Жак Адамар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жак Адамар

Жак Саломон Адамар
Жак Саломон Адамар

Општи подаци
Датум рођења 8. децембар 1865.
Место рођења Версај (Француска)
Датум смрти 17. октобар 1963.
Место смрти Париз (Француска)
Рад
Поље Математика
Школа Виша нормална школа
Институција Универзитет у Бордоу
Сорбона
Француски колеџ
Студенти Морис Рене Фреше
Пол Леви
Солем Манделброт
Андре Вејл
Ћинму Ву
Познат по Адамаров производ
Доказ теореме о простим бројевима
Награде Велика награда математичких наука (1892)
Prix Poncelet (1898)

Жак Саломон Адамар (фр. Jacques Salomon Hadamard; Версај, 8. децембар 1865Париз, 17. октобар 1963) био је француски математичар најпознатији по свом доказу теореме о простим бројевима 1896. године.

Биографија[уреди]

Адамар је студирао на Вишој нормалној школи код Шарла Емила Пикара. Након афере Драјфус, у коју је лично био умешан (Алфред Драјфус му је био зет), постао је политички активан и веома је подржавао Јевреје.

Он је увео идеју добро постављеног проблема у теорији парцијалних диференцијалних једначина. Његово име носи и Адамарова неједнакост запремина, као и Адамарова матрица, на којој је заснована Адамарова трансформација. Адамарова капија у квантном рачунарству употребљава ту матрицу.

Његови студенти су били, између осталих, Морис Фреше, Пол Леви, Солем Манделброт и Андре Вејл.

О креативности[уреди]

У својој књизи Psychology of Invention in the Mathematical Field (Психологија изума у математици), Адамар користи интроспекцију да опише математичке процесе мишљења. Насупрот ауторима који идентификују језик и спознају, по њему је математичко размишљање углавном без речи, често праћено менталним сликама које представљају читаво решење неког проблема. Анкетирао је 100 водећих физичара тог времена (приближно 1900. година), питавши их како раде свој посао. Многи одговори су се поклапали са његовим; неки су изјавили да виде математичке концепте као боје.

Адамар је описао доживљаје математичара/теоретских физичара Карла Фридриха Гауса, Хермана фон Хелмхолца, Анрија Поенкареа и других као посматрање читавих решења са „изненадном спонтаношћу“.[1] Исто су објавили и многи други у књижевности, као што су Денис Брајан[2], Г. Х. Харди[3], Б. Л. ван дер Верден,[4], Харолд Риг[5], Фридрих Кекуле (који је сањао бензенов прстен) и Никола Тесла.

Адамар је описао тај процес тако да има четири од пет корака модела креативног процеса Грејема Воласа:

  • Припремање
  • Инкубација
  • Осветљење
  • Потврда

Мари-Луиз фон Франц, колега еминентног психијатра Карла Јунга, приметила је да у овим несвесним научним открићима, „стално понављајући и важан фактор … јесте симултаност са којом се потпуно решење интуитивно спознаје и које се касније може проверити разговорним резоновањем.” Она описује решење „као архетипичну шему или слику.”[6] Како је цитирао фон Франц,[7] према Јунгу: “Архетипови … се манифестују само кроз своју могућност да организују слике и идеје и ово је увек несвесни процес који се не може приметити све до касније.”[8]

Дела[уреди]

  • Жак Адамар, The Psychology of Invention in the Mathematical Field (Довер, 1954). ISBN 978-0-486-20107-8. (Princeton University Press, 1945) и Жак Адамар The Mathematician's Mind: The Psychology of Invention in the Mathematical Field (Принстон, 1996). ISBN 978-0-691-02931-3.

Даље читање[уреди]

  • Life and Work of Jacques Hadamard, Vladimir Maz'ya[1] & T. O. Shaposhnikova, American Mathematical Society, фебруар 1998, тврде корице, 574 страна. ISBN 978-0-8218-0841-2.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Адамар, 1954, стр. 13-16.
  2. ^ Ајнштајн, након година проведених у безуспешним прорачунима, одједном је имао решење генералне теорије релативности која је откривена у сну “као џиновска коцка која прави неуништив отисак, огромна мапа универзума се скицирала у једној јасној визији.” В. Брајан, 1996, стр. 159.
  3. ^ Г. Х. Харди је цитирао како је математичар Шриниваса Рамануџан имао “моменте изненадног осветљења.” В. Канигел, 1992, стр. 285-286.
  4. ^ фон Франц, 1992, стр. 297 и 314. Цитирано дело: Б. Л. ван дер Верден, Einfall und Überlegung: Drei kleine Beiträge zur Psychologie des mathematischen Denkens (Газел & Штутгарт, 1954).
  5. ^ фон Франц, 1992, стр. 297 и 314. Цитирано дело: Харолд Риг, Imagination: An Inquiry into the Sources and Conditions That Stimulate Creativity (Њујорк: Харпер, 1954)
  6. ^ фон Франц, 1992, стр. 297-298.
  7. ^ фон Франц, 1992, стр. 297-298 и 314.
  8. ^ Јунг, 1981, пасус 440, стр. 231.

Литература[уреди]

  • Denis Brian Einstein: A Life (John Wiley and Sons, 1996). ISBN 978-0-471-11459-8.
  • Jacques Hadamard The Psychology of Invention in the Mathematical Field (Довер, 1954). ISBN 978-0-486-20107-8.
  • C. G. Jung The Collected Works of C. G. Jung. Volume 8. The Structure and Dynamics of the Psyche. (Принстон, 1981). ISBN 978-0-691-09774-9.
  • Robert Kanigel The Man Who Knew Infinity: A Life of the Genius Ramanujan (Washington Square Press, 1992). ISBN 978-0-671-75061-9.
  • Marie-Louise von Franz, Psyche and Matter (Шамбала, 1992). ISBN 978-0-87773-902-9.