Драгиња Бабић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгиња Бабић
DraginjaBabic.jpg
Драгиња Бабић
Датум рођења (1886-10-03)3. октобар 1886.
Место рођења Ваљево
 Краљевина Србија
Датум смрти 6. фебруар 1915.(1915-02-06) (28 год.)
Место смрти Ваљево
 Краљевина Србија

Др Драгиња Бабић (Ваљево, 3. октобар 1886Ваљево, 24. јануар/6. фебруар 1915) је била српски лекар.

Биографија[уреди]

Рођена је у Ваљеву 1886. године у породици трговца Јанка Бабића и Јелене - Јелке рођене Мишковић[1] или Митровић.[2] Њен отац је био 1892-1893 председник општине Ваљево,[3] као и њен брат Марко Бабић у периоду пре Другог светског рата.[4] Брат Јован Бабић је био професор српског језика и књижевник,[5] а сестра Марија удата Тадић била је фармацеут.[6]

У Ваљеву је завршила основну школу и ниже разреде гимназије. Више разреде гимназије је завршила у Београду у Трећој београдској гимназији 1905. године. Студије медицине је почела у Цириху 1905/06. године[2] где је била стипендиста (питомац) ваљевске општине. Наставила је студије од 1908/09. у Берлину и завршила их 9/22. децембра 1911. године.[7] Била је прва Српкиња која је завршила студије медицине на Берлинском универзитету.[8] Драгиња је постала лекар са само 25. година у време када су жене лекари у Србији биле веома ретке. Као одличног студента хтели су да је задрже на факултету у Берлину, али се она одлучила да се ипак врати у Србију.

Радну каријеру је почела у Ваљеву као помоћни лекар у Окружној болници, затим је положила државни испит и радила је као општински лекар. Током балканских и Првог светског рата радила је као лекар у Ваљеву. Тамо је за време балканских ратова била управник резервне болнице. За време Првог светског рата након продора аустроугарских трупа 1914. повлачила се са српском војском у Пирот где је била управник Окружне болнице.

После Колубарске битке вратила се у Ваљево. У то време је у Србији владала велика епидемија пегавог тифуса узрокована вашкама које су пренели аустроугарски војници.[9] У ваљевској болници је ситуација била посебно тешка и умирало је на стотине људи дневно. У време када су сви бежали из Ваљева Драгиња се вратила у родни град да помогне оболелима. Ту је, несебично се жртвујући за друге, и сама оболела од пегавог тифуса. Умрла је 24. јануара/6. фебруара 1915. са непуних 29 година. Три дана после ње од туге је умро и њен отац Јанко Бабић. Драгиња Бабић је умрла међу првим лекарским жртвама тада у Ваљеву,[10] убрзо су од пегавог тифуса умрли и лекари Павле Војтех и Селимир Ђорђевић, добровољна болничарка сликарка Надежда Петровић и други.

Одликована је Орденом Светог Саве 4. реда 1913. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 28.
  2. 2,0 2,1 Милица Петровић: „Жена заборављена у прошлости - Драгиња Бабић“, Политикин забавник, број 2934, 2. мај 2008. године
  3. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 26-27.
  4. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 32-40.
  5. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 40-44.
  6. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 44-46.
  7. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 29.
  8. Биографски лексикон ваљевског краја, књига 1, свеска 1. pp. 53-54, Ваљево 1996. (COBISS.SR)
  9. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 30.
  10. Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 31-32.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]