. године би је једна од признатијих српских сликарки у 20. веку. Завршио је Академију ликовних уметности у Београду, 1951. године, код проф. Недељка Гвозденовића и специјализацију код проф. Зоре Петровић.[8] Врло немирног духа: био је пилот и падобранац, песник, радио у сликарској радионици Народног позоришта у Београду код Јована Бијелића, сликао фреске и зидне композиције, али и на кутијама од шибица. Боравио на Корчули, у Паризу, живео у Атини. Излагао је са групом „Једанаесторица“ (Возаревић, Бата Михаиловић, Омчикус, Бокшан...), у Паризу са Бифеом и Дифијем, био члан "Ладе“. Имао низ самосталних изложби у Југославији, Венецији, Амстердаму, Риму, Атини.

2. Александар Божичковић[уреди | уреди извор]

3. Косара Бокшан[уреди | уреди извор]

Рођена је 1925. у Берлину. За време Другог светског рата учила је сликарство код Младена Јосића, а од 1944. у атељеу Зоре Петровић. Академију ликовних уметности уписује 1945. године у класи Ивана Табаковића. У пролеће 1947. напушта студије сликарства и са колегама са Академије одлази у Задар, где слика у пленеру и постаје један од оснивача Задарске групе, наше прве послератне уметничке групе. Била је и члан групе Једанаесторица.

4. Петар Омчикус[уреди | уреди извор]

Рођен је 1926. године у Сушаку код Ријеке, а од 1937. године живи у Београду. После Другог светског рата је започео сликарске студије на Академији ликовних уметности код професора Ивана Табаковића. У пролеће 1947. напушта студије сликарства и са колегама са Академије одлази у Задар, где слика у пленеру и постаје један од оснивача наше прве послератне уметничке групе – Задарске групе. Сели се у Париз 1952. године са супругом, сликарком Косаром Бокшан. Од 1946. излагао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Први пут је самостално излагао 1951. у Београду, а затим су уследиле изложбе у Паризу, Лилу, Женеви, Риму... Учествовао је на париском Мајском салону, Салону нових реалности у Паризу, као и на бројним изложбама српске и југословенске уметности у земљи и иностранству. Био је члан групе Једанаесторица и Задарске групе. Осим сликарством, бавио се и скулптуром.

5. Лазар Возаревић[уреди | уреди извор]

Рођен је 1925. у Сремској Митровици. Академију ликовних уметности у Београду завршио је 1948. у класи професора Мила Милуновића. Био је доцент на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан групе Једанаесторица и Децембарске групе.[9] Поред сликарства бавио се мозаиком, цртежом, илустрацијом, а изведени мозаици могу се видети у Београду – хотел Метропол”, Војнотехнички институт и Дом омладине.[10]

6. Оливера Галовић[уреди | уреди извор]

Рођена 1923 у Шабу била српска сликарка и ликовни педагог. Након завршетка Академије у Београду, ступила је у уметнички живот, априла 1951. године, са групом "Једанаесторица" која је била израз уметничког авангардизма у модерном српском сликарству. Оливера Галовић је својим мртвим природама и пејзажима стекла симпатије поклоника модерне уметности.[11]

7. Гордана Зубер[уреди | уреди извор]

8. Бата Михаиловић[уреди | уреди извор]

Рођен у Панчеву 1923 био је српски сликар који је на Ликовној академију студирао у класи професора Ивана Табаковића. Одласком у Задар 1947. године где настаје Задарска група напустио је Академију 1947. године, потом оснива групу Једанаесторица са којом излаже до 1951.[12] У Париз одлази, са супругом Љубинком Јовановић, 1952. године. где живи и ради повремено се враћајући у Београд. Од 1947. када први пут излаже у Београду, имао је стотинак групних изложби на свим континентима. Прву самосталну изложбу приредио је 1951. године у Београду,[13] а ретроспективну у Уметничком павиљону 'Цвијета Зузорић' 1981. године. Године 1985. изабран је за члана ван радног састава САНУ, у одељењу ликовних и музичких уметности.[14]

9. Љубинка Јовановић[уреди | уреди извор]

Рођена у Београду 1922. године, била је једна од најугледнијих српских сликарки у 20. веку. Студирала сликарство на Академији ликовних уметности у Београду у класи проф. Ивана Табаковића. Са будућим супругом Милорадом Батом Михаиловићем и друговима из класе Мићом Поповићем, Петром Омчикусом, Косаром Бокшан и Вером Божичковић напустила је студије 1947. године и отишла и Задар где су формирали уметничку комуну Задарска група. Била је и члан групе Једанаесторица. Излаже од 1951. године.[15] Имала је бројне самосталне и колективне изложбе и земљи и иностранству. Са Батом Михаиловићем настањује се у Паризу 1952. године.

10. Градимир Алексић[уреди | уреди извор]

11. Слободан Богојевић[уреди | уреди извор]

Изложба Једанаесторице 1951.[уреди | уреди извор]

Изложба ликовних дела Једанесторице одржана је априла 1951. године у Уметничкој Галерији УЛУС-а на Теразијама.[12][15] Изложба која је оцењена као значајан догађај у ликовном животу Београда, била је поред позитивних критика изложена и многим нападима, који су у суштини, представљали идеолошки обрачун критичара са групом и њеним вербалним изјавама.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Модерно и савремено српско сликарство”. ckok-y-paj.com. 2010-09-02. Приступљено 2024-01-23. 
  2. ^ Миодраг Б. Протић, Југословенско сликарство шесте деценије (Београд: Музеј савремене уметности, 1980), стр. 25.
  3. ^ а б в Павле Васић, „Тридесет година УЛУС-а“, у Тридесет година Удружења ликовних уметника Србије 1945-1975 (Београд: Удружење ликовних уметника Србије, 1975), стр. VII.
  4. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Задарска група”. www.rts.rs. Приступљено 2022-03-26. 
  5. ^ Лазар Трифуновић, Време задарских комунара (1946-1950), у Сликарство Миће Поповића, САНУ, Београд, 1983, pp. 21-39
  6. ^ Наталија Церовић, Историја Удружење ликовних уметника Србије, Обнова (1944–2019), стр.8
  7. ^ а б М. П. Изјаве и дела, Двадесети октобар, Београд, 20. април 1951.
  8. ^ Предраг Палавестра: Предговор каталогу самосталне изложбе, Галерија Узун Миркова 1, Београд, 1955,
  9. ^ drAgana (2020-12-01). „Лазар Возаревић, Мртва природа, 1958”. Галерија Матице српске (на језику: српски). Приступљено 2024-01-23. 
  10. ^ Димитријевић, Милица. „Комплексност дела Лазара Возаревића”. Politika Online. Приступљено 2022-03-26. 
  11. ^ „Olivera-Seka Galović | Autori | Aukcijska Kuća Srbinovski”. srbinovski-art.com. Приступљено 2022-03-26. 
  12. ^ а б Миодраг Б. Протић, Јесења изложба УЛУС-а, Лик, Београд, јануар 1951
  13. ^ Катарина Амброзић, Прва изложба Бате Михаиловића, 20. октобар, Београд, 17. октобар 1951
  14. ^ Миодраг Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, Нолит, Београд, 1970
  15. ^ а б Д. Марић, Јесења изложба УЛУС-а, Република, 27. новембар, Београд

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Група_„Једанаесторица”&oldid=27102162”