Данијел Ортега

С Википедије, слободне енциклопедије
Данијел Ортега
Ortega Lula - ABr 28.07.20102225 (cropped).JPG
Данијел Ортега приликом сусрета са тадашњим председником Бразила Инасиом Лулом да Силвом, 28. јул 2010.
Биографија
Пуно имеХосе Данијел Ортега Саведра
Датум рођења(1945-11-11)11. новембар 1945.(76 год.)
Место рођењаЛа Либертад
 Никарагва
РелигијаКатолик
СупружникРозарио Муриљо (в. 2005)
Деца9[1]
Политичка
странка
Сандинистички фронт националног ослобођења (FSLN)
58. и 62. председник Никарагве
Тренутна функција
Функцију обавља од 10. јануар 2007
Потпредседник
  • Хаиме Моралес Каразо (2007—12)
  • Моизес Омар Асеведо (2012—17)
  • Розарио Муриљо (2017—)
ПретходникЕнрике Болањос

10. јануар 1985 — 25. април 1990.
ПотпредседникСерхио Рамирез Меркадо (1985—90)
ПретходникХунта Националне реконструкције
НаследникВиолета Чаморо

Хосе Данијел Ортега Саведра (шп. José Daniel Ortega Saavedra; Ла Либертад, 11. новембар 1945) је 83. председник Никарагве. Био је 79. председник Никарагве, у периоду од 1985. до 1990. године.[2] Лидер је Сандинистичког фронта за национално ослобођење (ФСЛН). После народног устанка у коме је свргнут и протеран диктатор Анастасио Сомоза Дебајле, Ортега постаје члан владајуће хунте, а касније и председник. Он је спроводио политике за постизање левичарских реформи широм Никарагве. У каснијим годинама, Ортегова ранија крајња левичарска политика све је више и више посталаја умерена, водећи про-бизнис иницијативе,[3] те чак и зближавање са Католичком црквом, усвајањем снажне политике његове владе против побачаја током 2000-их и усвајањем снажне верске реторике претходно атеистичког Ортеге.[4]

Његов први председнички мандат, обележио је контроверзни програм аграрне реформе, сукоб са Регановом администрацијом, као и покушај контрареволуције коју су потпомагали Американци.[5] Ортега је поражен на председничким изборима 1990. године од Виолете Чаморо, али је остао важна фигура опозиције. Неуспешно се кандидовао на председничким изборима 1996. и 2001. године док није победио 2006. Ортега је рођен у породици средње класе у граду Ла Либертад. Његови родитељи били су противници режима породице Сомоза. Био је ухапшен са 15 година, због политичке активности. Убрзо након тога приступа Сандинистичком фронту националног ослобођења (ФСЛН).

Рођен у радничкој породици, Ортега се од малих ногу супротставио Никарагванском диктатору Анастасио Сомоза Дебајлу и укључио се у субверзивни покрет против његове владе. Придруживши се Сандинистима као студент 1963. године, Ортега се укључио у активности градског отпора. Он је био ухапшен и затворен 1967.[6] Ортега је, попут многих политичких затвореника Сомозиног режима, мучен и злостављан у затвору.[7] По пуштању 1974, прогнан је на Кубу, где је прошао кроз обуку за герилско ратовање од марксистичко-лењинистичке владе Фидела Цастра.

Ортега је одиграо пресудну улогу у формирању устаничке фракције, која је ујединила ФСЛН и покренула масовне побуне 1978–1979,[8] кулминирајући Никарагванском револуцијом. Након свргавања и прогонства Сомозине владе, Ортега је постао вођа владајуће вишестраначке Хунте националне обнове. Године 1984, Ортега је победио на спорним председничким изборима у Никарагви са преко 60% гласова као кандидат ФСЛН-а.[6] Марксиста-лењиниста, Ортега је током свог првог мандата спроводио програм национализације, земљишне реформе, програме прерасподеле богатства и писмености.

У 2017. је његова супруга, Розарио Муриљо, постала потпредседник републике.

У новембру 2021. Данијел Ортега је поново изабран на четврти петогодишњи мандат са 75 одсто гласова, према првим делимичним званичним резултатима које је објавило Врховно изборно веће.

Револуција[уреди | уреди извор]

Након рушења Сомозе са власти 1979. године, Ортега је постао члан петочлане хунте Националне обнове, коју чине још тројица чланова Сандиниста, бизнисмен Алфонсо Робело и Виолета Чаморо, удовица убијеног новинара. Како су Сандинисти доминирали хунтом после оставке Робела и Чаморове, Ортега постаје de facto вођа државе. Реганова администрација оптужује Сандинисте да потпомажу Марксистичке револуције у Латинској Америци, између осталог ону у Ел Салвадору. Након тога ЦИА почиње да финансира, наоружава и обучава бивше припаднике Сомозине Националне гарде за припремање контрареволуције. Између 1980. и 1989. године страдало је преко 30.000 људи у сукобима између Сандинистичке владе и припадника Контре.

На изборима 1990. године. Ортега бива поражен од стране Виолете Чаморо, која предводи 14 странака потпуно различитих идеологија, окупљених у Савез Националне опозиције.

Након два изборна неуспеха 1996. и 2001. године, Ортега се кандидовао и 2006. године али са видним политичким променама, наиме он се крстио 2006. и променио свој однос према Католичкој цркви, а за свог потпредседничког кандидата узима бившег команданта Контри, Хаимеа Моралеса Караза. Побеђује већином гласова, испред двојице кандидата либералних странака.

Ортегина спољна политика у другом мандату, уско је везана уз сарадњу са Кубом и Венецуелом, као и са Русијом, Ираном и Кином.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wilfredo Miranda, Lorena Arroyo (18. април 2021). „Los herederos de la dinastía Ortega Murillo y su cárcel de oro”. elpais.com (на језику: шпански). El Pais. Приступљено 5. новембар 2021. »Ocho de los nueve hijos de la pareja presidencial nicaragüense tienen rango de asesores, controlan el negocio de la distribución del petróleo y dirigen la mayoría de los canales de televisión y compañías de publicidad que son beneficiadas con contratos estatales.« 
  2. ^ „Daniel Ortega president of Nicaragua”. Britannica. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ Webber, Jude (2018-08-22). „A rebel no more, Daniel Ortega comes to resemble the dictator he replaced”. The Irish Times. Приступљено 2020-11-11. 
  4. ^ Belli, Gioconda (24. 8. 2018). „How Daniel Ortega Became a Tyrant - From Revolutionary to Strongman”. Foreign Affairs. Приступљено 2020-11-11. 
  5. ^ „Daniel Ortega”. Biography. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ а б Helicon, ур. (2016). „Ortega Saavedra, Daniel”. The Hutchinson Unabridged Encyclopedia with Atlas and Weather Guide. Abington: Helicon. 
  7. ^ Bernard Diederich, Somoza and the Legacy of U.S. Involvement in Central America, p. 85.
  8. ^ Motyl, Alexander, ур. (2000). „Ortega, Daniel”. Encyclopedia of Nationalism: Leaders, Movements, and Concepts. Oxford: Elsevier Science & Technology. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]