Пређи на садржај

Даниловићи

Координате: 43° 42′ 16″ С; 19° 23′ 57″ И / 43.7044° С; 19.3992° И / 43.7044; 19.3992
С Википедије, слободне енциклопедије
Даниловићи
Административни подаци
ДржаваБосна и Херцеговина
ЕнтитетРепублика Српска
ОпштинаРудо
Становништво
 — 2013.Пад 61
Географске карактеристике
Координате43° 42′ 16″ С; 19° 23′ 57″ И / 43.7044° С; 19.3992° И / 43.7044; 19.3992
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина638-700 m
Површина6,5 km2
Даниловићи на карти Босне и Херцеговине
Даниловићи
Даниловићи
Даниловићи на карти Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број058

Даниловићи су насељено мјесто у општини Рудо, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живио 61 становник.[1]

Географија

[уреди | уреди извор]

Налази се на 638-700 метара надморске висине, површине 6,5 км2, удаљено око 32 км од општинског центра. Припада мјесној заједници Бијело Брдо. Разбијеног је типа, а засеоци су Ђукановићи, Лучићи и Милановићи. Смјештено је у подножју планине Варда и на лијевој обали Будимлијске ријеке, поред регионалног пута Увац-Добрун. Посебан значај за овај крај имала је изградња макадамског пута Вишеград-Увац 1897/1898. године. У то вријеме почела је експлоатација околних шума и запошљавање мјештана, којима је дотад главно занимање било сточарство. Ђаци похађају основну школу у селима Микавице и Штрпци. У Даниловићима постоји гробље, а најближа је манастирска Црква Светог Николаја у селу Добрунска Ријека (општина Вишеград). Даниловићи су 1977. добили електричну енергију, а почетком XXI вијека фиксну телефонску мрежу. Мјештани користе воду са извора.[2]

Историја

[уреди | уреди извор]

Село је, према предању, добило име по "некаквом кнезу Данилу, који је овдје сједио и заповиједао". Надгробни споменици - стећци, на локалитету: Мраморина, потврђују приче мјештана да је на мјесту овог села било насеље од старина. До тзв. Карађорђеве крајине у селу је било и етничких Турака, који су се касније иселили. Село је спаљено у устанку 1875-1878, а његови становници избјегли су у Србију.[2]

Становништво

[уреди | уреди извор]

Село је 1879. имало 14 домаћинстава и 91 становника (православци); 1895. - 141 становника; 1948. - 180; 1971. - 147; 1991. - 101; 2013. - 21 домаћинство и 54 становника (Срби). Породице Божовић, Ивановић, Милановић и Михаиловић славе Јовањдан; Ђукановић, Јанковић - Никољдан; Лучић - Ђурђевдан; Томић - Светог Андрију Првозваног]]. Милановићи су најстарија породица у селу, а дошли су са Раванаца половином XVIII вијека. Ђукановићи су поријеклом из Будимлије, а доселили су се послије Карађорђеве крајине. Божовићи су дошли из села Божовићи, Лучићи из Штрбаца, Ивановићи из Мрсова, Јанковићи из Оскоруше, а Томићи из Бована. Имена погинулих добровољаца из Првог свјетског рата била су исписана на спомен-костурници, подигнутој 1940. у селу Штрпци, која је порушена (реконструисана током 2019). У Другом свјетском рату погинула су четири мјештанина (цивили и борци).[2]

Демографија[3]
Година Становника
1879. 91
1895. 141
1948. 180
1971. 147
1981. 114
1991. 101
2013. 61

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013 – Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 16. 11. 2021. г. Приступљено 16. 11. 2021. 
  2. ^ а б в Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 55. ISBN 978-99976-42-37-0. 
  3. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.