Данијел Ортега

Данијел Ортега
Ortega Lula - ABr 28.07.20102225 (cropped).JPG
Данијел Ортега приликом сусрета са тадашњим председником Бразила Инасиом Лулом да Силвом, 28. јул 2010.
Биографија
Пуно имеХосе Данијел Ортега Саведра
Датум рођења(1945-11-11)11. новембар 1945.(77 год.)
Место рођењаЛа Либертад
 Никарагва
РелигијаКатолик
СупружникРозарио Муриљо (в. 2005)
Деца9[1]
Политичка
странка
Сандинистички фронт националног ослобођења (FSLN)
58. и 62. председник Никарагве
Тренутна функција
Функцију обавља од 10. јануар 2007
Потпредседник
  • Хаиме Моралес Каразо (2007—12)
  • Моизес Омар Асеведо (2012—17)
  • Розарио Муриљо (2017—)
ПретходникЕнрике Болањос

10. јануар 1985 — 25. април 1990.
ПотпредседникСерхио Рамирез Меркадо (1985—90)
ПретходникХунта Националне реконструкције
НаследникВиолета Чаморо

Хосе Данијел Ортега Саведра (шп. José Daniel Ortega Saavedra; Ла Либертад, 11. новембар 1945) је 83. председник Никарагве. Био је 79. председник Никарагве, у периоду од 1985. до 1990. године.[2] Лидер је Сандинистичког фронта за национално ослобођење (ФСЛН). После народног устанка у коме је свргнут и протеран диктатор Анастасио Сомоза Дебајле, Ортега постаје члан владајуће хунте, а касније и председник. Он је спроводио политике за постизање левичарских реформи широм Никарагве. У каснијим годинама, Ортегова ранија крајња левичарска политика све је више и више посталаја умерена, водећи про-бизнис иницијативе,[3] те чак и зближавање са Католичком црквом, усвајањем снажне политике његове владе против побачаја током 2000-их и усвајањем снажне верске реторике претходно атеистичког Ортеге.[4]

Његов први председнички мандат, обележио је контроверзни програм аграрне реформе, сукоб са Регановом администрацијом, као и покушај контрареволуције коју су потпомагали Американци.[5] Ортега је поражен на председничким изборима 1990. године од Виолете Чаморо, али је остао важна фигура опозиције. Неуспешно се кандидовао на председничким изборима 1996. и 2001. године док није победио 2006.[6]

Рођен у радничкој породици, Ортега се од малих ногу супротставио Никарагванском диктатору Анастасио Сомоза Дебајлу и укључио се у субверзивни покрет против његове владе. Придруживши се Сандинистима као студент 1963. године, Ортега се укључио у активности градског отпора. Он је био ухапшен и затворен 1967.[7] Ортега је, попут многих политичких затвореника Сомозиног режима, мучен и злостављан у затвору.[8] По пуштању 1974, прогнан је на Кубу, где је прошао кроз обуку за герилско ратовање од марксистичко-лењинистичке владе Фидела Цастра.

Ортега је одиграо пресудну улогу у формирању устаничке фракције, која је ујединила ФСЛН и покренула масовне побуне 1978–1979,[9] кулминирајући Никарагванском револуцијом. Након свргавања и прогонства Сомозине владе, Ортега је постао вођа владајуће вишестраначке Хунте националне обнове. Године 1984, Ортега је победио на спорним председничким изборима у Никарагви са преко 60% гласова као кандидат ФСЛН-а.[7] Марксиста-лењиниста, Ортега је током свог првог мандата спроводио програм национализације, земљишне реформе, програме прерасподеле богатства и писмености. У 2017. је његова супруга, Розарио Муриљо, постала потпредседник републике. У новембру 2021. Данијел Ортега је поново изабран на четврти петогодишњи мандат са 75 одсто гласова, према првим делимичним званичним резултатима које је објавило Врховно изборно веће.

Револуција[уреди | уреди извор]

Након рушења Сомозе са власти 1979. године, Ортега је постао члан петочлане хунте Националне обнове, коју чине још тројица чланова Сандиниста, бизнисмен Алфонсо Робело и Виолета Чаморо, удовица убијеног новинара. Како су Сандинисти доминирали хунтом после оставке Робела и Чаморове, Ортега постаје de facto вођа државе. Реганова администрација оптужује Сандинисте да потпомажу Марксистичке револуције у Латинској Америци, између осталог ону у Ел Салвадору. Након тога ЦИА почиње да финансира, наоружава и обучава бивше припаднике Сомозине Националне гарде за припремање контрареволуције. Између 1980. и 1989. године страдало је преко 30.000 људи у сукобима између Сандинистичке владе и припадника Контре.

На изборима 1990. године. Ортега бива поражен од стране Виолете Чаморо, која предводи 14 странака потпуно различитих идеологија, окупљених у Савез Националне опозиције.

Након два изборна неуспеха 1996. и 2001. године, Ортега се кандидовао и 2006. године али са видним политичким променама, наиме он се крстио 2006. и променио свој однос према Католичкој цркви, а за свог потпредседничког кандидата узима бившег команданта Контри, Хаимеа Моралеса Караза. Побеђује већином гласова, испред двојице кандидата либералних странака.

Ортегина спољна политика у другом мандату, уско је везана уз сарадњу са Кубом и Венецуелом, као и са Русијом, Ираном и Кином.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wilfredo Miranda, Lorena Arroyo (18. април 2021). „Los herederos de la dinastía Ortega Murillo y su cárcel de oro”. elpais.com (на језику: шпански). El Pais. Приступљено 5. новембар 2021. »Ocho de los nueve hijos de la pareja presidencial nicaragüense tienen rango de asesores, controlan el negocio de la distribución del petróleo y dirigen la mayoría de los canales de televisión y compañías de publicidad que son beneficiadas con contratos estatales.« 
  2. ^ „Daniel Ortega president of Nicaragua”. Britannica. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ Webber, Jude (2018-08-22). „A rebel no more, Daniel Ortega comes to resemble the dictator he replaced”. The Irish Times. Приступљено 2020-11-11. 
  4. ^ Belli, Gioconda (24. 8. 2018). „How Daniel Ortega Became a Tyrant - From Revolutionary to Strongman”. Foreign Affairs. Приступљено 2020-11-11. 
  5. ^ „Daniel Ortega”. Biography. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ "Ortega wins Nicaraguan election", BBC News, 8 November 2006.
  7. ^ а б Helicon, ур. (2016). „Ortega Saavedra, Daniel”. The Hutchinson Unabridged Encyclopedia with Atlas and Weather Guide. Abington: Helicon. 
  8. ^ Bernard Diederich, Somoza and the Legacy of U.S. Involvement in Central America, p. 85.
  9. ^ Motyl, Alexander, ур. (2000). „Ortega, Daniel”. Encyclopedia of Nationalism: Leaders, Movements, and Concepts. Oxford: Elsevier Science & Technology. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • DeFronzo, James (2011). Revolutions and Revolutionary Movements (4th изд.). Boulder: Westview Press. ISBN 9780813344805. 
  • Kinzer, Stephen (1991). Blood of Brothers: Life and War in Nicaragua. New York: G. P. Putnam's Sons. ISBN 9780399135941. 
  • Close, David; Marti i Puig, Salvador; McConnell, Shelley, ур. (2012). The Sandinistas & Nicaragua Since 1979. Boulder: Lynne Rienner Publishers. ISBN 978-1-58826-798-6 — преко EBSCOHost. , especially:
    • Baltodano, Andrés Péréz, "Political Culture", pp. 65-90. loc. cit.
  • Andrew, Christopher; Mitrokhin, Vasili. The World Was Going Our Way: The KGB and the Battle for the Third World. Basic Books (2005)
  • Andrew, Christopher; Mitrokhin, Vasili. The Sword and the Shield: The Mitrokhin Archive and the Secret History of the KGB. Basic Books (2001)
  • Arias, Pilar. Nicaragua: Revolución. Relatos de combatientes del Frente Sandinista. Mexico: Siglo XXI Editores, 1980.
  • Asleson, Vern. Nicaragua: Those Passed By. Galde Press ISBN 1-931942-16-1, 2004
  • Belli, Humberto. Breaking Faith: The Sandinista Revolution and Its Impact on Freedom and Christian Faith in Nicaragua. Crossway Books/The Puebla Institute, 1985.
  • Beverley, John and Marc Zimmerman. Literature and Politics in the Central American Revolutions. Austin: University of Texas Press, (1990) ISBN 978-0-608-20862-6
  • Christian, Shirley. Nicaragua, Revolution In the Family. New York: Vintage Books, 1986.
  • Cox, Jack. Requiem in the Tropics: Inside Central America. UCA Books, 1987.
  • Dawes, Greg (1993). Aesthetics and Revolution, Nicaraguan Poetry 1979–1990. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-2146-0. 
  • Gilbert, Dennis. Sandinistas: The Party And The Revolution. Blackwell Publishers, 1988.
  • Hayck, Denis Lynn Daly. Life Stories of the Nicaraguan Revolution. New York: Routledge Publishing. 1990.
  • Hodges, Donald C. Intellectual Foundations of the Nicaraguan Revolution. Austin: University of Texas Press, 1986.
  • Kinzer, Stephen. Blood of Brothers: Life and War in Nicaragua, Putnam Pub Group, ISBN 0-399-13594-4, 1991.
  • Kirkpatrick, Jean. Dictatorships and Double Standards. Touchstone, 1982.
  • Miranda, Roger, and William Ratliff. The Civil War in Nicaragua: Inside the Sandinistas. New Brunswick: Transaction Publishers, 1993.
  • Molero, Maria. "Nicaragua Sandinista: del sueno a la realidad". Institute of Political Science.(1999).
  • Moore, John Norton, The Secret War in Central America: Sandinista Assault on World Order. university Publications of America, 1987.
  • Nolan, David. The Ideology of the Sandinistas and the Nicaraguan Revolution. Coral Gables, Florida: University of Miami Press, 1984.
  • Palmer, Steven. "Carlos Fonseca and the Construction of Sandinismo in Nicaragua". Latin American Research Review. Vol. 23. No. 1 (1988). 91–109.
  • Prevost, Gary. "Cuba and Nicaragua: A special Relationship?". The Sandinista Legacy: The Construction of Democracy, Latin American Perspectives. 17.3 (1990)
  • Sierakowski, Robert. Sandinistas: A Moral History. University of Notre Dame Press, 2019.
  • Smith, Hazel. Nicaragua: Self-Determination and Survival. Pluto Press, (1991) ISBN 0-7453-0475-3
  • Sirias, Silvio. Bernardo and the Virgin: A Novel. Northwestern University Press, 2005.
  • The Dream of Sandino. Dir. Leuten Rojas. Latin American Review Series. c. 1983.
  • Wright, Bruce E. Theory in the Practice of the Nicaraguan Revolution. New York: Latin American Studies. 1995.
  • Zimmermann, Matilde. Sandinista: Carlos Fonseca and the Nicaraguan Revolution. Duke University Press, 2001.
  • Canham-Clyne, John (1992). „Business as Usual: Iran–Contra and the National Security State”. World Policy Journal. 9 (4): 617—637. JSTOR 40209272. 
  • Hamilton, Lee H.; Inouye, Daniel K. (1987). Report of the Congressional Committees Investigating the Iran–Contra Affair (Извештај). Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. 
  • Hicks, D. Bruce (1996). „Presidential Foreign Policy Prerogative after the Iran–Contra Affair: A Review Essay”. Presidential Studies Quarterly. 26 (4): 962—977. JSTOR 27551664. 
  • Kornbluh, Peter; Byrne, Malcolm (1993). The Iran–Contra Scandal: The Declassified HistoryНеопходна слободна регистрација. New York: New Press. ISBN 978-1-56584-024-9. 
  • Ranstorp, Magnus (1997). Hizb'allah in Lebanon: The Politics of the Western Hostage Crisis. New York: St. Martins Press. 
  • Reagan, Ronald (1990). An American Life. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-69198-1. 
  • Shenon, Philip; Engelberg, Stephen (5. 7. 1987). „Eight Important Days in November: Unraveling of the Iran–Contra Affair”. The New York Times (National изд.). sec. 1. p. 10. 
  • Tower, John; Muskie, Edmund; Scowcroft, Brent (26. 2. 1987). Report of the President's Special Review Board (Извештај). Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. OCLC 15243889. 
  • Walsh, Lawrence (4. 8. 1993). Final Report of the Independent Counsel for Iran/Contra Matters (Извештај). Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. 
  • Woodward, Bob (1987). Veil: The Secret Wars of the CIA, 1981–1987Неопходна слободна регистрација. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-671-60117-1. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]