Иво Краљ
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| иво краљ | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. јун 1913. |
| Место рођења | Лоњица, Аустроугарска |
| Датум смрти | 1998. (84/85 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија, СР Југославија |
| Професија | лекар |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1942. |
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1942 — 1975. |
| Чин | генерал-потпуковник |
| Начелник Војномедициске академије | |
| Период | 1956. — 1958. |
| Претходник | Херберт Краус |
| Наследник | Томислав Кроња |
Иван Иво Краљ (Лоњица, 1913 — Београд, 1998) био је лекар, учесник Народноослободилачке борбе и санитетски генерал-потпуковник ЈНА.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у селу Лоњица, недалеко од Загреба, 1913. године у сиромашној породици. Медицину је студирао у Загребу, где је због слабог материјалног стања повремено радио у Хигијенском заводу. Још у студентским данима повезао се са радничким покретом, тако да му је усташка власт забранила полагање испита на факултету у трајању од годину дана. Дипломирао је 1942. године.
Заједно са супругом Јелком, медицинском сестром 10. јула 1942. године одлази у Банијски партизански одред у Суњи код Сиска и као лекар, све до краја рата, брине о рањеницима и болесницима. Учествује у изградњи тајне болнице на Петровој гори капацитета 120 кревета, која конспиративно ради скоро пуне две године. Извесно време био је и управник те болнице. У време IV и V непријатељске офанзиве са 7. банијском дивизијом прелази Неретву и Сутјеску, оболева од пегавог тифуса негујући тифусаре, враћа се на терен Хрватске и крајем 1943. године постаје начелник санитета Главног штаба Хрватске. На тој дужности остаје све до краја рата.
После рата, у чину санитетског потпуковника, иако има право да специјализује било коју грану медицине, опредељује се за рад на организацији санитетске службе. У том циљу одлази на једногодишње усавршавање 1945/46. у Војномедицинску академију у Лењинград, а касније 1952/53. у Сједињене Америчке Државе. У међувремену, постаје начелник Катедре за организацију и тактику санитетске службе (I Катедра) Војномедицинске академије у Београду.
Уноси сва своја знања у рад на усавршавању активних и резервних санитетских официра: лекара, фармацеута и стоматолога из организације санитетске службе, доприносећи на тај начин стварању првих генерација санитетских старешина на пољу војне медицине и фармације. Из тог домена објавио је низ запажених стручних радова, да би касније, као члан редакцијског одбора учествовао у изради капиталног дела „Санитетска служба рата Југославије 1941-1945".
У послератном развоју је успешно обављао изузетно важне функције. Био је заменик начелника, па начелник Војномедицинске академије од 1956. до 1958. године, заменик, па затим начелник Санитетске управе Савезог секретаријата за народну одбрану (ССНО), да би 1975. године био пензионисан као члан студијске групе ССНО из подручја војне медицине. За предани и успешан рад у санитетској служби одликован је низом ратних и мирнодопских одликовања.
Литература[уреди | уреди извор]
- Начелници Војномедицинске академије. Војномедицинска академија, Београд 2009 година.
