Казалиште народног ослобођења

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Казалиште народног ослобођења Југославије представљало је најзначајнију сценско-уметничку институцију Народноослободилачког покрета. Радило је од 1. маја 1942. до 12. новембра 1944., дајући драмске и балетске позоришне представе и пригодне приредбе за војску и за грађанство на слободној територији. Ансамбл су чинили професионални глумци који су са великим ентузијазмом и под тешким условима стварали позориште, делећи ратне недаће са војском. Од свог оснивања до престанка са радом Казалиште је одиграло око 900 представа, преваливши пут дуг преко 18.000 километара.

Ратни пут Казалишта[уреди]

У Бихаћу, новембра 1942. Казалиште народног ослобођења изводи представу „Сумњиво лице“. На слици (с лева на десно): Милан Вујновић, Јожа Рутић, Салко Репак, Љуба Божановић и Дука Тадић.
У Јајцу, новембра 1943. Приредба Казалишта народног ослобођења поводом Другог заседања АВНОЈ-а. На слици: Мира Сањина и Жорж Скригин.

У организацији Месног комитета КПХ за Загреб од 22. априла 1942. крајем априла 1942. из окупираног Загреба на ослобођену територију илегално је прешла група позоришних радника - чланова Хрватског народног казалишта.

Прве приредбе за народ и војску 1. маја 1942. у Кореници, где је тада било седиште Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, и у Доњем Лапцу. Затим је пошла на прву турнеју по ослобођеној територији Лике, Кордуна и Горског Котара. После скоро пет месеци рада на територији Хрватске, прелази у Босну. На путовању до Млиништа, где се налазио Врховни штаб, група је дала приредбе у Дрвару и у Гламочу, а потом у Млиништима. После даје представе у Ливну, Гламочу и у селима око њега, у Мркоњић-Граду, Јајцу, Дрвару : у другим местима. У част конференције Антифашистичког фронта жена у Босанском Петровцу, припремила је и фолклорни балет са борбеним садржајем (касније га је извела око 150 пута).

У почетку се репертоар Казалишта састојао од једночинки, рецитаторских и музичких програма. До октобра 1942. група је попуњена новим члановима. То јој је омогућило да битно измени свој репертоар и да од једночинки и шарених програма пређе на целовечерње представе. Убрзо је припремила Нушићево Сумњиво лице и Толстојеву Она је свему крива, а рад на Гогољевом Ревизору прекинуо је почетак операције „Вајс“. У новембру је група добила званичан назив — Казалиште народног ослобођења Југославије. У јануару 1943. донет је и Статут Казалишта.

Током немачких офанзивних операција у првој половини 1943., током битака на Неретви и Сутјесци Казалиште је било у сталном покрету, делећи тешкоће и оскудице с војском. Ипак, и током овог периода оно је користило сваку прилику за припремање приредби за борце и месно становништво.

После Битке на Сутјесци Казалиште је бројало 17 чланова: Мира и Вјекослав Афрић, Ивка и Јожа Рутић, Жорж Скригин, Салко Репак, Милан Вујиновић, Јунус Међедовић, Никола Херцигоња, Браслав Борозан, Мира и Силвије Бомбардели, Мира Ђерић, Аника Радошевић, Мирон Цесарец, Бата Урошевић и Љубо Божановић. Прву приредбу дало је у јулу за рањене борце у селу Врачевцу код Сеоне у близини Тузле. Затим је пошло на турнеју по источној Босни, а у септембру се вратило у Јајце, где је остало све до јануара 1944. Ту су услови за рад били врло повољни (зграда с позорницом, кулисама и другим потребама). У том периоду постављена су или обновљена бројна драмска дела: Цанкарев Слуга Јернеј и његово право, Кочићев Јазавац пред судом, Гогољев Ревизор, Нушићев Народни посланик. Постављен је на сцену и балет на Барановићеву музику Лицитарско срце. Такође је постављен балет на Гершвинову Рапсодију у плавом, који је доживео неколико стотина извођења. Приредбе су одржаване и у околним местима.

Када је током Операције „Валдрауш“ у јануару 1944. Јајце постало поприште свакодневних борби, Казалиште је било принуђено да га напусти. Од ансамбла и особља формиране су три групе. Једна је пошла на Козару, друга у Дрвар, а трећа је остала са 6. личком дивизијом у околини Јајца. У марту све три групе поново обједињене на заједничким пројектима у Босанском Петровцу. Током овог периода постављене су на сцену Нушићева Протекција, Кир Јања Јована Стерије Поповића и Клопчичева Мати.

После десанта на Дрвар, један део ансамбла пребачен је авионом у Италију, а други одлази у Далмацију, где остаје краће време у 8. корпусу, па затим прелази на Вис. На Вису је премијерно изведена Најезда Леонида Леонова. У септембру Казалиште је предузело турнеју по Италији, дајући приредбе за партизанске рањенике који су се налазили на лечењу у савезничким војним болницама и за савезничке јединице. Првог новембра 1944. Казалиште је стигло у ослобођени Београд. Ту је завршило свој ратни пут дајући 12. новембра последњу приредбу под дотадашњим именом.

Делатност и значај Казалишта[уреди]

Југославија пре Другог светског рата била је заостала земља у којој су културни токови и цивилизацијска достигнућа били недоступни знатној већини становништва. Народноослободилачки покрет се својом пропагандом обраћао овим занемареним слојевима, обећавајући општу еманципацију и цивилизацијски напредак за све. У тој пропаганди Казалиште је одиграло значајну улогу демонстрирајући нови модел културно-уметничке делатности. Оно је представљало репрезентативну културну институцију. На тај начи је Народноослободилачки покрет борцима у јединицама и грађанству демонстрирао свој културни ниво и цивилизаторску опредељеност.

Казалиште није било усамљен пример - све јединице НОВЈ у рангу бригаде па навише имале су своје културне и сценске секције. Казалиште је било најрепрезентативнији и кадровски најјачи сценски ансамбл, па су његови чланови учествовали у бројним курсевима где су као предавачи преносили знања на културне организаторе.

Казалиште је издавало и свој лист под називом Наше казалиште. У априлу 1943. изашао је први број, а до краја делатности изашла су укупно три броја.

Литература[уреди]