Диња
| Диња | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Биномно име | |
| Cucumis melo | |
Диња је једногодишња зељаста биљка, пореклом из Азије и Африке. Врло је вероватно да је још пре више хиљада година пренета и у друге крајеве света. Већ стари Египћани сматрали су дињу посластицом. Стари Римљани, а свакако и Грци, сладили су се дињама баш као и ми данас. Прва земља у којој је диња почела интензивно да се гаји била је Француска. То се догодило пре више од три стотине година.
Даје жуте, меснате, сочне и слатке плодове. За исхрану се користе плод, корен и семе. Ботанички гледано, диња обухвата низ узгојених варијетета и култивара. Неке врсте диња називају се канталупа, а неке касаба. Ове последње стижу касно у сезони, али се боље одржавају и могу дуже да стоје приликом транспорта на пијаце. Та врста диња има глатку, жућкасто-зелену кору и веома је крупна.[1][2][3]
Диња садржи бета-каротин, фолну киселину и витамин Ц, као и маледозе витамина Б1, Б2, Б3, Б4, Б5, Б6 и витамина Е. Од минерала у дињи се налазе: калцијум, магнезијум, фосфор, калијум, натријум, сумпор, цинк, гвожђе и бакар.[4][5][6][7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Даскалов, Хр., Муртазов, Т. (1961). Производња поврћа у топлим лејама и стакларама. Београд.
- ^ „Najbolje stare sorte dinja: Crnogorski Pipun”. Stare Sorte (на језику: српски). Приступљено 2026-02-05.
- ^ „Uzgoj dinje u plasteniku: Koju sortu odabrati i kako je njegovati?”. Agroklub.com (на језику: хрватски). Приступљено 2026-02-05.
- ^ Polje, Radio Bijelo (2020-08-11). „Диња, сочна краљица љета”. radiobijelopolje.me (на језику: српски). Приступљено 2026-02-05.
- ^ „Dinja, sočna kraljica ljeta | Katera”. katera.news (на језику: српски). Приступљено 2026-02-05.
- ^ „Dinja”. Agroklub.rs (на језику: српски). Приступљено 2026-02-05.
- ^ „Sorte dinja: za Sibir, Ural, Moskovsku regiju, najslađe”. gardentime-hr.decorexpro.com. Приступљено 2026-02-05.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
