Едит Пјаф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Едит Пјаф
франц. Édith Piaf
Edith Piaf.jpg
Едит Пјаф
Основне информације
Пуно име Едит Ђована Гасион
Датум рођења (1915-12-19)19. децембар 1915.
Место рођења Париз
 Француска
Датум смрти 11. октобар 1963.(1963-10-11) (47 год.)
Место смрти Пласкасје
 Француска
Активни период 1935—1963
Занимање певачица, текстописац
Жанр(ови) кабаре, шансона
Веб-сајт www.edithpiaf.com

Едит Пјаф (франц. Édith Piaf, 19. децембра 1915 — 10. (званично 11.) октобра 1963) је француска чувена певачица шансона и национална музичка икона.[1] Њена музика је често повезана са њеним трагичним животом а изводила је углавном баладе које су је и прославиле.[2] Њене најпознатије песме су „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l'amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960). Њена песма Hymne à l'amour постала је инспирација за филм Toutes ces belles promesses француског режисера Jean-Paul Civeyrac. Песма Hymne à l'amour се такође може у виду одраде наћи на албуму Songs To No One 1991-1992 извиђача Џеф Барклија и Гари Лукаса.

Детињство[уреди]

Упркос безбројним објављиваним биографијама, многе чињенице и догађаји Едитиног живота су још увек обавијени велом мистерије.[3] Рођена је под пуним именом Едит Ђована Гасион (франц. Édith Giovanna Gassion) у Белевилу у Паризу,[4] у имиграционом одељењу како је касније сазнао и објавио Данијел Пенак. Названа је Едит по погубљеној енглеској сестри Едит Кавел, а презиме Пјаф, што на француском значи врабац, добила је захваљујући надимку 20 година касније).[5][6]

Њена мајка, Анета Ђована Мајар (1898—1945), била је Италијанка, тада седамнестогодишња девојка, пореклом из Ливорна, радила је певачица у кафеу под псеудонимом Line Marsa, а од ње је Едит узела средње име Ђована.[7][8][2]:5[9] Отац, Луј Алфонс Гасијон (1881—1944), био је улични акробат и позоришни извођач. Мала Едит је најпре била остављена накратко код баке са мајчине стране. Касније, Едитин отац долази и одводи је код његове мајке која је водила бордел у Нормандији,[10] и онда се пријављује у француску војску (1916). Тада је Едит била у контакту са проституткама и најразличитијим људима који су утицали на њену личност и променили су њен начин виђења живота.

Од своје треће до седме године живота Едит је била слепа. По једној од легенди, Едит је опет прогледала када је једна од бабиних проститутки отишла на ходочашће до сада већ канонизоване светице Терез де Лисије. Године 1929. придружила се оцу у његовим уличним акробацијама. Касније је изнајмила собу у хотелу Клермон и одвојила се од њега, идући својим путем као улична певачица у Паризу. Имала је око 16 година када се заљубила у достављача Луј Дипона, са којим је добила дете, малу девојчицу по имену Марсела. Марсела је убрзо умрла од менингитиса.

Певачка каријера[уреди]

Године 1935, Едит открива власник ноћног клуба Луј Лепле (Louis Leplée), чији су клуб посећивали слојеви како ниже тако и више класе. Он ју је форсирао да пева упркос њеним нервозама и тремама. Њена висина (142 cm) инспирисала га је да је назове именом који ће је пратити целог живота и бити њено уметничко име: Мали врабац (La Môme Piaf). Њена прва плоча појавила се исте године. Недуго затим, Лепле је убијен а Едит оптужују да је била саучесник у његовом убиству, али је ослобођена оптужбе.

Године 1940, Жан Кокто пише успешан комад Le Bel Indifférent у коме Едит глуми. Спријатељила са познатим људима, као што је глумац Морис Шеваље и песник Жак Боржеа. Сама је писала текстове за већину својих песама, и удружује се са композиторима због мелодија.

Њена песма која јој постаје заштитни знак, "La Vie en rose" писана је усред немачке окупације Париза током Другог светског рата. У то време, она је постајала све успешнија. Певајући за високе немачке официре у пар клубова, Едит је зарадила право да се слика са француским ратним заробљеницима, под изговором да би им дигла морал. Када би те слике дошле у посед затвореницима, они би исецали своје ликове на фотографији, и користили их да направе лажне документе за бег из затвора. Данас, Едитина повезаност са Француским покретом отпора је позната и многи јој и данас дугују животе. После рата путовала је на турнеје по Европи и Америци (јужној и северној), где је постала интернационално позната личност. Њена попуралност у САД је била толика да се појавила осам пута у емисији Шоу Ед Саливана и два пута у Карнеги холу (1956 и 1957). Помогла је успону каријере Шарла Азнавура, водећи га на турнеју са њом по Француској и САД.

Велика љубав Едит Пјаф, боксер Марсел Сердан, погинуо је 1949. у авионској несрећи. Пјаф се удавала два пута. Њен први муж био је Жак Пил, певач; венчали су се 1952. и развели 1956, а други, Тео Сарапо (франц. Théo Sarapo), био је фризер, певач и глумац, 20 година млађи од ње. Венчали су се 1962.

Године 1951. доживела је саобраћајну несрећу после које је постала зависник од морфијума, од кога се касније одвикла.

Дворана Олимпија у Паризу је место где је Пјаф последњи пут одржала серију популарних концерата. Ту је држала рецитале од јануара 1955. до октобра 1962. Одломци пет рецитала (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) су сакупљени и издати на плочи. У априлу 1963, Пјаф снима своју последњу песму: "L'homme de Berlin".

Смрт и заоставштина[уреди]

Гроб Едит Пјаф, на гробљу у Паризу

У својој 47. години, Пјаф умире од рака на Француској ривијери, 10. октобра 1963, један дан раније од свог пријатеља Жан Коктоа. Њено тело враћено је у Париз и тада је и њена смрт је објављена 11. октобра. Тај датум је постао званични датум њене смрти. Говори се да је њено тело враћено у Париз у тајности, да би њени фанови мислили да је умрла у свом родном граду. Та информација и дан данас остаје мистерија о којој се још увек спекулише. Сахрањена је на чувеном гробљу Пер Лашез у Паризу. Упркос томе што је париски надбискуп католичке цркве забранио маси да се окупља на гробљу због начина на који је живела, њена сахрана је окупила неколико хиљада људи на улице Париза. Убрзо је гробље било претрпано са више од 40.000 обожавалаца и поштовалаца. Шарл Азнавур је помињао сахрану Едит Пјаф као догађај који је први пут комплетно зауставио саобраћај у Паризу, још од времена Другог светског рата. Данас постоји музеј посвећен Едит Пјаф у Паризу, а она се памти као једна од најбољих Француских певачица.

Песме[уреди]

1933
  • Entre Saint-Ouen et Clignancourt
1934
  • L'Étranger
1935
  • Mon apéro
  • La Java de Cézigue
  • Fais-moi valser
1936
  • fr
  • J'suis mordue
  • Mon légionnaire
  • Le Contrebandier
  • La Fille et le chien
  • La Julie jolie
  • Va danser
  • Chand d'habits
  • Reste
  • Les Hiboux
  • Quand même
  • La Petite boutique
  • Y'avait du soleil
  • Il n'est pas distingué
  • Les Deux ménétriers
  • Mon amant de la coloniale
  • C'est toi le plus fort
  • Le Fanion de la légion
  • J'entends la sirène
  • Ding, din, dong
  • Madeleine qu'avait du cœur
  • Les Marins ça fait des voyages
  • Simple comme bonjour
  • Le Mauvais matelot
  • Celui qui ne savait pas pleurer
1937
  • Le Grand Voyage du pauvre Nègre
  • Un jeune homme chantait
  • Tout fout le camp
  • Ne m'écris pas
  • Partance (with Raymond Asso)
  • Dans un bouge du Vieux Port
  • Mon cœur est au coin d'une rue
1938
  • С'est lui que mon cœur a choisi
  • Paris-Méditerranée
  • La Java en mineur
  • Browning
  • Le Chacal
  • Corrèqu' et réguyer
1939
  • Y'en a un de trop
  • Elle fréquentait la rue Pigalle
  • Le Petit Monsieur triste
  • Les Deux Copains
  • Je n'en connais pas la fin
1940
  • fr
  • On danse sur ma chanson
  • Sur une colline
  • C'est la moindre des choses
  • Escale
  • La fille de joie est triste (L'Accordéoniste)
1941
  • Où sont-ils, mes petits copains?
  • C'était un jour de fête
  • C'est un monsieur très distingué
  • J'ai dansé avec l'Amour
  • Tu es partout
  • L'Homme des bars
  • Le Vagabond
1942
  • Jimmy, c'est lui
  • Un coin tout bleu
  • Sans y penser
  • Un monsieur me suit dans la rue
1943
  • J'ai au'à l'regarder...
  • Le Chasseur de l'hôtel
  • C'était une histoire d'amour
  • Le Brun et le Blond
  • Monsieur Saint-Pierre
  • Coup de Grisou
  • De l'autre côté de la rue
  • La Demoiselle du cinqième
  • C'était si bon
  • Je ne veux plus laver la vaisselle
  • La Valse de Paris
  • Chanson d'amour
  • Ses mains
1944
  • Les deux rengaines
  • Y'a pas d'printemps
  • Les Histoires de coeur
  • C'est toujours la même histoire
1945
  • Le Disque usé
  • Elle a...
  • Regarde-moi toujours comme ça
  • Les Gars qui marchaient
  • Il Riait
  • Monsieur Ernest a réussi
1946
  • La Vie en rose
  • Les trois cloches
  • Dans ma rue
  • J'm'en fous pas mal
  • C'est merveilleux
  • Adieu mon cœur
  • Le Chant du pirate
  • Céline
  • Le petit homme
  • Le Roi a fait battre tambour
  • Dans les prisons de Nantes
  • Elle chantait
  • Mariage
  • Un refrain courait dans la rue
  • Miss Otis Regrets
  • Il est ne le divin enfant
1947
1948
  • Monsieur Lenoble
  • Les Amants de Paris
  • Il a chanté
  • Les vieux bateaux
  • Il pleut
  • Cousu de fil blanc
  • Amour du mois de mai
  • Monsieur X
1949
  • Bal dans ma rue
  • Pour moi tout' seule
  • Pleure pas
  • Le Prisonnier de la tour (Si le roi savait ça Isabelle)
  • L'Orgue des amoureux
  • Dany
  • Paris
1950
  • Hymne à l'amour
  • Le Chevalier de Paris
  • Il fait bon t'aimer
  • La p'tite Marie
  • Tous les amoureux chantent
  • Il y avait
  • C'est d'la faute à tes yeux
  • C'est un gars
  • Hymn to Love
  • Autumn Leaves
  • The Three Bells
  • Le Ciel est fermé
  • La Fête continue
  • Simply a Waltz
  • La Vie en rose
1951
  • Padam... Padam...
  • Avant l'heure
  • L'homme que j'aimerai
  • Du matin jusqu'au soir
  • Demain (Il fera jour)
  • C'est toi
  • Rien de rien
  • Si, si, si, si
  • À l'enseigne de la fille sans cœur
  • Télégramme
  • Une enfant
  • Plus bleu que tes yeux
  • Le Noël de la rue
  • La Valse de l'amour
  • La Rue aux chansons
  • Jezebel
  • Chante-moi
  • Chanson de Catherine
  • Chanson bleue
  • Je hais les dimanches
1952
  • Au bal de la chance
  • Elle a dit
  • Notre-Dame de Paris
  • Mon ami m'a donné
  • Je t'ai dans la peau
  • Monsieur et madame
  • Ça gueule ça, madame
1953
  • Bravo pour le clown
  • Sœur Anne
  • N'y va pas Manuel
  • Les Amants de Venise
  • L'effet qu'tu m'fais
  • Johnny, tu n'es pas un ange
  • Jean et Martine
  • Et moi...
  • Pour qu'elle soit jolie ma chanson
  • Les Croix
  • Le bel indifférent
  • Heureuse
1954
  • La Goualante du pauvre jean
  • Enfin le printemps
  • Retour
  • Mea culpa
  • Le "Ça ira"
  • Avec ce soleil
  • L'Homme au piano
  • Sérénade du Pavé
  • Sous le ciel de Paris
1955
  • L'Accordéoniste
  • Un grand amour qui s'achève
  • Miséricorde
  • C'est à Hambourg
  • Légende
  • Le Chemin des forains
  • La Vie en rose (Spanish)
1956
  • Heaven Have Mercy
  • One Little Man
  • 'Cause I Love You
  • Chante-Moi
  • Don't Cry
  • I Shouldn't Care
  • My Lost Melody
  • Avant nous
  • Et pourtant
  • Marie la Française
  • Les amants d'un jour
  • L'Homme à la moto
  • Soudain une vallée
  • Une dame
  • Toi qui sais
1957
  • La Foule
  • Les Prisons du roy
  • Opinion publique
  • Salle d'attente
  • Les Grognards
  • Comme moi
1958
  • C'est un homme terrible
  • Je me souviens d'une chanson
  • Je sais comment
  • Tatave
  • Les Orgues de barbarie
  • Eden Blues
  • Le Gitan et la fille
  • Fais comme si
  • Le Ballet des cœurs
  • Les Amants de demain
  • Les Neiges de Finlande
  • Tant qu'il y aura des jours
  • Un étranger
  • Mon manège à moi ()
1959
1960
  • Non, je ne regrette rien
  • La Vie, l'amour
  • Rue de Siam
  • Jean l'Espagnol
  • La belle histoire d'amour
  • La Ville inconnue
  • Non, la vie n'est pas triste
  • Kiosque à journaux
  • Le Métro de Paris
  • Cri du cœur
  • Les Blouses blanches
  • Les Flons-Flons du bal
  • Les Mots d'amour
  • T'es l'homme qu'il me faut
  • Mon dieu
  • Boulevard du crime
  • C'est l'amour
  • Des histoires
  • Ouragan
  • Je suis à toi
  • Les Amants merveilleux
  • Je m'imagine
  • Jérusalem
  • Le vieux piano
1961
  • C'est peut-être ça
  • Les bleuets d'azur
  • Quand tu dors
  • Mon vieux Lucien
  • Le Dénicheur
  • J'n'attends plus rien
  • J'en ai passé des nuits
  • Exodus
  • Faut pas qu'il se figure
  • Les Amants
  • No Regrets
  • Le Billard électrique
  • Marie-Trottoir
  • Qu'il était triste cet anglais
  • Toujours aimer
  • Mon dieu (English version)
  • Le Bruit des villes
  • Dans leur baiser
1962
  • À quoi ça sert l'amour (fr)
  • Le Droit d'aimer
  • À quoi ça sert l'amour?
  • Fallait-il
  • Une valse
  • Inconnu excepte de dieu
  • Quatorze Juillet
  • Les Amants de Teruel
  • Roulez tambours
  • Musique à tout va
  • Le Rendez-vous
  • Toi, tu l'entends pas!
  • Carmen's Story
  • On cherche un Auguste
  • Ça fait drôle
  • Emporte-moi
  • Polichinelle
  • Le petit brouillard (Un petit brouillard)
  • Le Diable de la Bastille
1963
  • C'était pas moi
  • Le Chant d'amour
  • Tiens, v'là un marin
  • J'en ai tant vu
  • Traqué
  • Les Gens
  • Margot cœur gros
  • Monsieur Incognito
  • Un Dimanche à Londres
  • L'Homme de Berlin (њен задњи снимак)

Филмови[уреди]

Референце[уреди]

  1. Huey, Steve. Édith Piaf biography на сајту AllMusic (енглески). Приступљено 22. 12. 2015.
  2. 2,0 2,1 Burke, Carolyn. No Regrets: The Life of Edith Piaf, Alfred A. Knopf. 2011. ISBN 978-0-307-26801-3.
  3. Morris, Wesley (15. 6. 2007). „A complex portrait of a spellbinding singer”. The Boston Globe. Приступљено 3. 9. 2009. 
  4. Rainer, Peter (8. 6. 2007). „'La Vie en rose': Édith Piaf's encore”. The Christian Science Monitor. Boston. Приступљено 3. 9. 2009. 
  5. Vallois, Thirza (1998). „Two Paris Love Stories”. Paris Kiosque. Архивирано из оригинала на датум 2007-07-14. Приступљено 9. 8. 2007. 
  6. „Biography: Édith Piaf”. Radio France Internationale Musique. Архивирано из оригинала на датум 27. 2. 2003. Приступљено 3. 9. 2009. 
  7. Her grandmother, Emma Saïd ben Mohamed, was born in Mogador, Morocco, in December 1876, Pierre Duclos and Georges Martin, Piaf, biographie, Éditions du Seuil, 1993, Paris. стр. 41
  8. "Her mother, half-Italian, half-Berber", David Bret, Piaf: A Passionate Life, Robson Books. (1998). стр. 2.
  9. Bensoussan (2013). стр. 20.
  10. Ray, Joe (11. 10. 2003). „Édith Piaf and Jacques Brel live again in Paris: The two legendary singers are making a comeback in cafes and theatres in the City of Light”. The Vancouver Sun. Canada. стр. F3. Приступљено 18. 7. 2007. 

Литература[уреди]

  • The Wheel of Fortune: The Autobiography of Édith Piaf by Édith Piaf, translated by Peter Trewartha and Andrée Masoin de Virton. Peter Owen Publishers; ISBN 978-0-7206-1228-8 (originally published 1958 as Au bal de la chance)
  • Édith Piaf, by Édith Piaf and Simone Berteaut (fr), published January. 1982. ISBN 978-2-904106-01-9.
  • Berteaut, Simone (1965) [1958]. Robert Laffont, ур. Au bal de la chance (на језику: French). Translated by G. Boulanger. Paris: Penguin. ISBN 978-0-14-003669-5. , translated into English
  • The Piaf Legend, by David Bret, Robson Books, 1988.
  • Piaf: A Passionate Life, by David Bret, Robson Books, 1998, revised JR Books, 2007
  • "The Sparrow – Edith Piaf", chapter in Singers & The Song (pp. 23–43), by Gene Lees, Oxford University Press, 1987, insightful critique of Piaf's biography and music.
  • Marlene, My Friend, by David Bret, Robson Books, 1993. Dietrich dedicates a whole chapter to her friendship with Piaf.
  • Oh! Père Lachaise, by Jim Yates, Édition d'Amèlie. 2007. ISBN 978-0-9555836-0-5. Piaf and Oscar Wilde meet in a pink-tinted Parisian Purgatory.
  • Piaf, by Margaret Crosland. New York: G. P. Putnam's Sons. 1985. ISBN 978-0-399-13088-5. A biography.
  • Édith Piaf, secrète et publique, [by] Denise Gassion (sister of É. Piaf) & Robert Morcet, Ergo Press. 1988. ISBN 978-2-86957-001-6.

Спољашње везе[уреди]